"Говори Онај који свједочи ово: Да, доћи ћу скоро.

Амин, да дођи, Господе Исусе!“

(Откр. 22,20)

Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: ” Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити”. Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат".

Свети Анатолије Оптински Млађи

+ + +

Помаже Бог, драга браћо и сестре!

Са неописивом радошћу сам прочитао писмо сестре Јелисавете (овде:). Задивиле су ме њена ревност за веру и храброст.. Њено писмо, између осталог, потврђује да су неке наше сестре у Христу храбрије од нас, као што су жене мироносице биле храбрије од Апостола. 

Види се да сестра Јелисавета искрено страда због толстојевштине, односно непротивљења злу које се укоренило код наших верника. Сви су се нешто упреподобили, као неће никог да осуђују, а не знају да такав став и пут воде зацарењу Антихриста.

Сестра ревнитељском речју буди душе које су обамрле, а мисле да су живе. Ко може, ако му је имало стало до своје вере и Цркве, да ћути кад види овај тријумф лицемерја?

Цркви нам руше мучки, до у парампарчад.  Веру нам кваре темељно. А монаштво ћути. Ту само желим да направим малу дигресију: сестра Јелисавета је под „част изузецима“ навела само оца Симеона Рукумијског, а изостављен је отац Дамаскин Светогорац, који неустрашиво грми против јереси и јеретика.

А где су остали, пита сестра.

Где су кад се страда?

По мени, драга сестро, има четири стања „српског“ монаштва.

Једно стање су монаси - бизнисмени. Који су то манастири, сви виде и из световних медија, а поготово личним увидом. Ти манастири су чисто новотарски и они су ту као бизнис центри.

Друго стање су мешовити – бизнисмени и сајбер духовници. То су ови што на интернету глуме духовнике (Један од њих, на пример, недавно је купио џип од педесетак хиљада евра. То је „отац“ Арсеније Јовановић, зашто не рећи, који каже да мора да вози такав џип, јер му је манастир у брду).

Треће стање су монаси – „упрепободљеници“. Тако би их ја назвао. То су они који се ником „не замерају“, поготово не свом владики, који може, без проблема, да их уведе у унију са папом, а да они неће прстом мрднути (што се већ и дешава). На жалост, у таквим манастирима се служи исправно, они држе правила и предање, могу понекад да се појаве у јавности са неком поуком (чисто дуовном), али су им удобност и бебрижност дражи од Истине, и нису спремни, нипошто, да се тога одрекну. Просто, нису спремни на страдање. А устанак против јереси, у коме се клир СПЦ буквално ваља, доноси, неизоставно, прогон и страдање (монаси из ове групе су, лоше информисани, заправо не желе да се информишу, или се информишу из погрешних извора, који им чешу уши, све правдајући се причом о животу према древним правилима).

И четврто стање су манастири оца Симеона и оца Дамаскина... Мада, позиција њих двојице није идентична, али то је нека друга тема...

Монаштво је у земаљској Цркви исто што и анђели на небу (односно, требало би да буде). Војска. Свети Архистратих Михаил држи мач на иконама. Мач за борбу против непомјаника, његових палих анђела и свих њихових дела. Постојање монаштва је обесмишљено уколико нису борци за веру. Јер, ако нам непријатељи веру покваре и Цркву разоре, ко ће се спасити? (наравно, Црква ће надвладати све силе ада, и Црква ће тријумфовати, питање је само са колико људи).

Монаштво би требало да буде прва линија одбране. А они данас, безмало, нису не само прва, већ ни једна линија одбране. Шта више, мноштво њих су данас, као што написах, у супротном табору, табору непритеља Цркве.

Уколико монах не иступи против јереси, кад је Црква јересју нападнута, његово постојање у манастиру је бесмилено, чак и штетно. Он је само уљез, који се увукао у манастир ради удобности овога света (односно, личног паразитирања).

Из Житија видимо, да су оци – пустињаци излазили из својих пустиња и манастира у градове и разобличавали патријархе и цареве јеретике кад би јеретици напали Цркву. Зато је пустињак био у пустињи, зато је монах у манастиру, да би очистио свој ум од страсти, облагодатио га, да би такав успевао да препозна суптилност непомјаникових лукавстава не само на плану личног подвига, већ и јереси. Једном речју – да би стекао здраво расуђивање и храброст.

И тако, долазимо до закључака и – надам се - до  одговора (бар) на нека питања сестре Јелисавете.

После свега рекло би се да је ситуација безнадежна. Старац Анатолије Оптински Млађи је говорио да ће многи манастири остати само зидине, у којима неће бити благодати, док ће њихове обитељи мислити са се спасавају.

Ипак, ситуација није безнадежна. У историји Цркве имамо за све пример, па тако и за пример скоро тоталне отпадије клира и монаштва.

У 7. веку био је Свети Максим Исповедник. Остао је сам на Истоку са своја два ученика. Сви остали, и цар и патријарх и клир и народ су пали у јерес монотелитства. Светом Максиму су јеретици ишчупали језик, одсекли му руку и прогнали га на Кавказ, али је ЦРКВА ПРАВОСЛАВНА ТРИЈУМФОВАЛА!

„Ево долазим ускоро, и плата моја са мном, да дам свакоме по дјелима његовим...

Говори Онај који свједочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!“ (Откр.22, 7. и 20.)