Преподобни Јефрем Сирин: -Чувајте се прављења трава (отровних), бацања чини, гатања, прављења амајлија (талисмана) или ношења оних, које су направили други: то нису амајлије, већ свезе са ђаволом. Свети Јован Златоусти:
-Чак и ако смо болесни, боље је да останемо болесни него, да би се ослободили од болести пасти у безбожност (прибегавати непријатељу). Демон, чак и ако излечи, више ће учинити штете него што ће донети користи. Он ће донети користити телу, које ће после неког времена сигурно умрети и иструнути, али ће штетити бесмртној души. Ако понекад по допуштењу Божијем и исцељују демони враџбином, онда такво исцељење бива ради испитивања верних, не зато што Бог не познаје њих, него да се науче да не прихватају од демона чак ни исцељење. „Бесомучни вичу: „Ја сам душа тог и тог човека!“ Али и то је лукавство и обмана ђавоља. Не виче то душа неког мртваца, већ демон, који се претвара тако да би преварио слушаоце. Као што трговци робљем, нудећи малој деци колаче, слатко воће и томе слично, често их заробљавају таквим мамцима и лишавају слободе, па и самог живота, тако исто и врачари, обећавајући да излече болест, лишавају човека спасења душе. Не прибегавајте добровољно гатарима, али ако вас на то привлаче други, и тада се не слажите. Човек увек жели да сазна невидљиво, посебно жели да зна унапред о својим несрећама, да не би пао у поремећај (у пометњу) од изненађења. Али ако ви будете пазили на гатање, бићете недостојни љубави (наклоности) и милости Божије, и тиме ћете припремити себи многобројне беде (несреће). Гатар је зли демон, који говори из стомаке жена, које објављују из стомака, и овим чудним дејством настоје да лажно учине веродостојним, а он не говори природно, већ из стомака, и тиме људе незналице доводи у одушевљење (у екстазу, у изумљење), приморавајући их да верују, да он говори истину. Шта, на пример, значи гатање (прорицање) по звездама? Ништа друго него лаж и пометњу, у којој се све дешава насумично и не само на изглед, већ и бесмислено. Свети Василије Велики: -Не буди радознао о будућности, већ корисно располажи садашњим. Јер каква је добит теби да унапред знаш судбину? Ако ће будуће донети теби нешто добро, онда ће оно доћи, макар ти и не знао унапред. А ако је оно будуће тужно, онда зашто мучити себе тугом до краја? Хоћеш ли да се увериш у будућа добра? Испуњавај оно што је прописано јеванђељским законом и очекуј наслађивање добрима. Свети Григорије Ниски: -Плотољубац (телољубац) у садашњем животу има жељу да завири у будуће догађаје, како би избегао беде или постигао своје жеље. Због тога, да људи не би обраћали поглед ка Богу, демонска природа, пуна обмане, измислила је много начина да сазна будуће: на пример, гатање, тумачење знакова, прорицање, призивање мртвих, иступљења (екстазе), наилазак божанстава, надахнуће, карте и много другога. И ако се нека врста предвиђања, као резултат неке обмане, призна као истинита, демон је представља обманутом (човеку) као оправдање за лажни предлог. И на сваки лажни знак демонско лукавство указује обманутим људима, да би они одступили од Бога и обратили се на служење демонима. Једна од врста обмане била је обмана оглашавања из стомака, у које су веровали, да њихово чародејство може душе умрлих поново привући у овај живот. У мемоарима В. И. Попова о путовању са св. Јованом Кронштатским из Архангелска у Москву 1890. године, он прича како је Св. праведни Јован Кронштатски изагнао демона из опседнуте жене и наводи њихов разговор после тога: „По изласку са станице, током путовања, ја сам ступио у разговор са о. Јованом поводом тог чудесног исцељења. Батјушка је рекао да је болест сељанке од лукавога, да је покварена, јер заиста могу бити и бивају људи, који су толико морално покварени, толико зли, горди, мрзитељи и осветољубиви, да су се они, тако рећи, потпуно предали ђаволу и, несумњиво, уз његову помоћ могу да наводе на људе, којима страсно желе да учине зло, или, уопште, било какву несрећу, на пример, болест, и тако они наводе на људе злу ђавољу силу.“ На тај начин, по убеђењу о. Јована, такво народно гледиште није тек само сујеверје, већ има потпуно стварну, чињеничну основу. Наравно, то се догађа тамо где је припремљено повољно тло за утицај ђавоље силе – духовно и телесно раслабљење (опуштање), као резултат порочног живота.” Атонски патерик: -Један монах је случајно видео гатачку књигу и, из радозналости, испитујући тајне сатанског гатања, нехотице се одушевио њима. Једне ноћи испред њега је стао црнац горостасног раста и рекао: „Ти си ме звао, ево ме. Шта год хоћеш, све ћу ти учинити, само ми се поклони.“ „Господу Богу мојем клањам се и Њему Јединоме служим!“ – одговорио је монах. „А зашто си ме позвао хотећи да знаш моје тајне?“ Са овим речима сатана је снажно ударио монаха по образу и ишчезао. Од бола и страха инок се пробудио. Његов образ је толико натекао и поцрнео, да је било страшно гледати. Сваким даном болови су се појачавали, а оток је потпуно наружио инока. То је сазнао преподобни Дионисије и одмах је дошао код несрећника. Помоливши се Господу и Божијој Матери, свети Дионисије је помазао инока јелејем. Овај је оздравио и прославио Бога. Волоколамски патерик: -Брат преп. Јосифа Волоколамског, отац Васијан (касније архиепископ Ростовски) предао је причу једног сељака: „Дуго време ја сам био тешко болестан и увек сам се молио и призивао у помоћ Светог великомученика Никиту. Рођаци су ми саветовали да позовем врачара. Али ја сам то одбио и наставио да усрдно тражим помоћ од Светог Никите. Једне ноћи чујем како се врата куће отварају и како улази светао муж, који се обраћа мени речима: „Устани и дођи к мени.“ „Не могу, господине мој, ја сам раслабљен (парализован)“, одговорио сам. Он је поновио: „Устани!“ И одједном ја сам се осећао здравим, скочио сам са постеље и поклонио се придошлом (Свецу). А кад сам ја устајао са земље, видео сам црнца са огњеним мачем у руци. Он је хтео да ме удари, али је светли муж зауставио њега, рекавши: „Не њега, него оне који су ишли код врачара“. Црнац је ишчезао. Ја сам питао придошлог Свеца: „Ко си ти?“ И чуо сам у одговору: „Ја сам мученик Христов Никита и послат сам од Христа да те исцелим, зато што ниси пристао да зовеш врачара, него си положио наду на Бога. И ево, Бог прилаже твом животу још 25 година.” После ових речи мученик је постао невидљив. А са оним људима, који су посећивали врачара, догодила се несрећа: ноћу је њих умртвио (убио) онај црнац са огњеним мачем. Правила 6-тог Васељенског Сабора, са тумачењима епископа Никодима (Милаша): 61-во правило -Они, који се предају чаробњацима, или њима сличним, да би дознали од њих, каква им долазе открића, у складу са претходним отачким одлукама о њима, подлежу правилу шестогодишње епитимије. Истој епитимији подлежу и они, који гатају о срећи, о судбини, а исто тако и такозвани бајачи и врачари, који праве заштитне амајлије. Док оне, који су остали упорни у томе и не одричу се таквих погубних паганских измишљотина, одређујемо потпуно избацити из Цркве, као што заповедају свештена правила. Врачање, гатање и слична дела ово правило осуђује као сатанско дело и кажњава са 6 година епитимије свакога, ко се бави тим делима; а ако се такав не покаје, него остаје упорно у греху, тај подлеже потпуном искључењу из цркве. То је, што се тиче мирјана (лаика). А ако свештеник буде ухваћен у тим делима, ако верује у гатање, или се и сам предаје врачању и гатању? О томе говори 36. правило Лаодикијског Сабора; Валсамон, у свом тумачењу овог 61 правила, примећује, да такав свештеник подлеже одмах рашчињењу (извргнућу из чина). И пошто је то издаја вере, такав свештеник мора бити искључен и из Цркве, јер бавећи се таквим делима он је од служитеља Вечног Бога постао служитељ ђавола. Правило 65 -У младом месецу паљење ватри испред својих дућана или кућа, кроз које, по неком прастаром обичају, безумно скачу, заповедамо од сада укинути. Према томе, ако неко уради тако нешто, онда клирик да буде извргнут из чина, а мирјанин да буде изопштен (одлучен од Цркве). Јер у четвртој књизи о Царевима пише: „И начини Манасија олтар свој сили небеској, у два двора дома Господњег, и провођаше своје синове кроз огањ, и твораше врачање и чарање, и учини да оглашавају из стомака, и врачаре умножи да чине зло пред очима Господњим, да би разгневили Њега“ (2. Царевима 21:5-6). И ово правило говори о једном од паганских обичаја, о којим обичајима се већ помињало у неколико Трулских правила. Код језичника (пагана), као и код Јевреја, био је обичај да празнују дан младог месеца, да би, по њиховом мишљењу, били срећни током целог месеца. О том обичају код Јевреја говори се у овом правилу речима Светог Писма; а посебно о јеврејским младинама и њиховом празновању Господ говори устима Исаије пророка, „да душа Моја мрзи њих“ (1,14). Тај обичај је био такав, да су они палили ватре испред дућана и кућа и скакали кроз њих у веровању, да они тиме спаљују све несреће, које би иначе постигле њих, и уместо њих добиће срећу. Овог обичаја држали су се и неки од хришћана у време Трулског сабора, против чега је и издато ово правило, претећи свештенству извргнућем (из чина), а мирјанима изопштењем у случају непослушности. Правила светог помесног Сабора Анкирског Правило 24 -Они који се баве мађијом, и поштују паганске обичаје, или уводе неке врачаре у своје домове ради тражења мађије, или ради очишћења од мађије, подлежу правилу петогодишњег покајања, према утврђеним степенима: три године да припадају, и две године да се моле без причешћа Светим Тајнама. Правила светог помесног Сабора Лаодикијског Правило 36 -Не доликује посвећенима или (нижим) клирицима да буду мађионичари, ни бајачи, или гатачи по бројевима, ни астролози, нити да чине такозване заштитне амајлије, које су заправо свезе њихових душа са демонима. Оне, који њих носе, ми смо заповедили избацати из цркве. Позната нам је одлука 61. правила Трулског сабора у вези са мирјанима, који се баве гатањем. Ово лаодикијско правило говори о истом предмету односно лица, која припадају клиру и верују у гатање или се и сами баве њиме, и то осуђује на категоричан начин под претњом изопштења из Цркве. Никита, канониста с почетка 12. века, на питање о овом предмету, позива се на 24. анкирско правило и дато (36) лаодикијско, и при том гатање назива паганским обичајем (της εθνικης συνε&ειας), недостојним хришћанског света, а још мање православне цркве (ουτε μην της ορθοδοξου εκκλησιας). Ово правило, осим тога, посебно осуђује припремање заштитних „амајлија“ (φυλακτηρια), називајући те амајлије или талисмане оковима душе (δεσμωτηρια των ψυχων) и прописујући искључити из цркве свакога, који их носи. Свето Писмо помиње ове заштитне амајлије, које су користили Јевреји у време молитве (Мт.23,5), наиме, они су имали две траке, и на свакој од њих је било написано име Божије и 4 стиха из Светог Писма. Једном од њих они су повезивали главу, а другом леву руку, верујући да свако, ко их носи, тиме одгони зло од себе и добија свако добро. Само по себи је разумљиво, да је ово очигледно сујеверје, супротно учењу, да човек у свом животу мора у потпуности да се преда Промислу Божијем и да, чинећи добра дела, очекује добра само од Промислитеља. Као такав, обичај ношења заштитних амајлија имао је значење гатања, и зато је природно он постављен у истом реду са гатањем по бројевима, звездама итд. Од Јевреја тај обичај ношења заштитних амајлија прешао је неким хришћанима, који су их увек носили око врата или су у време болести превијали њима болно место на телу. С обзиром на значај, који су амајлије имале у то време (у 4. веку), сасвим је разумљива суровост казне, коју правило налаже на све оне, који их праве или носе. Правила Св. Василија Великог -65. Онај ко се покајао за врачање или тровање треба да проведе време у покајању одређено за убице, са расуђивањем у складу са тим, како је он себе изобличио за сваки грех. 72. Онај, ко се предао враџбинама или нечем сличном, да буде под епитимијом исто толико времена, колико и убица. 83. Они, који врачају и следе незнабожачке обичаје или доводе неке људе у своје куће, ради тражења мађија и ради очишћења (од мађија), подлежу правилу шест година: једну годину да буду са онима који плачу, једну годину са онима који слушају, три године са онима који припадају, и једну годину да стоје са вернима, и тако да се приме у Цркву. Канонска посланица Григорија Ниског Литоју Мелитинском Правило 3 -Они, који долазе врачарима или гатарима, или врачарима, који обећавају кроз демоне да ће учинити неко чишћење или одвраћање од зла, детаљно да се питају и испитују: да ли су остали у вери у Христа и по некој нужди су увучени на такав грех, према упутству које им је дато по некој несрећи или неподношљивог лишавања, или потпуно презирући исповедање, које им је поверено од нас, прибегли су помоћи демона. Јер ако су то чинили са одбацивањем вере, и да не верују да се Богу клањају хришћани, онда ће без сумње бити подвргнути осуди са отпадницима (од вере). А ако их је неподношљива нужда, пошто је овладала њиховом слабом душом и преластила их неком лажном надом, довела до тога, онда нека се и над њима покаже човекољубље, као на оне, који у време исповедања (вере) нису могли да се супротставе мучењима. 13. правило Номоканона: -Врачар, тј. мађијаш, ако врачањем учини мужу и жени да се не састају, или врачањем учини буру (олују), да се не причешћује 20 година према 65. и 72. правилу Василија Великог. 14. правило Номоканона: -Врачар и бајач је једно исто. Чарањем називају заклињања са призивом демона ради извршења неке радње на штету другим људима, као што су: раслабљење удова (парализа), дуга болест, а такође и приковати целог живота за постељу или да човек почне да живи лошим животом, или да би се живот њему смучио и томе слично. Врачари и гатари се називају идолопоклоници. Магови су они, који као са добрим циљем призивају „добротворне“ демоне, па ипак они су скверноубице и лажови. Правило 16 Номоканона: Они, који доведе врачара у своју кућу болеснику ради исцељења врачањем, неће се причестити пет година према 24. правилу Анкирског сабора. „Москва — Третий Рим“ Превод: Јеромонах Дамаскин Светогорац Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца. Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова!
|