Из житија светих Јевтимија ( 14. окт.), Атанасија (5. јула) и Дионисија (24. јан.).

Ми, данашњи хришћани, искрено говорећи, не оптерећујемо се ничим више од држања постова. Чим дође неки пост, све што чујете је: „О, како је тешко! Баш ме исцрпљујем, баш ми не иде“, итд. Зашто је то тако? С једне стране, то је због недостатка вере, а са друге, зато што је, јер смо постали зависници од света, већина нас потпуно постала плот и крв. Да смо стајали ближе Богу, чешће размишљали о Њему, не би било исто.

Погледајте древне подвижнике: да ли су постили и кукумавчили? Да ли су овако као ми умртвљивали своје тело ради стицања Духа? Авај, када упоредимо наш пост са њиховим постом, наше подвиге уздржања са њиховим подвизима, видећемо да наш пост, у поређењу са њиховим постом, није пост, наше уздржање насупрот њиховог уздржања није уздржање, и да ми, уместо духовних цветова благодати, налећемо само на трње својих страсти.

Да бисмо вас уверили у ову истину, а уједно и за вашу поуку, дајемо неколико примера из живота наших преподобних отаца, који су се подвизавали на Атосу.

Када је Св. Јевтимије Нови Солунски ( 14. окт.), живео у подвигу са неким монахом Јосифом, једном му реч: „Брате! пошто смо ми, по Давиду, преступајући заповести постали као стока безумна (Пс. 49,13) и изгубили Богом дану племенитост, сматраћемо се за стоку и четрдесет дана ћемо пасти само траву, као животиње: можда ћемо, очишћени овим, поново примити своју лепоту, по лику Божијем и по подобију.“ Јосиф је прихватио светитељеву понуду, и они су провели четрдесет дана у великим мукама од жеђи и глади. Када су се накнадно затворили у једну од пештеру, за храну су сакупљали само жир, кестене и биље, и тиме су једва издржавали животе”.

Други пример. Свети Атанасије Атонски, док је још био мирјанин и живео у једној властелинској кући, не желећи да разгали свој укус раскошним племићким јелима, заповедио је слугама да му купују само  јечмени хлеб; а јео је хлеб од јечма два дана касније, а пиће му је била само вода; ретко је, на малу утеху своје природе, узимао неки од плодова. Да би на тај начин умртвио своје тело, он никада није напунио стомак, а уздржање је сматрао истинском исхраном, налазећи неисказано задовољство у честим и дугим постовима. Када се замонашио, тада је из ревности за подвижнички живот желео да једе храну само једном недељно, а само му је игуман, да би му одсекао вољу, наредио да једе једном у три дана. Тада му старац заповеди да једе суви хлеб, не у три, него у два дана, и мало воде, а за време Великог поста да узима храну сваких пет дана.

Свети Дионисије, који се дуго подвизавао у Светој Гори, још као младић, на Цветну недељу, једном се повукао из своје келије у пусту шуму и ту остао до Велике суботе. Затим, на питање старешине: шта је јео и где је био, монах му је одговорио да се налазио у скиту који је припадао у Каракалу, где се хранио кестењем и укропом. Старац је био изненађен. И Преподобномученик Онуфрије јео је храну некад после три, некад после два дана – и то врло малу количину хлеба и воде – и ништа више. Понекад је јео кувану храну, додуше оскудну, само суботом и недељом.

Дакле, овакав је био пост древних подвижника! А ми, раслабљеници? Послушајте, на пример, шта се говори о Светом Јефтимију: „Ко ће описати, поред поста, његове духовне подвиге, целоноћно стајање..., непрестано клечање, спавање на голој земљи, живот без ложења ватре..., телесну голотињу, јер је имао само похабану одећу, која се од изношености распала“! Ноћ је проводио у молитви, а дане у труду, лично учествујући у свим пословима. О Дионисију читамо да је свој живот провео у непрестаним трудовима братске послушности. За Светог Атанасија да кажемо: он је стално и најделатније учествовао у свим манастирским трудовима и грађевинским радовима.

До када ћемо кукати на пост и подвиг, правити се да нам је тешко, мислити да смо хришћани? Крајње је време да се уразумимо ако желимо да се спасемо!