Срби су од почетка Светим Савом били опредељени да буду бедем Православног Истока о који ће се ломити сва копља крижарских похода папских; зато су највише и страдали, приневши Богу милионе мученика за веру Христову. Двоумице о томе ко су паписти није било уопште: Завида, отац Немањин, сина свога крстио је по православном обреду чим се вратио из Рибнице, где је једно време био у изгнанству, у Рашку, свој завичај – Немања је у Рибници био крштен по латинском обреду. Да је Завида сматрао да су Православље и папизам иста вера, не би сина свога поново крштавао.

У доба ропства под Турцима паписти су на све начине настојали да поунијате "шизматике", у чему су понегде и успели (унијаћење Западне Херцеговине, Жумберка итд). Отпор православних је био велики –најлепши књижевни опис таквог отпора дао је Симо Матавуљ у "Пилипенди"; сличан овоме по снази и узвишености је опис одбијања Вука Исаковича да прими унију, који иде дотле да пред слаткоречивим бискупом – змијом негира и постојање "Бога" (таквог, лажног, папског), пре но што ће се одрећи вере својих отаца (овај је опис понудио Милош Црњански у "Сеобама"). Због свега овога, Срби су морали страдати; кулминација патње због вере дошла је у двадесетоме веку, у коме су и Први и Други светски рат по мученички православни народ Балкана значили распеће какво не памти дотадашња историја. Небеса су се поново радовала мученицима Христовим.

Однос Срба према папизму у овом столећу богословски су најсилније образложили свети сведоци Сунца Правде, владика Николај Велимировић и отац Јустин Поповић. Овај потоњи је, својом књигом "Православна Црква и екуменизам", постао познат у читавом свету православних као нови Отац Цркве, који стоји раме уз раме са Светим Фотијем Цариградским и Светим Марком Ефеским. Дубина увида оца Јустина била је очито плод вишњег благослова; само се тако може објаснити снага и уверљивост његових речи, после којих једино глув човек неће чути глас светоотачке свеистине, да у питањима вере нема и не може бити компромиса. Показавши и доказавши да сав Запад грезне у тами човекопоклонства (а прво човекопоклонство Запада је паполатрија, и први човек – идол Запада, после пада римске империје, је папа), отац Јустин Поповић је свима ставио до знања да Исток Христов не сме да се одриче Богочовека ни по коју цену – јер ће му се, у супротном, дан заувек претворити у ноћ без освита.

Владика Николај Велимировић је најзаслужнији Србин у делатној борби против папизма пре Другог светског рата. Када је издајничка власт Краљевине Југославије 1937. године хтела да потпише конкордат са Ватиканом, овај смели епископ је, уз остале архијереје србске, повео богомолничку Србију у одбрану Светосавља и – конкордат је пао, упркос чињеници да је крвожедни министар полиције у то време био римокатолички жупник Антон Корошец и да су убијани, хапшени и премлаћивани људи који су се конкордату супротстављали, а Патријарх србски Варнава чак и отрован.

Владика Николај, у младости и сам занет србским пијемонтизмом и југословенством, веома је брзо увидео да је версајска Југославија духовна гробница његовог народа, Да би се угодило јеретицима, Словенцима и Хрватима, краљ Александар Карађорђевић је пристао да не буде миропомазан по православном обреду и тако није добио свеумудрујућу благодат Духа Божијег којом би могао да влада и одлучује. Срби су, у име "југословенства", које је код веома малог броја Хрвата и Словенаца било искрено, учени да су Православље и римокатолицизам – "једно те исто", а поред Савиндана, у школама србским је слављен и "Штросамјеровдан", због тога што је ђаковачки надбискуп Јосип Јурај Штросамјер био велики претеча идеје "југословенског ујединења" (он јесте био за Југославију, али под Аустро–Угарском, у којој би Срби заувек били поунијаћени). Зато је Владика Николај писао да је Југославија била "пркос Христу и Светоме Сави", и да је уништила душу Србства до те мере да касније комунистима није било тешко да је дотуку. Због ове духовне свести, епископ охридско–битољски и жички био је најомрзнутија личност међу римокатолицима словенске крви. Када су усташе створиле Ендехазију, сарајевски "Католички тједник" је одмах, 12. и 23. маја 1941. године, донео два текста пуна демонског беса усмереног на Владику Николаја и његову мисију међу Србима. Напали су га као антипаписту и човека који је тврдио даје Запад у атеизам упао због латинске јереси; тврдили су за њега да је агент и плаћеник Енглеске, који ради за њене интересе; оптуживали га даје хтео да у Православље преведе и србизира Словенце и Хрвате; на крају радовали су се његовом затварању и онемогућавању његовог деловања, по личном наређењу Адолфа Хитлера.

Други светски рат је за Србе значио ужас над ужасима: римокатолицизам је своје борбено лице показао преко усташког покрета, који је свим силама настојао да спроведе план по којем трећину Срба треба побити, трећину протерати, а трећини наметнути папизам. Било је, наравно, часних људи, од верника до бискупа, који су се таквом лудилу супротставили; али духовни вођ хрватског римокатолицизма, Алојзије Степинац, благословио је постојање и деловање Павелићеве државе – кланице. Хрватска, као "предзиђе кршћанства", морала је бити очишћена од "шизматика" и "Бизантинаца". Када је ушао у православни храм у Глини, пре но што је почео да коље, један од усташа је рекао Србима да су на смрт били осуђени још 1918. године, уласком у државу Срба, Хрвата и Словенаца. И крв православних, причешћених Христом истинитим, потекла је потоцима.

О свему томе најпотресније богословско–песничко сведочанство оставио је Свети Николај Жички у својој служби "Ђердан од мерцана" (ниска од корала), служби светим новомученицима србским пострадалим за веру Отаца од руку папоклоника.

Данас су неки Срби, по ко зна који пут у новијој "југословенској" историји, спремни да верују да папа жели да се с нама "сједини у љубави". Има Срба (чак и епископа), који мисле да су поступци цариградских патријараха Атинагоре, Димитрија и садашњег Вартоломеја (који су се грлили и љубили са папама Павлом Шестим и Иваном Павлом Другим) нешто што би сви требало да следимо. За то време, прозелитски јуриши се настављају (Ватикан поставља своје бискупе, језуите – мисионаре, у Сибир; јуриша на Украјину, итд.). Надбискуп београдски Франц Перко, који се у Србији залаже за екуменизам и толеранцију – "међу својима" говори сасвим друго. Тако је 14. листопада 1995. у Постојни, на Другом сусрету бискупијанских Каритаса за област земаља Алпе–Јадран, пред представницима католицизма из разних земаља рекао и ово (препричала "Информативна католичка агенција – Загреб", у свом билтену од 19, листопада 1995): "У доба ослобађања од Турака у 19. стољећу Срби су водили много ратова са силним окрутностима. Повјесничари (поименце Димитрије Туцовић) биљеже како су сами српски устаници мрцварили љешеве својих погинулих бораца, резали им уши и носеве, и затим их показивали еуропским новинарима као пример турске окрутности. Стога је доиста потребно опрезно примати тврдње које одонуд иду у свијет о страшним покољима и окрутностима како у овом рату, тако и у прошлом, нпр. кад је ријеч о силно умноженом броју жртава у концлогору Јасеновац." За нетрпељивост Срба према римокатолицизму, Перко је оптужио комунистичку пропаганду, која је од Степинца направила "ратног злочинца". "Да се католичка Црква у Хрватској у оно доба кајала због усташких злочина, то не би – сматра Перко – придоносило помирењу, него би било схваћено као признавање кривње за оправдање освете."

На свом Архијерејском сабору у пролеће 1998, Србска Црква је у календар унела новомученике – епископе пострадале од усташког зла, вођеног идејом "крижарског рата": Петра, Саву и Платона, које су усташе убили, и Доситеја, који је умро од последица њиховог мучења. Такође, у календар је унет и Новомученик Вукашин из Клепаца, који је усташи што га је у Јасеновцу мрцварио, да би старца на крају заклао, са светачким миром рекао: "Само ти, дијете, ради свој посао". Заиста, онима који међу Србима мисле екуменистички, предлажемо да замисле доба у коме би се стварно ујединили Православље и римокатолицизам, и у коме би свеци били заједнички. У том случају, у рају би се нашли, као они који су испунили све заповести Христове, Платон, Сава, Петар, и Доситеј, Вукашин из Клепаца и безброј других новомученика србских, али и Алојзије Степинац, папин "блаженик".

Владика Николај је говорио да се Срби никад не смеју светити за оно што су доживели у Другом светском рату од бивше браће Хрвата. Они треба да на светој јасеновачкој земљи подигну спомен–храм, и да се заувек сећају страдалника својих, погинулих због крста са три прста. На жалост, света земља јасеновачка више није у србским рукама, а било је и Срба који нису слушали Светог Владику, па су хтели да се свете. Наш народ је данас најпрезренији и најпониженији народ на свету, осуђен да гледа како га протерују са вековних огњишта, одузимају му комад по комад земље и гоне га у непостојање, Томе смо, умногоме, сами допринели, одричући се Христа и Светог Саве. Па ипак, наде има, јер има Живог и Истинитог Бога, Бога правде и љубави. Треба да Му се вратимо свим срцем и свом душом, никад се више не одричући своје вере, у чему нека нам помогну и свети србски новомученици, познати и непознати, унети у календар, и они чија имена сам Господ зна.

Срби имају бар два разлога да, после свих полома и падова, благодаре Богу: један је тај што су народ чије су владике, свештеници и верници мученици, а други је тај што немају свеце попут Алојзија Степинца. Да Господ благослови да тако и даље буде!

Писано године 2000.