Предраг Р. Драгић Кијук, полихистор и учитељ србске хришћанске интелигенције млађег поколења велики део свог стваралаштва посветио је истраживању злочиначке улоге политичког папизма код нас и у свету. Поред зборника “Catena mundi”, непревазиђене енциклопедије србског идентитета, он је, у скоро свакој својој књизи, а нарочито у „Антлантократији као језуитском идеалу“, показивао и доказивао куда води деловање у историји онога који је себе прогласио незаблудивим по ex cathedra питањима вере.

 У доба свеопште екуменистичке хипнозе, Кијук широм отворених очију гледа у понорну стварност папизма. Испод савршеног имиџа златне (али посмртне, наравно) маске Ватикана, који тобож шири руке да загрли Исток, он види боре и мрштине Великог Инквизитора. Зато нема илузија ни о папи Бенедикту XVI („Хуманисти с бичем“):

>>Папа Јозеф Рацингер (алијас Бенедикт XVI), који је прошао амерички брифинг због припадништва одредима Хитлерове младежи (Хитлер-југенд), наставиће политику свог претходника. Папе су увек тамо где су моћ и новац, па то неће променити ни овај, 265 наследник трона апостола Петра. Овакво облапорно опредељење, папе нису никада мењале, што је култни историчар криминалне историје папства, Карлхајнц Дешнер, аргуменовао бројним примерима и документима. Дешнерова књига „Политика римских папа у 20. веку“ недвосмилено показује да је папска организација довела Хитлера на власт и да се њена правослафобичност не мења ни у јеном времену. Спектакуларне обрте у папској политици могу да очекују једино они који су залутали у науку или политику. Према томе, осовина Ватикан-Вашингтон (успостављена још крајем Другог светског рата) остаје приоритетно опредељење и новог папе. Рацингер, познат по надимку „Божји Ротвајлер“, спроводиће идеју глобализма, сходно енцикликама ранијег папе Војтиле. Папа Рацингер ће поштовати традицију опседнутости владања светом. У том смислу православни народи неће бити поштеђени ватиканског фундаментализма.<<

Нису поштеђени.

Ватикан им се, овога пута, прикрада преко Фанара. Цариградски патријарх и турски роб, Вартоломеј I, спреман је да Бенедикту XVI опрости све, па и јасно и недвосмислено опредељење Конгрегације за доктрину вере (на чијем челу је, после Рацингера, амерички кардинал Вилијам Левада), које је потписао папа лично 2007. година. Наиме, Конгрегација за доктрину вере је устврдила да је само Римокатоличка црква – „Мајка“, да она нема никаквих „сестара“, да протестанти немају црквености, а да православни, иако су, као и монофизити, „полублагодатни“, ипак не поседују пуноту истине, зато што не признају као своју главу папу, „намесника Христовог на земљи“.

Кијук нас често подсећа и на оно што, постиђени и рањени, не бисмо хтели да знамо. Рецимо, на улогу Цариградске патријаршије у разбијању свеправославног, вековима освештаног, јединства. Да чујемо („Еристички есеји, стр. 30-31):

>>Интересантно је (али не и мање забрињавајуће) да Цариградска Патријаршија од 1993. покушава да своју јурисдикцију прошири на рачун православне дијаспоре. Овим неканонским гестом и облапорним апетитом православна дијаспора не би више била под јурисдикцијом националних цркава, но под управом Цариградске Патријаршије. Тако би Цариградска црква ојачала и по броју верника постала друга по реду православна црква. С обзиром на то да се ово залагање цариградског патријарха временски поклапа са агресивним плановима „католичке акције" изгледа да су припадници организације „Ђовани Веко" заиста превели на своју страну „цариградског патријарха и поједине грчке митрополите". И више од тога, ова организација нас педантно информише о „повољној околности што у званичној Грчкој православној цркви, као и у Министарствима спољних послова, културе и образовања, постоје људи који показују потпуно разумевање и уочавају корист коју ће земља имати од новог и неисцрпног извора туристичких девиза".

Утолико пре је и разумљивија папина подршка антиканонској новотарији цариградског патријарха. Колико је пројекат асимилације православне дијаспоре за Цариградску Патријаршију важан (иако није успео) показује и чињеница да је она приступила финализацији реорганизовања свеправославне цркве. Тачније, Цариградска Патријаршија је објавила и карту ставропигијалних манастира на свим континентима, где ће они бити инсталирани са моментом усвајања православне дијаспоре. На овој карти (код нас објављеној у часопису Удружења књижевника Србије на енглеском језику, „Serbian Literary Magazine", 1995, 1-2) педантно су означена седишта ставропигијалних манастира, то јест манастира под непосредном управом самог патријарха.

Чему покушаји ширења Цариградске Патријаршије и откуд на том плану зближавање са папистиком организацијом? Па, увећањем пастве и територије, Цариградска Патријаршија би се преобратила v моћну верску заједницу, уместо археолошког ауторитета сведеног на цариградски (истанбулски) Фанар. Крајњи циљ би био успостављање православног папе, пошто би се на тај начин Рим и Цариград, два верска центра, једноставније договарала о наступима од заједничког интереса. Разуме се, ако на Истоку постоји „православни папа", а на Западу римски папа који задржава право првенства, то би, са једне стране, допринело екуменизму (који заговара и организација „Ђовани Веко") али и, са друге стране, слабљењу аутокефалија националних, православних цркава. <<

Када ми је Кијук, почетком 21. века, говорио о савезу Вашингтона и Ватикана, мислио сам да то постоји, али он помало претерује. Читајући упутну литературу (од Карлхајнца Дешнера, кога је Кијук представио србском читалаштву, до Ен Лакроа Риз, чија се књига о политици римских папа од краја Првог светског рата до почетка Хладног рата, недавно појавила и у нас) схватио сам: потпуно је у праву, и више је него у праву.

Пије XII, „Хитлеров папа“ (Дејвид Корнвел) је, пред крај  Другог светског рата, схватио да фирер губи и да ће његове омиљене земље, фашистичка Италија и нацистичка Немачка, бити сурово кажњене. Зато је учинио све да Америка спасе Италију и Немачку, као и Западну Европу у целини, од последица погрешних ратних избора.

Сл. 1

Вашингтон је ликовао: склопљен је савез који је постао основа данашњег америчког протектората званог Европска унија, бивши нацистички градоначелник Келна, Конрад Аденауер, постао је претеча евроунијатских интеграција.

Савез је наставио да делује, након споразума Реган – Иван Павао II, који је водио распаду Варшавског блока и тријумфу америчког глобализма. О улози Ивана Павла II у разарању СССР-а отворено је писао Михаил Горбачов, објавивши, 1992, у „Њујорк Тајмсу“, свој текст „Мој пријатељ папа“.

И у распаду СФРЈ по антисрпским начелима Ватикан је, признавши Словенију, Хрватску и Босну у авнојевским границама, био авангарда америчкој окупацији србских земаља. Када је, 1999. године, из Призрена протерана србска православна богословија „Света Три Јерарха“, Ватикан је у Душановом граду одмах отворио језуитску семинарију и училишни комплекс, посвећен Игнацију Лојоли.

У свом тексту „Дописивање апокалипсе“ („Уметност и зло“ стр. 49-52), Предраг Р. Драгић Кијук даје кратак преглед улоге папства у рату против Срба као Христовог народа у суновратном 20. веку:

>>Наопаки смисао историје, само у 2. половини тоталитаристичког 20. века, коштао је српски народ одузимањем му и територија, и држава, и популације. Процесу разправослављења и анихилације Срба највећи допринос дали су представници европског политичког хришћанства, уз употребу европског мухамеданства. И једино зато историју католичко-муслиманског пандемонијума (подржаваног од „правних држава" делимично 1914. и 1941. а потпуно 1991.) и институционализованог папистичког антихришћанства најтачније дефинишу њихови злочини:

Јуна месеца 1942. године хрватске усташе су на Кордуну, спроводећи државни терор, демонстрирале незабележено   оргијање   у   историји   зла:   „У   шуми Машвина... на пропланку од око 50 квадратних метара лежало је двадесеторо дјеце, до једне године... 10 је женских а 10 мушкараца... Дјеца су поређана у коло - ножице према унутра, а главице према ван... Дјевојчице су на трави раширених ножица и ручица, а дјечаци на дјевојчицама - трбух на трбух. Свако дијете је заклано тј. пререзано ножем испод врата..." (Страхиња Курдулија: „Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945").

Сл. 2

        

           Сл. 2:  На једном усташком састанку, са десна на лево - Надбискуп Степинац, генерал Роата, командант фашистичких окупационих снага у Југославији, усташки фелдмаршал Славко Кватерник и командант немачких окупационих снага у Хрватској.

 

Сл. 3

Сл. 4

Представник Папе Пија XII је био папски легат, монсињор Марконе, који је био акредитован код усташке владе и Павелића. Монсињор Марконе је све детаљно знао у сваком погледу о католичкој јерархији и усташким сарадницима. Уствари био је посланик не само католичке јерархије ка да је извештавао Ватикан, већ исто тако и Пија XII кад се обраћао Надбискупу Степинцу и Павелићу.

Горе на слици, монсињор Марконе окружен је Надбискупом Степинцем и нацистичко-усташким официрима на усташком састанку.

Сл. 5

Отац Др. Драгутин Камбер, Језуита, наредио је покољ око 300 православних у Добоју, и војни суд за 250 других, од којих је већина стрељана.

Отац Срећко Перић из манастира у Горици, 10-ог августа 1941, лично је потстицао покољ више од 5.600 православаца у области Ливна.

Фратри су били усташки официри. Други пак команданти концентрационих логора.

Слика горе: Анте Павелић за време једне од повремених визита францисканским манастирима.

Сл. 6

Сл. 6: Ко једном уђе у један од многих концентрационих логора, подложан је не само мучењу, већ и убијању. Логорски команданти имали су неписано право да убију ма кога који је доведен тамо. Шта више, цитирамо Љубу Милоша, команданта Јасеновачког концентрационог логора, -постојао је "договор" да сви заробљеници осуђени на три године имају бити "ликвидирани" одмах. Благодарећи том праву, затвореници су понекад били убијани без икаквог законског изговора. Оправдање за масовно убијање било је понекад најнејасније природе.

На пример, 15-ог септембра 1941., сви затвореници Јасеновачког логора, неспособни за рад, око 600 до 700, били су побијени. У логору Стара Градишка, 1.000 жена је било убијено. У логору Крапје, октобра 1941, 4.000 затвореника је било побијено. Да се не би изложили физичком напору, Усташе су понекад употребили тифус, као на пример, марта 1943., када су затвореници у логору Ђаково били намерно заражени тифусом, а што је проузроковало смрт 567 особа.

На фотографији, лешеви жртава извађених из бунара у логору у Лепоглави.

 

Сл. 7

 

Сл. 7:  Лешеви православних Срба које су усташке јединице побиле у Сињу 26-ог авг.1941.

Усташе су извршиле безбројна масовна убијања уз најмањи изговор, али према званичној политици њихове владе да се ослободе православног српског становништва, јер католичка Хрватска -мора да буде настањена САМО католицима.

У сагласности са овим принципом, Усташе су хапсиле, мучиле и клале православне затворенике без милости. Ово се дешавало чак и са онима који су били одведени у концентрационе логоре. На пример, 5.000 православних затвореника, који су августа 1942., били послани у познати концентрациони логор у Јасеновцу, били су десетковани од Усташа још успут. 2.000 њих је било убијено хладнокрвно. Оне, који су преживели одвели су у Градину и 28-ог августа 1942. Усташе су побили кундацима и чекићима. Лешеви су затим били сахрањени у заједничке раке или спаљени у обичним пећима.

Сл. 8

 

Сл.8:   Усташе, не само што су хапсиле, заробљавале и "кажњавале" народ, који су сматрали за непријатеља, они су их мучили, па чак и погубљивали, без обзира на законско оправдање.

 У току првих година безобзирне власти они су извршили безброј убистава. Појединце или мале групе су кажњавали или клали на лицу места. Читаве православне породице су нестале. Често жртве, које су молиле, нису биле поштеђене, чак и онда када су неке од њих, да би сачувале своје животе, биле спремне да буду "прекрштене" у Католичку веру. Доцније, таква привола је спасла хиљаде по савету католичких оцева, који су били у саставу усташких јединица.

 Међутим, 1945., када је пад Независне католичке Хрватске изгледао неизбежан, у бежању Усташе су обновиле своју стару окрутност и клале су без икаквог обзира. На пример, када су се повлачили из Сиска, они су хладнокрвно побили 380 затвореника логора. Жртве су затим биле бачене у реку. Фотографија показује део лешева оних који су на тај начин били убијени на обали Саве.

Сл. 9

Сл. 9:   Бозобзирно масовно депортовање и насовно убијање постало је једна од најкарактеристичнијих усташких црта. Често је живот или смрт заробљеника зависио од расположења месног команданта, па чак и месног католичког свештеника.

Усташке власти би позвале православне Србе да изврше неке радове или да дођу да чују неки нов закон. Када би се скупили на заказано место, они би били опкољени, изведени из села или вароши, и убијени без уке и буке.

У најзабаченијим крајевима Горње Далмације, а и Босне и Херцеговине вршена су слична истребљења. Жене и деца нису били поштеђени.

Неке усташке јединице да би себи уштеделе посао око сахране лешева, убијали су своје жртве на мостовима. У Брчком, на пример, родном месту Џафера Куленовића, усташког подпредседника владе, православни заробљеници су били убијени на месном мосту и затим одмах бачени у реку.

Фотографија показује лешеве народа побијеног од Усташа и баченог у реку Купу маја 1945.

Ритуална убиства се, на исти начин, понављају од 1991. под окриљем УН, Европске заједнице земаља припадница неаутентичном хришћанству и антихришћанског „америчког гмижућег фашизма" (Ноам Чомски). Православни Срби су опет жртве декларативног демократизма а у име слободе, глобализма, мира, економског благостања, хуманизма и једнакости права народа. Дакако, то је могуће једино у свету који демократију своди на карикатурократију а интерес означава као надначело. Очито, после два неуспела покушаја, Вилсоновог 1919. са „Лигом народа" и Трумановог са ОУН 1945, амерички псеудодемократски сан тежи глобалној премоћи (уз помоћ рата у име мира) у складу са теоријом „ограниченог суверенитета" за све, изузев Америке. То ће, доследно, заговарати лакејски гаулајтер Бутрос Гали истичући 30. 10. 1994. (у Букурешту) да „нова стратегија УН јесте легално мешање у унутрашње послове националних држава ради решавања и превенције кризе".

Извитоперени фундаменталистички политички идеал крај XX века предвиђа за уравнотежење истрошеног политичког ума „мајке Европе" тј. Старог континента. По сваку цену се мора сачувати интегритет најстаријег еврохришћанског политичког ауторитета односно папства - зарад процеса разправославизације, затим ауторитет европског хуманисте с бичем (германства) - зарад процеса десловенизације, те ауторитет епигона који је превазишао узор (американство) - зарад процеса новог светског поретка.

Сав овај политички капитал остављао је простор за само једну историјску жртву (Јевреји), па су медијском сатанизацијом сви Срби претворени у једини европски геноцидни народ (Немци и Хрвати су коначно амнестирани) а папистичком тоталитаризму се даје улога јединог правог заштитника хришћанства. „Светом чудовишту" из Рима (чије су заслуге несумњиве у импортовању нациста крајем II светског рата на Нови континент, чије су заслуге важеће у разбијању комунизма и успостављању политичких машинерија какве су „Солидарност" и „Перестројка", чије су заслуге пресудне у остварењу плана са Геншером о разбијању јужнословенске заједнице на Балкану, Југославије) -поништени су греси благосиљања I концентрационог логора у Европи (концлагер у Араду у коме је током 1914-1918 било заточено преко 50000 Срба), греси успостављања конкордата са Хитлером и греси за спроведени геноцид над православним Србима у НДХ 1941-1945.

Сл. 10

Сл. 10:    Масовним убијањима треба додати и клање појединаца, махом по селима. Дешавали су се случајеви највећег дивљаштва. Усташе су често употребљавали најпримитивнија оруђа, као виљушке, мотике, чекиће и тестере, да би мучили своје жртве пре но што их погубе. Ломили су им ноге, чупали кожу и браду, копали им очи убодима ножева или их целе вадили, према сведочењу преживеле Марије Богуновић.

Понекад убиства су вршена у кући жртве, пушком или револвером. Неки од Усташа су се специјализирали да се ослободе својих "жртава" путем разбијања лобање секирама, па чак и чекићима. У Дубровнику, Далмација, фашистички војници су узели слике једног Усташе са две огрлице. Једна је била од ископаних очију, а друга - од ишчупаних језика побијених православних Срба.

На слици се види како Усташе муче православног Србина тестером пре но што су га убили. То је било негде у Босни 1943. године. Слика је нађена у џепу мртвог Усташе 1945. године.

Папа ће, стога, током рата католика из Хрватске и муслимана из Босне против Срба од 1991-1995. године, имати све поверење евроамеричке заједнице, као и комунистичких конвертита руске заједнице, у сатеривању озападњених Срба до реке Дрине. Подржавајући нови поход хрватских крсташа и босанских муџахедина у поништавању сваког трага староседеоцима Србима, папа је у ствари ревитализирао политичку моћ папства на Балкану, и ако у улози контролисаног викара новог светског надпоретка - е pluribus unum. Све јаме-голубњаче и свете костурнице (у које је католичко-муслиманска усташка војска током II светског рата бацала живе и мртве Србе) изнова су преоране, гробља оскрнављена и преверена у католичка а концлагерско јасеновачко мучилиште поништено. Последично, дириговани антисрпски и антиправославни део програма новог светског поретка показује на делу процес неохришћанства, политичко-верског екуменизма и корпоративизма - што су назначили: папин Нови катехизис и папине енциклике: Centesimus annus и Orientale Lumen.<<

За разлику од већине србских интелектуалаца, људи кажњивог нивоа националне самосвести и моралне одговорности, Кијук је непрестано бдио (и бди!) над својим народом и његовом будућношћу. Он зна да историја не пролази, него се стално враћа, и да је то поготову случај са нама Србима, који смо столећима задржавали папин Drang nach Osten.

Наша судбина је, како је у „Другој књизи Сеоба“, сведочио Милош Црњански, да немамо предаха у својим страдањима; и тако ће бити до краја. (Што каже народна песма: „Не бојте се, добро бити неће“.) Кијук ми се, стога, понекад учини као онај дивни, трагични старац србски, деспот Ђурађ Бранковић, који фрањевцу Јовану Капистрану (док му представник ватиканске моћи нуди унију) одговара: „Мој народ ме сматра несрећним, али мудрим човеком. Кад бих под старе дане променио веру, сматрамо би ме несрећним лудаком“.

Несрећан, али мудар човек: несрећан као припадник народа јасеновачко-јадовинских жртава, а мудар премудрошћу Христа, Распетога Који је васкрсао, Предраг Р. Драгић Кијук остаје на бранику новомученичког завета Србства. И нека тако буде на многаја љета!

Изговорено на трибини посвећеној стваралаштву Предрага Р. Драгића Кијука на Правном факултету у Нишу, 15./28. јануара 2010.