Грузијска Апостолска Аутокефална Православна Црква је саставни део Васељенске Православне Цркве и налази се у догматском јединству и у канонском и литургијском општењу са свим Помесним Православним Црквама.

Темељ хришћанског живота у Грузији постављен је још у апостолско време. Вест о Христу овамо су донели Његови непосредни сведоци међу којима су били апостоли Андреј Првозвани, Симон Кананит и Вартоломеј. У предању Грузијске Цркве свети Андреј Првозвани се поштује као први епископ Грузије и чува се сећање на то да је апостола на проповед у Иверију послала лично Пресвета Богородица.

Већ у IV веку источно грузијско царство Картли званично прима хришћанство. Крштење Грузије 326. године, за време владавине цара Миријана повезано је с проповеђу свете равноапостолне Нине, која је у Грузију дошла из Кападокије. Нинина делатност се не помиње само у хагиографским делима, већ и у многим грчким, латинским, грузијским, јерменским и коптским историјским изворима.

Почевши од V века независна Грузија која се налазила у епицентру сукоба између Византије и Персије, стално је била подвргавана разорним нападима Персијанаца и цареви, свештенослужитељи и мирјани примали су мученичку смрт због одбијања да се одрекну Христа.

Истовремено, Грузијска Црква је од првих векова учествовала у утврђивању веронауке: грузијски епископи су присуствовали већ Трећем и Четвртом Васељенском Сабору. У току свих наредних векова грузијски богослови који су се налазили на размеђи различитих култура и религија били су принуђени да воде активну полемику бранећи православно учење Цркве.

За време владавине цара Вахтанга Горгосалија (446–506) Грузијска Црква, која је пре тога чинила део Антиохијске Цркве, стиче аутокефалију (независност) и на чело хијерархије бива постављен архиепископ с титулом католикос. Из Кападокије у Грузију долази свети подвижник преподобни Јован, који је касније назван Зедазнијски, са својом дванаесторицом следбеника; његови ученици не само да су учврстили у Грузији монашку традицију, већ су донели мисију хришћанске проповеди у градове и села, градили су храмове и манастире и оснивали нове епархије.

На смену периоду процвата долази нови период мучеништва: у VIII веку у Грузију упадају Арапи. Међутим, духовни полет народа се није могао спречити, он се испољавао у национално–стваралачком покрету који нису надахњивали само цареви и патријарси, већ и подвижници–монаси. Један од таквих отаца био је преподобни Григорије Хандзтијски.

У току X–XI века почиње период црквене изградње и развоја химнографије и уметности, а на Атону се оснива Иверски манастир, и захваљујући старцима и сабраћи ове обитељи грчка богословска литература се преводи на грузијски језик.

Свети цар Давид Градитељ, који је велику пажњу посвећивао црквеном уређењу и који је уживао велику подршку Цркве 1121. године је освојио победу над Турцима Селџуцима у Дидгорској бици. Овом победом се завршава уједињење земље и започиње „златни век“ грузијске историје.

У то време започиње и активна делатност Грузијске Цркве ван граница државе, у Светој земљи, у Малој Азији и Александрији.

У XIII и XIV веку за грузијске хришћане почиње нови период искушења, овога пута због најезде Монгола. Кан Џелал ад Дин је освојио Тбилиси и буквално га је натопио крвљу, манастири и храмови су оскрнављени и разрушени, а неколико хиљада хришћана је примило мученичку смрт. У најездама Тамерлана нестајали су читави градови и епархије; по сведочењу историчара, убијених Грузијаца је било много више него оних који су остали у животу. Без обзира на све Црква није била парализована – у XV веку Ферарско–Фирентинском сабору присуствовали су митрополити Григорије и Јован, који не само да су одбили да потпишу унију с католичанством, већ су отворено наступали разобличавајући његово одступање од саборног учења Цркве.

Осамдесетих година XV века уједињена Грузија се распала на три царства – Картли, Кахети и Имрети. У стању раздробљености под сталним ударима Персије, Османске империје и најезде дагестанских племена Црква је и даље служила народу, премда јој је било све теже да то чини.

Југозападни део Грузије који је у XVI веку био освојен од стране Османског царства насилно је исламизован, исповедање хришћанства је сурово прогоњено, све епархије су укинуте, а храмови су претворени у џамије.

Велика разарања Грузији је донело и XVII столеће, „век царских мученика и мноштва убијених“. Казнени походи персијског шаха Абаса I имали су за циљ потпуно уништење Картлија и Кахетије. Тада су убијене две трећине грузијског становништва.

Број епархија је био још мањи, али је Грузија смогла снаге да пружи отпор и Црква, коју су представљали католикос и најбољи епископи позвала је цареве и народ на јединство. Војсковођа Георгије Сааказде је 1625. године потукао војску Персијанаца од тридесет хиљада људи. Управо у овом периоду појам „Грузијац“ се по значењу изједначава с појмом „православац“, а они који су примили ислам више нису називани Грузијцима, већ „Татарима“.

У овим тешким годинама и државни посленици и црквени јерарси су тражили помоћ од православне Руске империје која је постала веома моћна. Активне преговоре у Петербургу водио је католикос–патријарх Антоније I (Багратиони).

На северном Кавказу је 1783. године потписан Георгијевски трактат по којем се Грузија у замену за помоћ Русије делимично одрекла унутрашње независности и у потпуности се одрекла самосталне спољне политике.

Иако бесконачни ударци које су задавале Персија и Турска нису угушили умногоме су парализовали интелектуални и друштвени живот Цркве – није постојала могућност за помоћ духовним центрима који су припадали Грузији, како у самој земљи, тако и на Атону и у Светој земљи. Школске установе нису радиле, а велики број припадника клира је физички истребљен. Међутим, духовни живот истовремено није јењавао – у грузијским манастирима се подвизавало мноштво преподобних отаца – исихаста.

У оквиру активне политике припајања Грузије Руском царству 1811. године Црква која је већ сто година била у потчињеном положају у односу на државу, укинуто је патријараштво и Грузијска Црква је изгубила своју слободу и аутокефалију. На њеној територији је основан егзархат, статус католикоса се смањио до статуса егзарха (Архиепископа картлијског и кахетинског), а временом су егзарси именовани из редова руског епископата.

Био је то тежак период за Грузијску Цркву. С једне стране, престали су казнени походи ратоборних суседа–муслимана, обновљене су школске установе, клир је почео да прима плату, организована је мисија у Осетији, али је Грузијска Црква у потпуности била потчињена Руском синоду и политици Империје, који су имали за циљ сверуску унификацију. У то време из грузијског свакодневног живота почиње да нестаје богата древна традиција химнографије, иконописа и црквене уметности и потпуно пада у заборав поштовање многих грузијских светаца.

После фебруарских догађаја 1917. године, у марту је у Светицховелију одржан сабор на којем је проглашена аутокефалност Грузијске Православне Цркве; нешто касније, у септембру, за патријарха је изабран Кирион III. А већ 1921. године у Грузију је ушла Црвена армија и уведена је совјетска власт. За Цркву, представнике клира и верујуће људе на целој територији Совјетског Савеза почела су искушења и репресије. Храмови су свуда затварани, совјетска држава је прогањала веру.

У време које је било тешко и за Русе и за Грузијце, у периоду репресија, пустоши и невоља, Помесна Руска и Грузијска Црква 1943. године обнављају евхаристијско општење и успостављају односе пуне поверења.

У Грузији је на патријарашки престо 1977. године дошао католикос Илија II. Његово активно служење које је у редове свештенослужитеља и монаха привукло младе грузијске интелектуалце, одиграло се у време распада Совјетског Савеза, и стицања грузијске независности, у време братоубилачких ратова и оружаних сукоба.

Грузија данас има 35 епархија с надлежним архијерејима, у целом свету се у грузијским парохијама узноси молитва Богу. Патријарх је, као и његови најбољи претходници у историји, сва искушења претрпео заједно са својим народом због чега је стекао огроман углед у Грузији.