Раширено је веровање да је обраћање Богу могуће после најразвратнијег живота и у било ком његовом периоду.

Стога се разумни грешници у тренуцима ретког кајања теше следећом мишљу: „Живимо  још за своје задовољство, а у старости ћемо се покајати! Господ ће опростити“.

Али ако, падајући све ниже и ниже, човек достигне стање за које Господ каже: Дух мој неће довека пребивати у овим људима, јер су тело (Пост.6, 3), тада је препород за њега могућ само као посебно чудо Божије милости, на које нико нема право да рачуна.

Много је људи који су се скоро претворили у животиње, којима су духовна искуства потпуно недоступна и који су изгубили сваку осетљивост на духовне утицаје. Ово је већ духовна смрт.

У сваком случају, борба против порока и страсти након дужег излагања њима постаје невероватно тешка. Ђаво и грех се не предају тако лако пред својом жртвом, а сећања на бурну прошлост, лоше навике, жаљење због изгубљених задовољстава дуго узбуђују и распаљују крв, маме назад и често доводе до очаја. Потребан је готово аскетизам да се из душе избришу ове прљаве мрље прошлости.

Али за аскетизам је потребна јака воља, а до тог времена воља је обично већ ослабљена сталним уступцима пороку. Овоме морамо додати и то да што је човек дуже у опијености грешног живота, то се све јаче везује за њега и све мање постаје његова жеља да раскине са таквим животом и започне нови, чисти, богоугодни.

Зато они „мудри људи“ који рачунају на покајање у старости обично греше и, достигавши кобни праг, са ужасом виде да је душа безнадежно заражена пороком, воља је пољуљана, нема снаге ни жеље да се започети нови живот и покајање је немогуће... Трагичан исход је неизбежан.

Дакле, што пре кренете у борбу, то је победа сигурнија... Одбаците свако самосажаљење и не чините никакве уступке егоизму.