Изводи из интервјуа Еп. нишког Иринеја (садашњег патријарха српског)

листу "Политка" од 26. 4. 2008.

 ПАТРИЈАРСИ И ЕПИСКОПИ ПАДАЛИ У ЈЕРЕС, НАРОД ЧУВАО ВЕРУ

          ...Владика Иринеј је 33 годинe на трону Епархије нишке и спада у ред уважаваних архијереја чија се реч с пажњом слуша у Српској цркви. Kao епископ обављао je многе одговорне задатке у СПЦ попут превазилажења црквеног раскола у САД . Због тога је чак 22 пута одлазио у Америку. Као дугогодишњи професор, а потом и ректор Призренске богословије, владика Иринеј је живео и на Косову и Метохији и добро познаје ситуацију у јужној српској покрајини.

           „Косово и Метохија нису узгубљени и једноставно наш народ то никада неће прихватити. То је света српска земља где је стварана наша држава, историја и култура. Све док су тамо наше највеће светиње, као Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија, Косово никада неће бити изгубљено. Јевреји су дочекали да после 2.000 година да уђу у Јерусалим. Надам се да ми нећемо чекати толико, јер је Косово у Србији и Србија је на Косову”, каже владика Иринеј.

             Многима је васкршња радост помућена чињеницом да српски народ на Космету још пролази голготу?

            Нажалост, наша браћа на Косову и Метохији већ неколико година се налазе у стању „Великог петка” и неће доживети Васкрс као сви остали слободни људи. Тешко је схватити и разумети да европски и амерички свет у којем је хришћанство основа њихове културе може да заузме такав став према једном историјском народу као што је наш. Срби су својом косовском баштином дали значајан допринос светској култури, тако да све што се догађа у јужној српској покрајини не може бити схваћено, а још мање оправдано. Вероватно ће историја објаснити ово време и да ли је реч о завери или интересима које ми још не схватамо. Али, страшно је да данас у 21. веку људи не смеју због страха да изађу из свог дома како би обрађивали имања/.../

          Вернике све више узнемирава разлика око начина служења Свете литургије, иако је Сабор донео одлуку да се поштује постојећи богослужбени поредак. Да ли је комисија за литургијска питања нешто решила?

Комисија до сада ништа није урадила. Али, поред свих невоља и проблема који су се појавили, због такозваних реформатора литургије, има једна позитивна и утешна ствар. А то је да народ чува веру и то је веома добро. Дешавало се у историји да су патријарски и епископи падали у јерес, а да је народ чувао веру. Наравно, далеко смо од јереси, јер ово и није никаква реформа. Ја сам за то да се поштује древна вековима утврђена пракса богослужења. А ако има нешто што је током времена ушло у литургију, а није оправдано, зна се ко то треба да решава. Не професори, већ Сабор јерархије. Ми смо део породице православних цркава и треба да видимо како на тај проблем гледају Грчка, Руска, Бугарска црква и Јерусалимска патријаршија. Не можемо ми да штрчимо и будемо најпаметнији.

Код верника постоји и страх да нас та реформа литургије потенцијално приближава католичкој миси?

Да ли има тенденција таквом приближавању, не знам. Али, има знакова да је то тако. Можда се и несвесно иде у том правцу. Када почну сва та размишљања како да се служи, завршићемо као протестанти. У протестантизму свако служи и тумачи Јеванђеље на свој начин и живи по Христу како он мисли да треба. Ми смо саборна црква и код нас се све одлучује на сабору јерархије. Када се појави проблем окупи се сабор помесне цркве, размотри и донесе одлуку и о томе информишу остале цркве. Најгоре је што је због питања служења литургије дошло до поделе у народу и што се не види крај томе, уколико се настави са реформама/.../

Како гледате на документ из Равене у којем су и католички и православни теолози разматрали примат римског папе?

Ми не можемо да говоримо о положају римског епископа у садашњем стању, када католици себе сматрају одвојеним од Православне цркве. Тачно је да је папа, док је био у саставу цркве, с обзиром на тадашњи положај Рима, имао прво почасно место међу осталим патријарсима, али то није било право власти. Власт у цркви није сконцентрисана у једној личности, већ у сабору где делује Свети дух који руководи црквом. Немамо ништа против да папа поново буде први међу једнакима, али тек када се врати у цркву...

(Политика, 26.4.2008)