ИЗЛАГАЊЕ ПРОФ. ЉУБОМИРА ПРОТИЋА НА ТРИБИНИ У БОРЧИ

(интегрално)

 Ваше Преосвештенство, поштовани презвитери, цењени пријатељи – Христос се роди!

Природно је да се све наше мисли ових дана упуте ка Богомладенцу, Господу нашем Исусу Христу, а због 27. јануара и према нашем духовном Оцу Светом Сави. Имајући увек Њих на уму, у нашим срцима, желео бих да кажем неколико речи о изреченим (написаним) ставовима епископа браничевског господина доктора Игњатија.

1) У гласилу епархије шабачке, часопису „Соко“, у госпојинском броју за 2009. годину, је публикован интервју са др. Игњатијем (на странама 13-17).

На петнаестој страни Владика изјављује: „Јер суштина хришћанске вере је у љубави човека према другом човеку“.

Да не би било забуне око тога да ли је овај цитат истргнут из контекста бићу слободан да вам прочитам и питање и цео одговор владике Игњатија, а при руци ми је и часопис „Соко“, ако неко жели да погледа.

-после читања-

Надам се да вам је после овог читања јасно да није у питању никакав истргнут цитат, већ се пре ради о томе да је Господ наш Исус Христос цензурисан тј. цензурисана је Његова мисао: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самог себе“.

2) Интересантност овог интервјуа је и да се синтагма „Бог као други“ појављује на осам места на пет страна текста. Бог као први у овом интервјуу не појављује се ни један једини пут.

Ако се ово упреди са речима Светога Саве у његовој чувеној „Беседи о правој вери“ која почиње са: „И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо“ – јасна је разлика.

Цењени пријатељи, ја на ову разлику немам коментар...

3) Желео бих да вам укажем на део интервјуа који је исти епископ дао у теолошком годишњаку своје епархије „Саборност“.  У њему на прво питање ђакона Златка Матића у коме се каже „да још увек наилазимо на недовољно раумевање Ваших теолошких поставки...“ Владика одговарајући на једном месту каже: „Оваплоћење Сина Божијег је код многих богослова схваћено так као да се не би десило да човек није погрешио. Свети Максим, који је најдубље проникао у тајну Христову, тврди супротно. Тврдња да би се Син Божји оваплотио зато што је човек погрешио такође је тачна, али она по Светом апостолу Павлу и Светом Максиму, као и по мишљењу других источних отаца, не искључује да би се тајна Христова догодила и да човек није погрешио“.

Ако проанализирамо ове три реченице (мисли) владике Игњатија може се закључити следеће:

1) Суд: „Св. Максим је најдубље проникао у Христову тајну“, несумњиво значи да су и други Светитељи (Св. Јован Златоусти, Св. Василије Велики,...итд) дубоко проникли у Тајну Христову, али је Св. Максим најдубље приникао у њу. Ко је, драги пријатељи, могао да процени да је Св. Максим дубље проникао у Хришћанство него други Светитељи? Па то је могао само неко ко је дубље проникао у тајну Христову и од Св. Максима и од других Светитеља.

Јасно је, драги слушаоци, из раније исказаног да је тај теолог владика Игњатије. Дакле, дубље од најдубљег!?

2) „Оваплоћење Господа Исуса је од стране многих богослова схваћено да се не би десило да човек није погрешио. Св. Максим тврди супротно“, тј. оваплоћење би се десило и да човек није погрешио.

Следећа реченица кажа да је „тврдња да се Син Божији оваплотио зато што је човек погрешио, такође је тачна“. Дакле, владика Игњатије тврди – због речи такође – да је тачно и да би се Господ оваплотио и да човек није погрешио.

Очигледно је, драги пријатељи, да је доктор Игњатије проникао у Божију промисао, што је, сложићете се, веома импресивно.

3) Сада изненађење: Св. Максим „не искључује да би се тајна Хрисова догодила и да човек није погрешио“, дакле, више не тврди (као у претходној реченици) да би се тајна Христова десила и да човек није погрешио. Као да се Св. Максим уплашио, па релативизује изјаву из претходне реченице.

Шта се може закључити, драги слушаоци, из ове кратке анализе три кратке реченице др. Игњатија? Чини ми се да је закључак потпуно јасан. Када има оволико конфузије, непрецизности, недоречености, нејасноћа па и контрадикција у његовом излагању, онда његови текстови морају (како је и формулисано у питању ђакона Матића) да наилазе на неразумевање слушаоца.

Да, поштовани слушаоци, не бисте изашли из ове сале са ма каквом конфузијом везано за проучавани проблем, био бих слободан да вам прочитам само пар реченица које је Свети Сава изговорио у Жичкој Беседи пре 800 година. Свети Сава каже за Христа: „Он, од Бога Оца, једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење, из Очевог наручја одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело, одуховљен душом, разумом и умом, произиђе Бог оваплоћени родивши се (нечитка реч- прим. прир.) и сачувавши неповређеним девичанство оне која је родила...“.

Мало касније Св. Сава говори: „Јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа“.

Ово је сасвим блиско речима Светог Павла у посланици Римљанима: „Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише“.

Нека нам наш Спас, молитвама Светог Саве, опрости грехе наше и нека нам молитвама Светог Николаја Лелићког и Жичког помогне да се обожимо, умножимо и сложимо.

О Св. Василију Великом

2010. године

Борча                                                                                            Љуба Протић