header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow ПОДСЕЋАЊА arrow Подсећање: Митрополит Амфилохије о иступању СПЦркве из ССЦ
Подсећање: Митрополит Амфилохије о иступању СПЦркве из ССЦ Штампај Е-пошта
уторак, 26 јануар 2010

БЛАГОСЛОВЕНО И СПАСОНОСНО МУЧЕНИШТВО

       Разговор са Високопреосвећеним Митрополитом Црногорско-приморским објављен у новом часопису америчких православаца „Divine Ascent“ (издавач Манастир Светог Јована Шангајског и Санфранцисканског 1997, Vol.1, бр. 2)

Д.А.: Можете ли укратко да нам као позађе oвогa разговора пружите неке податке о себи, своме учитељу - оцу Јустину Поповићу и о cвojoj Митрополији...

Paстao сам у злим временима. У своме животу сам уистину осјетио тајанствено дјеловање Промисла Божијег и потврду истине да "Бог не жели да грешник пропадне него да се спасе и жив буде". Очигледно је да се у свим временима Бог стара о људима и народима и то је дивно знати и испуњава нас надом. У пресудном тренутку мога живота као један од чудесних дарова Промисла Божијег дато ми је било да сретнем Старца манастира Ћелије, оца Јустина Поповића. У тим за српски народ злим временима, временима тријумфа сила зла, пламена вјера оца Јустина и његова вјерност Христу били су за мене не само извор снаге, већ и утјеха и небеско просвјетљење. Његово блажено лице и примјер његов свједочили су нам да је Бог Живи, да Он није само једна прича, сан и бајка. Од давних времена тако је свагда бивало: Бог Себе најсавршеније открива преко пријатеља својих којима непосредно открива Своје Тајне.

Д.А.: До нас су стигли гласови дa је Свети Архијерејски Сабор Српске Цркве одлучио да напусти Свјетски (Екуменистички) савјет цркава. Је ли то истина?

На последњем прољећном сабору, маја 1997. Свети Архијерејски Сабор донио је одлуку о повлачењу из Свјетског савјета цркава. Сабор је такође одлучио да о том опредељењу извијести Васељенску Патријаршију и друге помјесне Цркве и да затражи свеправославно савјетовање о овом питању прије доношења коначне одлуке.

Д.А.: Шта је Српску Цркву навело на одлуку да напусти Свјетски савјет цркава и Екуменистички покрет?

То су разлози наведени у одлуци о повлачењу из Свјетског савјета цркава: ,

1.  Опадање интересовања ССЦ за ствари Вјере и јединства у Вјери.

2. Тенденција да се од ССЦ-а направи организација која стоји "изнад свих цркава“.

3.  Растући дух секуларизма и анархизма који све више и више захвата тзв. "екуменске кругове".

4.  Сама организација ССЦ-а у којој Православна Црква губи могућност да свједочи Вјеру и Спасење древне Цркве, тј. која Православну Цркву изједначава са различитим хришћанским деноминацијама и њиховим "новоствореним традицијама".                                                     

5. Има мећу чланицама ССЦ-а оних које, умјесто да умањују разлике које их одвајају од Православне Цркве, управо настоје на проширивању тих разлика (као што је "рукополагање" жена за свештенике и епископе Англиканске заједнице, скопчано са одобравањем лезбијства и хомосексуалности, итд.)

6. Органско учествовање у ССЦ-а узрокује поларизацију и изолацију унутар саме Православне Цркве, која не остварује жељено јединство, ова врста учествовања угрожава и разара јединство унутар Православља.

Д.А.: Како ова одлука Српске Цркве утиче на њене односе са другим помјесним Црквама, нарочито са Цариградском Патријаршијом?

Убијеђени смо да ова одлука само припомаже Цариградској Цркви, као и другим помјесним Црквама, да одржавају прави приступ овом значајном проблему. Отац Јустин Поповић и Владика Николај Велимировић (овај нарочито у другом периоду свога живота и рада) усмјеравали су "лађу наше Цркве" и нашу теологију у истом правцу држања трезвеног става према екуменизму.

Д.А.: Каква је ваша реакција на догађаје у Грузинској Цркви?

Часна Грузинска Црква, једна од најстаријих Цркава, повукла се из ССЦ-а. Очигледно, Грузинска Црква, њен вјерни народ, више не могу и да остану у тој организацији која је духовно и морално раслабљена и нечиста.

Д.А.: Каква су Ваша размишљања о мишљењу да ћe нас екуменистички клин међу Православнима довести на праг васељенске (широм свијета распрострањене) схизме?

Ми смо већ указали на знакове озбиљне поларизације која се збива унутар помјесних Цркава. Неке Цркве, као што је Српска, гледају на своје присуство у ССЦ-а као на присуство свједока који свједочи Вјеру и Етос древне Цркве светих Отаца, Апостола и Пророка.

Друге Цркве, или бар неки њихови лидери, изгледа да су прихватили екуменизам, тј. прихватили га као "Црквену" реалност. Другим ријечима, они прихватају да су друга хришћанска вјероисповиједања - Цркве. То води у "кидање једномислија" унутар саме Православне Цркве и у разједињавање које у будућности може имати поразне последице.

Д.А.: Какво је сада стање односа Српске Православне Цркве са Руском Заграничном Црквом?

Од самог почетка Српска Црква гледала је на Руски Архијерејски Сабор у изгнанетву као на Цркву која "носи на себи ране Христове" То је разлог због кога је Српска Црква помагала њено оснивање и организовање и због кога никада није престала да буде у ошптењу са Руском Заграничном Црквом. Ипак, у последње вријеме Српска Православна Црква, у своме званичном саобраћању са Руском Заграничном Црквом изразила је своју оправдану забринутост због постављања паралелне јерархије у Русији од стране Руског Заграничног Архијерејског Сабора.

Д.А.: Шта мислите о еклисиологији Отпора? Постоји ли светоотачко оправдање за ову еклисиологију? Како гледате на старокалендарске групе у Румунији и Бугарској?

Старокалендарски покрет у Грчкој, Румунији и од не тако давно у Бугарској у такође у дијаспори, и поред својих добрих намјера, не доноси добре плодове нити ће их донијети. Његова карактеристика јесте зилотизам, она ревност о којој апостол Павле каже да "није по разуму". Очигледно је то из многих раскола унутар самог старокалендарског покрета, који то потврђују. Неки, кар што је Архиепископ Атински или Патријарх Јерусалимски, покушали су да нађу начин да разријеше, превазиђу и исцијеле старокалендарски раскол, али без успјеха. Питање старокалендараца постало је још сложеније услед чињенице што је Руска Загранична Црква, која несумњиво има канонску јерархију, помагала у посвећењу јерархије неких старокалендарских група и има канонско општење са њима. Распрострањеност старокалендарских група Грчке, Румуније и тако даље, изван ових земаља, и њихово организовање широм свијета, мијењају старокалендарску тему у смислу да је од питања локалног претварају у свеобухватно православно питање и проблем.

Ако се помјесне Православне Цркве не позабаве питањем старокалендараца озбиљније и, ако старокалендарци не преиспитају своје односе са званичним помјесним Црквама којима припадају, на један одговорнији и далековид начин, попут светих Отаца, унутар православне пуноће, у будућности ће неизбјежно постати оно што су "старообредци" постали унутар Руске  Цркве последњих вјекова.

"Еклисиологија отпора" кроз издвајање из организма Цркве непозната је била Светим Оцима, за које је сама Црква представљала отпор сваком злу и отпор у самој Цркви, без одвајања од Ње, једино благословено и спасоносно одупирање.

Речено је одавно да раскол у Цркви не може да се опере чак ни Мученичком крвљу. То се кроз историју Цркве потврдило као тачно.

То вриједи и за наше вријеме, чак и вшпе него раније, и за старокалендарске групе такође. Тачније, због тога одвајања од Цркве и непрекидних раскола унутар старокалендарског покрета, наша помјесна Српска Црква нема богослужбено и евхаристијско општење са старокалендарцима. Ми се надамо да ће ово питање бити шире размотрено унутар Православља него што је то био случај у прошлости, јер завређује нашу пажњу.

Д.А.: Ко је, ако уопште јесте, ангажован на превођењу оца Јустина Поповића и епископа Николаја Велимировића на енглески?

Епископ Николај је сам неке од својих омилија саставио на енглеском језику и неке од својих књига на енглеском написао (као што је, нпр., "Живот Светог Саве"). Било би добро најприје то сакупити и објавити у једној књизи. Према моме сазнању, Новограчаничка Митрополија објавила је нека од на енглески преведених дјела епископа Николаја.

Наравно, требало би наставити у том правцу, нарочито сада када имамо много изврсних људи који би могли превод да направе. Дјела оца Јустина већином су превођена на грчки, француски и руски. Мислим да су његова књига "Човјек и Богочовјек" и нека Житија Светих преведени на енглески. Српски Отачник оца Рогића је написан на основу Житија Светих о. Јустина. Отац Јустин Поповић, истакнути мислилац, теолог и духовник наше Цркве, још чека да буде, преведен на енглески.

Д.А.: У Руској Цркви примјећују се неке нове свјетлости или прилив светих бранилаца Предања?

Упркос својим искушењима и људској слабости, Црква у Русији је живи организам који се обнавља у невољама, обнављајући и изграђујући хиљаде и хиљаде цркава и манастира и милионе душа које су гладне и жедне Бога. Најзначајнији аспект тог препорода јесте то што постоји обнова монаштва у Русији. Монаштво је у Русији, као и у осталим православним земљама, увијек било чувар истините Вјере и носилац сваке духовне обнове и оживљавања.

Д.А.: Да ли се оживљавање монаштва на Светој Гори шири и дјелује на друге Цркве, као што је Српска?

Данас, као и у прошлости, монаштво са Свете Горе има благотворан утицај на оживљавање монаштва у Српској Православној Цркви, нарочито у епархијама Жичкој, Шабачко-ваљевској, Бачкој, Рашко-призренској и Црногорско-приморској.

Д.А. На крају, познајете ли старца Јефрема Филотејског и да ли сте упознати са његовим радом овдје у Америци? Како гледате на улогу и значај монаштва у Америци?

Познајем оца Јефрема са Свете Горе, из времена када је био проигуман манастира Филотеја. Сјећам га се са великим поштовањем као човјека Божијег, пуног љубави, молитве и подвижничког труда. Вјерујем да његов долазак у Сједињене Америчке Државе јесте дјело Промисла Божијег: да пресади Јеванђеље са Свете Горе у душе православних Американаца, да оснује монашке заједнице са предањем светогорским и да убудуће допринесе укорјењивању аутентичног Православља на америчком континенту. Без монаштва, његовог живоносног, пророчког и есхатолошког духа, Православље би се само нашло у опасној ситуацији, ако то већ и није, да постане секуларизовано и само једна између многобројних "традиција", које су, споља гледано, "егзотичне", али духовно сасушене, и које имају секуларизован вјероисповједни етос.

са енглеског: В.Н.

Извор: „Светигора“, 70-72/1998.

Приређивач: „Борба за веру“

Последњи пут ажурирано ( субота, 30 јануар 2010 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 15 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОЗИВАМО ВАС ДА СВОЈИМ ДОНАЦИЈАМА ПОМОГНЕТЕ ОПСТАНАК И СТАБИЛНО ФУНКЦИОНИСАЊЕ "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

+ + +
 
"...О свим тим противприродним гресима, тим изопаченостима, старац Јефрем Аризонски саветовао је да исповедник супружнике о томе на исповести пита директно, јер их многи не сматрају изопаченошћу, па их зато и не исповедају. Они мисле да су таква огавна дела нормална, као што су такозвани орални секс и хомосексуални односи (извините што морам да кажем наглас). Све ово је апсолутно недопустиво, то је девијација."

Архимандрит Сава Светогорац

 
„Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Уредништво „Борбе за веру“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.