У лето 1997. живео сам на малом острву на Аљасци. У периоду од једне недеље на зглобу моје десне руке појавио се велики оток. Одлучио сам да то игноришем, надајући се да ће једноставно нестати. Међутим, оток је постао ужасно болан. Чак би и најмањи додир изазвао бол који би прострели читаву руку. Уобичајене дневне обавезе као што је цепање дрва или чак кување, постале су тешка искушења услед болова. Заправо, постале су немогуће.

Посетио сам једну мештанку, бившу болничарку, да бих сазнао шта је могући узрок отоку. Чим је погледала, рекла је: „Ох, то је ганглијска циста“. Упитао сам да ли ће она нестати сама по себи. Одговорила је потпуно уверена: „Не, потребна Вам је хируршка интервенција“.

– Да ли сте сигурни?

– Апсолутно. – Одговорила је и потврдно климнула главом. Нема сумње, била је потпуно сигурна у то.

Наравно, на острву није било доктора, нити сам имао здравствено осигурање, а најмање од свега ми се ишло под нож. И даље су ме болови раслабљивали и постао сам очајан. У свој тој муци одлучио сам да се обратим Светом Јовану Шангајском и Санфранциском. Предходне године добио сам делић његове одежде. После помазивања отока уљем из кандила које је горело изнад кивота Светог Јована, ставио сам делић његове одежде на цисту и повио зглоб завојем како бих тканину причврстио за руку. И наравно, молио сам се светитељу. Носио сам завој један или два дана и када сам га скинуо био сам запрепашћен: циста се знатно смањила! Помислио сам да би то могла бити моја уобрзиља и из опреза сам чекао даљи развој ситуације, радије него да умислим да се десило чудо. Међутим, следећег дана циста је постала још мања, а у току наредног је потпуно нестала.