Хришћански народи смртно страдају кад одступе од своје вере.

Године 1932. многобројни књижари, некадашњи издавачи и продавци црквених књига, нису знали шта је то словенски језик, нити су имали бар једну књигу на том језику. За црквену просвету нико не зна.

До Берлинског Уговора (1878. г.), србска интелигенција ишла је на више школовање искључиво у Русију. А у Русији све су школе биле упућене прво на црквено образовање. Кад су наши долазили из Русије, знали су готово напамет црквену службу и црквено певање. Редовно су похађали цркву. У свима школама у Србији, учили су целокупно црквено певање, са свих осам гласова. Празнике и недеље посвећивали су Богу, Цркви и молитви. Пост је држан и на српском двору. Уз Велике Посте забрањено је било клати стоку. Касапнице су биле затворене. Материјалистичких лекара који проповедају да здравље лежи у ждерању јаке и мрсне хране тада није ни било. И сам Балкански рат, 1912. године, затекао је у Србији само 350 лекара.

Црквене књиге за дом, Часослов, Псалтир и Катихизис, вагонима су доношене из Русије у Србију. Тада је имало маса народа по вароши и селу, који нису знали народни (српски) језик ни да читају ни да пишу, а знали су да читају горе поменуте књиге на словенском језику. Јер тај језик има ту благородну особину, да га можемо научити без речника марљивим и пажљивим читањем. Поједина лица, која су у своје време водила црквенословенску просвету по српским домовима, могла су да се нађу, ретко и тешко, по нашим варошима и после 1900. године, до 1910. г., дакле почетком двадесетог века.

Берлински Уговор мења историју Европе. Немачка пропагира идеју о „праву јачега“, и све државе почињу повећавати своју војску, негде за трећину, негде за половину. Баш у исто време, Европа почиње боловати од прождрљивости и месождерљивости. Материјалистичке науке преовлађују по школама уместо Хришћанства и морала. Учени људи почињу исмевати пост као народну глупост. У то исто материјалистичко време по свима школама избацује се реторика, која је изучавана хиљадама година, а уводи се такозвана књижевност, то јест наука о романима и љубавним песмама, упућује се младеж на блудне помисли. И многа велика зла датирају од Берлинског Уговора.

Српска интелигенција престаје ићи у Русију. Одлази у Немачку и Француску, и отуда се враћа скептички и епикурејски настројена. Србија губи покровитељство Русије. У Србији настају политичка и партијска трвења и тровања. Нагло се развија општински и кафански живот. Тако да је данас Србија, у погледу парница, најболеснија земља на свету. Данас недељом и празником има у општини и кафани преко 100.000 Срба. А ни стоти део од тога нема по црквама. Док у Француској на пример, недељом су све општине затворене и закључане, јер нико не долази за парницу. Откуда код нас болест парничења? Одговор прост: Људи се заваде у кафани, па иду у општину да се суде. Кафана и општина суседи и савезници. Кафанско-општинска просвета много развијена. Постала природна и урођена. Људи уобразили да морају за свашта да се суде, да се куну, да се глобе, да стварају зидове мржње. Никад нису чули за мир Христов. Нити су чули да је боље опростити него се судити.

У том времену још је нешто пострадало у Србији. Растурене су све велике задруге. У малим породицама нема старих људи који заповедају, образ и поштовање на првом месту; чување поста, празника и црквених прописа. Мале, инокосне породице журе на рад и дању и ноћу. Не може све да се има, не може све да се постигне. Онда удри у гњев, у псовку, и хулу, а све су то ђаволске химне. Наш се народ прозлио у карактеру. Данас је Србија земља у којој се највише псује и ружи име Божије. Птице, трава, и светлост славе Бога својим језиком. А маса Срба душом и умом хули на Бога. Ко псује, тај презире и одбацује Бога.

Црквена просвета је данас на ужасно ниском ступњу, ништавном. Маса омладине жури по школама да се дохвати плате или заната, да се осигура земљом и оним што долази од земље. О духовним вредностима данас омладина мање зна него што је знала грчка незнабожачка омладина. Боже им опрости. Велики је број људи, данас и у вароши и у селу, који не знају о вери да кажу па ни две речи, а прате и памте све догађаје по Абисинији, Шнанији, Мексику и Туркестану. Народ губи своју присебност, и своју свест.

Овим јеремијадама могли би да испунимо цео овај број. Но хајде нешто да урадимо: У манастиру Жичи оснива се ново средиште црквене просвете: т.з.в. Јеванђелска Акција. Засад, мала православна станица. Но ту, убрзо, ако Бог да здравља, има да се појави једна потпуна верска делатност, расадник и арсенал Христовог оружја. Христово је оружје "Реч Божија" објављена у Јеванђељу. Са овим светом има да се збуде онако како пише у Јеванђељу, а не онако како говоре у Женеви, политици и материјалистичкој науци. Хришћански народи смртно страдају кад одступе од своје вере. И тачно су онолико глупи колико мисле да је вера глупа. И тачно толико страдају од зла.

Жичка Јеванђелска Акција, спремаће људе за проповед. Издаваће црквене и верске књиге. Сад је дужност наших читалаца да ту нову установу потпомогну. Прво жељом и молитвом Богу да се у томе успе. Затим писменим извештајима каквих све беда има у народу, и шта треба против тога предузети. Јавите имена људи који хоће да се жртвују за веру и цркву. И не штедимо себе да помогнемо!

У чему се два човека на земљи сложе ради Христа, добијају милост од Бога да се то оствари. Тако пише у Јеванђељу. Зар свети Ћирило и Методије нису били два човека који су из Солуна отишли међу дивље Словене! И нису ли данас сви Словени Христов народ! Зар свети Сава и цар Теодор Ласкар нису били два човека који су разговарали у Никеји! И није ли тада на Балкану био преовладао латински утицај? Но ипак није ли српско православље и данас живо! У Паризу, пре 400 година, два монаха су се једне ноћи у цркви молили Богу, да се оснују црквене школе, те да светска просвета не побесни и доведе до анархије све појмове. Бог је чуо молитву. Данас црквене школе хране и бране верујући Запад. И наш народ, нарочито варошане, треба избављати из таме. Јавите се Жичкој Јеванђелској Акцији, пошта Краљево.

Р. Ј. Арсовић

„Мисионар“, 8.август 1936.