Готово наш савременик, упокојио се 1938. године, и зато нам је посебно близак. Син једноставног тамбовског сељака, који је постао велики светац. Цео његов живот су пратиле невероватне дубине Божије.

Данас сам поново прочитао његово Житије и поново се тако дирљиво открило да живота у Богу и у Духу Светом уопште нема овде. То јест, када сте у Духу, ти се у основи претвараш у нешто друго.

Можете разговарати о различитим начинима живота, можда чак и покушати да не видите духовно значење догађаја, водите или читате телеграм канале, али ако сте у Духу, више нисте овде и сви спољашњи догађаји иду као горњи таласи дуж реке живота – а ти већ на дубини. А подвигом (а Силуан, снажан, крепки Рус, који је једном у борби у младости умало једним ударцем убио сусељанина, очајнички се – подвигом – целог живота борио за смирење) покушаваш да зађеш све дубље.

Јер на овој дубини је Господ.

Силуану ​​су се откриле задивљујуће дубине Божије – живот пун откровења: њему се јављао Христос, он је слушао Богородицу, скоро сваке ноћи страшили су га демони, са којима је, видећи их, испрва, из наивности, разговарао. Врло брзо, дошавши на Атос, примио је даровне молитве и сузе, веома оштро осетио долазак благодати и њено повлачење...

На иконама је обично насликан са сузама које моле цео свет, са речима на свитку „Господе, да те познају сви народи на земљи кроз Духа Светога“.

Данас ми се чинило да је то било и зато што је њега самог, веома младог, још неблизу Богу, измолио његов отац.

Ево једне потресне епизоде ​​из његове младости: Леп, душа сваког друштва у свом селу, једно од седморо деце у својој великој породици, већ имућан и завидан младожења, Семјон - тако се Силуан звао пре пострига - заљубио се у једну девојчицу. И, „пре него што је постављено питање венчања, у касним вечерњим сатима догодило им се „уобичајено“.

Много ми се допала ова тужна реч „уобичајено“. Век и по касније, ова „уобичајена” - предбрачна интимност - постала је много чешћа, али не мање страшна и деструктивна.

И оно најмоћније после: „Следећег јутра, када је радио са оцем, тихо му је рекао:

 „Сине, где си био јуче, срце ме болело“.

Ове кротке речи његовог оца утонуле су у Семјонову душу, а касније, сећајући се њега, старац је говорио:

„Никада нисам достигао меру својега оца.  Он је био, скоро, сасвим необразован, чак је и „Оче наш“ читао са грешком "днесть" уместо "днесь" чуло се у цркви, али био је кротак и мудар човек“.

"Сине, где си био јуче, срце ме болело."

Скоро свако у свом животу ће моћи да се сети нечег сличног - речи, телефонског позива, неке друге „случајности“ која је или задржавала или покушавала да спречи пад.

"Сине, где си био, срце ме болело."

Толико је бола и љубави у овим речима. У њима је тајна наше везе не само са родитељима, већ и са Богом, који, вероватно, у нашем блудном веку, наставља да говори ове исте речи толиком броју људи: „Где си био, срце Ме је болело“.

Превод: „Борба за веру“