Смртни страх

Мада се смрт праведника и грешника који су се потпуно покајали, у многоме разликује од смрти окорелих грешника и оних који се нису довољно покајали, ипак је страх својствен сваком човеку пред његову смрт. Тако то и мора да буде, јер је смрт казна, која се за праведнике само умањује.

Сам Богочовек, спремајући се да драговољно прими смрт ради спасења рода људског, тужио је и жалио, и капље зноја у том тренутку падале су на земљу као капље крви: жалосна је душа моја до смрти (Мат. 26, 38), рекао је Он апостолима, који су били заспали и који нису осећали опасност која ће наступити: Оче мој, ако је могућно, нека ме мимоиђе чаша ова, - тако се молио Он Оцу. И пресвета Дјева Марија осећала је предсмртни страх пред Успењем својим, мада ју је анђео Гаврило известио, да ће се преселити у горње место, где је очекује слава, и мада је Дух Свети и управљао њене мисли на небо.

Плачем и страхом спремили су себе за смртни час и сви Свеци. Они су разумевали значај овог тренутка за човека. Кад је наступио смртни час преподобног Агатона, он је три дана заћутао и није ни с ким говорио. Другови су га запитали: „Где си Агатоне?“  „Ја сам на суду Христовом“, одговорио је он. Другови га питају: „Зар се и ти бојиш?“ Он им каже: „Ја сам се старао колико сам могао, да испуним заповести Божје, али ја сам човек и како могу знати, да ли су моја дела била Богу угодна?“ Зар се ти не ослањаш на твој праведнички живот, који је био по вољи Божјој?“ „ Не могу да се ослоним, јер је друкчији суд људски, а друкчији је Божји.“ Они су продужили још нешто да га питају, али им он рече: „Ако ме волите, не говорите више са мном, јер ја нисам слободан.“ И умро је у радости: Видели смо, кажу његови ученици, како је весео кад умире, као да се срета са својим друговима.“ Такав је био овај Божји угодник.

Патерик скитски

Смрт грешника и праведника

Човек сам за себе спрема ово или оно стање иза гроба. Земаљски је живот сејање и будућа жетва. Стање живота после гроба није подједнако код праведника и код грешника, али како овај живот настаје одмах после смрти, то и сама смрт, т. ј. растанак душе са телом није код свих људи подједнак.

Утешно је казивање о смрти праведника, поучно је и спасоносно причање о томе, са каквом се мирноћом они спремају за њу, и са каквим светим страхом они њу сретају. Смрт изабраника Божјих препуњена је славом.

Свети мученик Карп, пострадавши за Христа, радовао се и смејао се кад му је саопштена смртна пресуда, јер је видео отворено небо и Господа, који је седео на престолу окружен херувимима и серафимима (Минеј 13. новембар).

Кад је свети Макарије египатски умирао, појавио се Херувим са многим анђелима и светима, и пред њима је преподобни Макарије испустио душу. (Минеј новембар 13.)

Пред смрћу светог Јована Милостивога, јавио му се један светац са златним венцем на глави и казао му: Цар царева зове те (Минеј новембар 12.). И обратно, страшна је смрт грешника, који се нису покајали.

Смрт је грешникова љута, - каже Свето Писмо (Псал. 33, 22).

И што год је човек грешнији и више зла чини, и шго год се мање каје, то су му последњи часови његовог живота и растанак душе од тела све тежи и тежи.

Као пример страдања грешне душе можемо навести смрт јеретика Арија, чија се грешна душа растала са телом у ужасним мукама, и код кога је пред смрт сва унутрашњост изишла напоље. А страшна је и грозна смрт била и Евагрија као и многих других.

Али грешници, који се истински покају за учињене своје грехе добијају милост Божју, по неисказаном милосрђу Творца.

„Мисионар“, октобар и новембар 1933. године, бр. 10 и 11.