БЕСЕДА НОВОИЗАБРАНОГ ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ИРИНЕЈА

- на устоличењу у Саборној цркви у Београду,

10./23. јануара 2010. -

...Ово је велики тренутак, велики дан за мене лично, а верујем и за наш народ и за нашу Цркву, јер је српски Патријарх увек представљао пред Богом и пред историјом свој народ, делио судбину његову, радост његову, али и трагедију његову. О томе нам говори историја, о томе нам говоре и личности које су овде поменуте.*

У овом најсвечанијем тренутку у мом животу, после тренутка када сам промислом Божјим и вољом Божјом овде и хиротонисан за епископа славне епархије моравичке, у којој сам био годину дана, када је срце моје дрхтало, устрептало као лист јове када га ветар покреће, сада је такође моје срце устрептало једном великом свешћу и сазнањем. Постављам питање, пре свега себи, а можда и онима који су ме изабрали: да ли сам достојан овога високог звања, ове високе почасти, толике части и дара Божијега да не можемо ни да се захвалимо достојним речима, а камоли да делом и животом то оправдамо? Зато се овога тренутка моја мисао усмерава према Богу Спаситељу нашем, Архипастиру нашем, Који је добротом и милошћу Својом, не гледајући на наше недостојанство, наградио овим незаслуженим даровима. Знам да је то дело милости и љубави Божије, али дело које обавезује и тражи достојан одговор, достојан живот по Христу и Његовом Јеванђељу.

Успињање на висину је тешко, али остати на висини је још теже, јер висина изазива и муње и громове, огромне олује и ветрове, и треба се одржати на тој висини. Али, понављам речи Апостола Павла: „Све могу у Христу Исусу, Који ми моћ даје.“ Благодат Божија се даје и предаје у немоћи, а ја сам немоћан. Но, Онај Који ме је изабрао, верујем, сигурно ће помоћи не само мени него и Цркви нашој, мојој Цркви, да на наше велике претке чија сте имена сада поменули (подсећа на речи мјестобљуститеља при увођењу у патријарашки трон) угледам и да следим њихов пут и њихов пример. Можемо казати да је Христос као Богочовек исувише велики идеал за нас. Он је био човек, али је био и Бог. Није могао да греши, а ми смо подложни греху и слабостима. Али зато нам је Господ дао велике светитеље, велике Божје људе, па, хвала Богу, наш народ није у томе оскудевао. Дао нам је Господ такве дивне примере да се угледамо на њихове животе, на њихову љубав, на њихове жртве које су често биле крвљу завршаване. Зато се данас Богу обраћам и благодарим на Његовом превеликом дару мени маленом. Обраћам се и нашим светитељима из нашега рода са молитвом да не оставе слугу свога, да не оставе следбенике своје из рода њиховога.

Сећам се великог оца Никанора Хиландарца. Једном приликом после рата, када се постављало питање да ли Хиландар да прихвати политику која се одвијала у Југославији или да се отцепе, мудри старац Никанор је рекао: „Какви су такви су – наши су.“ Мудар одговор. Овакви какви јесмо, ми смо њихови и они су наши, а позвани смо сви, пре свега ја, да се не постиде нас. Да се не постиде нашег живота, да се не постиде онога, што је наш блаженопочивши Патријарх често говорио, што чинимо: „Човек чини таква дела којима се Бог задиви, али и таква злодела каквих се и ђаво постиди.“ Мудра реч. Зато се сада обраћам и молим Пастиреначалнику Христу и светитељима из рода нашега. Ту нам је, пре свега, Свети Сава. Он нам је зацртао пут - Христов пут, светосавски пут. Ми немамо потребе да бирамо и тражимо којим путем да кренемо. Он нам је трасирао пут ка Христу, ка Правди, ка Истини, и нама остаје само да се потрудимо колико можемо и да им следимо.

Ја се овом приликом, поред Пастиреначалнику Христу и светитељима из нашег рода, обраћам и сећам се и наших непосредних претходника: Светог Патријарха Димитрија, једног мудрог и светог старца; великог Варнаве, великог и мисионара и градитеља који је оставио неизбрисиве трагове у животу наше Цркве; Патријарха Гаврила мученика, страдалника који је своју веру морао да потврди и крвљу својом. Ту је и Патријарх Викентије о коме су, када је дошао на ово место, на овај трон, владала различита мишљења. Међутим, он је остао на своме путу, следио је пут светосавски и он је свој став и своје држање платио животом. А ту нам је и Патријарх Герман кога сви знамо. Имао сам ту част да будем хиротонисан руком његовом, као и друга браћа овде присутна. (То је) један мудар Патријарх који је сигурно оставио дубоке и трајне трагове у историје наше Цркве, у једном времену када је требала невиност голуба, а мудрост змије. Такав је био велики Патријарх Герман. А онда после њега дошао је непоновљиви Патријарх Павле, једна личност нашег времена, толико природна, толико људска, али толико обожена и охристовљена да ће остати у дугом сећању нашега народа. А надамо се не само сећању, већ да ће много штошта из његовога живота прећи у наше наслеђе, а народ је показао колико га је ценио, како је он заслужио, онда када га је Господ позвао к Себи. Видели смо шта народ мисли, шта цени, на крају крајева. А то су оне врлине које су красиле великог Патријарха Павла.

Овом приликом ја сам свестан све тежине и одговорности ових почасти. Почаст тражи жртву, а да ли смо способни за жртву? Треба да будемо способни. Надам се да ће нам тросугуба благодат Божија помоћи да оправдамо оно што нам је предато, да потврдимо то, пре свега, својим животом – и речју, али и животом. Зато се, знајући какав пут предстоји не само мени, већ нашој Цркви – јер Патријарх је само један од епископа, епископског Сабора, целину чини Сабор који је снага, сила, благодат, то је Црква – надамо на нашу браћу архијереје, као што смо били сарадници, онако дубоки и искрени, и претходном Патријарху, да ће и мене подржати и помоћи у свим приликама које нам живот буде наметнуо. Сви смо позвани да носимо крст, а крст је веома тежак. Зато нас Господ позива да ујединимо снаге и да крст заједнички носимо, јер је и благодат једна у нама и Црква нам је једна и онда морамо бити и у животу своме јединствени.

Обично кад се Патријарх бира и уводи у овај свети трон, (он) излаже свој програм. Ја немам свој програм. Данас смо чули у Јеванђељу како Господ каже: „Идите и проповедајте Јеванђеље“ – чините знамења јеванђелска, болесне лечите, губавце ослобађајте од губе, слепима повраћајте вид. Дакле, идите и чудотворите онако као што је и Господ чинио, као што су чинили свети апостоли, и наши многобројни свети оци, да их не набрајамо. Да поменемо само Светог Василија Острошког, највећег чудотворца нашега времена. Да поменемо ону дивну, предивну фигуру Руске Цркве – Серафима Саровскога. Каква знамења, каква дела чудесна је чинио благодаћу Божијом, јер је живео Христом и благодаћу Божијом која се богато и шчедро показала у његовоме животу. Дакле, од браће високопреосвећених митрополита и преосвећених епископа очекујем да заједнички крманимо Црквом Христовом својим богомдарованим благодатним силама да је проведемо к тихом и мирном пристаништу. „Све могу у Христу Исусу“ – вели апостол. И ми можемо, ако будемо са Христом и у Христу, поновити иста дела.

Имамо много задатака. Можда један од првих и најсветијих задатака је да као Црква сачувамо наше Свето мученичко Косово, да помогнемо нашој држави која се труди и све чини да га одбрани од оних који хоће да га приграбе. И Црква мора ту помоћи не жалећи ни труда, а ако треба чак и страдање.

Имамо и других обавеза. Мислим да једна од најсветијих наших обавеза јесте да наш расељени народ, а има нас на свим континентима, сјединимо и очувамо у јединству. То је био исконски задатак Цркве у свим временима, јер је Црква ишла за својим народом, крепила га, снажила га, помагала га и помогла да опстане, да се очува од дана данашњега.

Косово је наша света Земља, наш Јерусалим. „Ашче забуду тебе, Јерусалиме, зебвена буди десница моја“ (Пс. 136,5) – кличе цар Давид. И ми ако заборавимо Косово, заборавиће и нас Косово. Трагично је што можда после овога свечанога чина треба да пођемо у Пећ да овај чин обавимо тамо, јер тамо је главно устоличење  у трон српских патријараха. Да ли ћемо моћи? Хоћемо ли отићи у туђу земљу? Тамо где је зеница ока нашега хоћемо ли моћи да посетимо Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку и остале светиње? Србија без тих светиња и Косова није Србија, него као што је тело лишено душе, тако је и Србија лишена Косова – без душе, без ума и без срца. То нам је задатак.

Има још пуно задатака. О томе ћемо се договарати на нашим Светим Саборима, уложити све снаге да оправдамо оно што нам је Господ дао и да оправдамо оно што наши свети од нас очекују.

Ја поздрављам све овде присутне високопреосвећене и преосвећене господу Архијереје, председника влада Републике Србије и Републике Српске, председника Скупштине Републике Србије, Њихова Краљевска Височанства, господу министре, њихове екселенције апостолског нунција, преузвишеног надбискупа београдског, уважену господу  реис улеме, уважену господу амбасадоре. Хвала вам што сте својим присуством увеличали овај свети чин, што сте показали да сте заједно са нама и да можемо на вас рачунати. Драго нам је да су овде представници наше отачаствене земље која чини да помогне Цркви. Ми смо зато дубоко благодарни. Надамо се да ћемо уз њихову помоћ решити још неке врло велике и битне проблеме, да не помињемо овде сада које. Мислим да ћемо имати разумевања, имати љубави према овоме народу, према Цркви која је увек неговала и гајила љубав према своме отачаству и према своме народу.

Нека Господ благослови ове свете инсигније које сам данас добио, нека ми Господ подари моћи и силе да могу и ја према својој моћи сведочити Име Христово и доприносити према мери моћи и вере слави Имена Божјега и слави Цркве наше. Поздрављам сву браћу свештенике, монахе и монахиње и сав присутни благочестиви и христољубиви народ наш са поздравом:  Благослов Божји на свима вама и свима нама сада и увек.

(Народ: Амин.

Хор: Ис полаети Деспота.)

Са аудио снимка скинули:

епархиоти епархије нишке

и поштоваоци Патријарха српског Иринеја

________

*Недостаје једна реченица са почетка беседе јер је Патријарх говорио тихо, а нису на време укључили озвучење – прим. прир.