Преподобни Христофор Папулакос се свесрдно борио против страних утицаја, западних традиција страних православном предању. Критиковао је хетеродоксног владара, који је затворио многе манастире и порушио византијске свете цркве. Због својих ватрених проповеди био је прогањан, мучен затваран.

Модернизатори тог времена оптуживали су га да је неваљалац, јер су им сметале његове речи. Народ је пратио домишљатог борца, доброг проповедника, монаха без земље, исповедника у монашкој мантији. Папулакос је од самог почетка схватио да је западно богословље неправославно и антиправославно.

Западно богословље је  желело да спусти небо на земљу, да задржи хришћане у ропству, да негује арогантни хуманистички хуманизам, а све то доноси атеизам. Стога је одлучио да поучава људе великим истинама ризикујући свој живот.

Баварократија (баварска окупација) била јестрого  против православног свештенства. Њима су се снажно одупирали генерал Макригијанис, Космас Фламијатос, коливијари, филокали, светогорски оци и неустрашиви Папулакос.

Христофор Панагиотопулос, или Христопанагос, или Папулакос, или Папулакис, рођен је у малом селу Арбоунас у Калаврити око 1780. Живео је умерено скромно, са три брата, и био је трговац stokom. Од малих ногу је волео учење, молитву и монаштво. Тако је отишао у манастир Велике пећине, где се замонашио.

Вратио се у своје село и ван њега подигао манастир који је посветио Панагији (Пресветој Богородици). Уз неколико покушаја успео је да добије дозволу да постане проповедник. Напорним радом и жртвовањем започео је своју мисију, подучавајући против атеистичког васпитавања широм Пелопонеза.

Године 1833. Грчка црква се одвојила од Васељенске патријаршије, коју је предводио Теоклит Фармакидис и подстицао Георг фон Маурер. Монаштво се разгонило, протестантски мисионари су радили несметано, а Папулакос је желео да реагује динамично.

Наставио је да држи своје проповеди упркос томе што му је одузета дозвола, попут младог Светог Козме Етолског. Многи су били непријатељски расположени према њему, као Адамант Кораис, Теофил Каирис, Теоклит Фармакидис и други. Због свог рада је први пут затворен 1851. у Ахаји. Народ га је са пажњом слушао и веома га волео. Његове проповеди су се окренуле божанским знацима и пророчанствима.

Народ га је пратио верно и неустрашиво. Будући издан, ухапшен je 1852. и одведен у затворе у Рију. Затим је затворен у свети манастир пророка Илије на Санторинију, а затим у свети манастир Панахрантос у Андросу. И ту не престаде своје душекорисне поуке и савете.

Папулакос је био једноставан, поштен, сиромашан и честит монах. Волео је Православље и Грчку, Христа и Истину. Ишао је путем исповедника, мученика, подвижника и јеванђелиста.  Стога га је верни народ волео и поштовао као светитеља.

Предао је свој дух 18. јануара 1861. године – пре 150 година. Спомен на њега остаје жив због његове чистоте, аутентичности, смиравања и истинитости у животу. Несебичне, пожртвоване личности су такође неопходне за данас. Мрачни, нејаки и немирни дани попут нашег траже херојство, храброст, бодрост и смелост. Потребан нам је храбар глас, херојски дух, исповедање вере и жарка вера преподобног Папулакоса.

 https://orthochristian.com/163187.html