Канонада топова са Калемегдана и заставе са петокракама обиљежиле су дан ослобођења Београда. Иако тај дан не би требао да се слави, већ да буде Дан жалости. Прославило се тачно 80 година од како су комунисти окупирали Србију а српски народ захватила неизлечива црвена куга.

Тужно је што се победа српске војске у Великом рату прославља као примирје, иако ми немамо са ким да се миримо јер ми нисмо јуришали на Берлин и Беч, већ они на Београд и Србију. Док се ова црвена окупација из 1944. године прославља као некакво ослобођење.

Западни савезници и Совјети су те ’44. године имали споразум да тек након искрцавања у Нормандији, Црвена армија се покрене са истока. Стаљин није могао да чека и прекршио је овај договор јер је журио да по Балкану шири комунизам. Овим Стаљиновим потезом аутоматски је одложена капитулација Немачке и НДХ-а. У преводу, упад Црвене армије у Србију, наплаћен је са 50.000 српских глава само у НДХ-а.

Тог 20. октобра 1944. године једна страна армија упала је у Београд без одобрења краља, владе и војске. Насилно је променила уставни поредак и на чело земље довела једну терористичку организацију. Та терористичка организација је патолошки мрзела Србе, исто као што су и Совјети мрзели Русе.

Страна армија која је упала у Србију била је Црвена армија, конкретно формација под називом „Украјински фронт.” Било их је 414.000. У писаним наређењима које су официри Црвене армије носили у џеповима, стајало је да војску Краљевине Југославије третирају као фашистичку непријатељску војску, у истом рангу као усташку.

Први њихов упад у Србију десио се 4. септембра ’44. године и ту су наишли на први проблем јер нигде нису могли да виде партизане са којима су требали да сарађују.

Једини партизани који су у том тренутку били ту, јесу они које је Црвена армија водила са собом. Биле су то усташе заробљене на источном фронту под командом Марка Месића. Совјети су се разочарали јер су извештаји партизанског штаба у којима је писало да у Србији има 400.000 партизана, били лажни. Све што је до тог тренутка могло да се мобилише и доведе у Србију, доведено је, а скуцкало их се једва 40.000.

Због тога су и овим заробљеним усташама заменили униформе и укључили их у састав 23. дивизије Народноослободилачке војске. Совјети су у Банату показали велико насиље, жене су се мазале балегом како би избегле силовања.

Први банатски четнички корпус био је малобројан за већи отпор, брзо су похватани, партизани су их стрељали и закопали у Делиблатској пешчари. Четници су се побринули да од Велике Мораве до Дунава нема ниједног јединог Немца. Ослободили су и Крушевац, а за њима су у град ушли совјетски официри и амерички поручник Елсфорт Крамер. Они су заједно са Четницима на балкону хотела „Париз” одржали говор. На том балкону је совјетски мајор Микхаил Пронин узвикнуо „живео краљ.” Он је доскора викао „живео цар”, јер је био царски официр који је мобилисан у Црвену армију и слат у кажњеничке јединице које су увек ишле прве. У Крушевац онда долази позадина црвеноармејаца са Другом партизанском пролетерском дивизијом. Ту дивизију је војвода Драгутин Кесеровић на западној Морави потукао толико да ту битку нису никад поменули до данашњег дана. Жељни освете а ношени на крилима Црвене армије, у ослобођеном Крушевцу нападају Расинску бригаду под командом Мирка Томашевића. Борбе су биле жестоке али план да се савладају „четнички фашисти” а на трон доведу партизани, и овде је испуњен. Четници су у то време ослободили целу источну Србију, циљ им је сада био ослобођење запада земље јер је тамо била НДХ-а и логор Јасеновац који је још радио пуном паром.

Међутим, то Црвену армију није занимало и они су се кретали ка југу са циљем да свој црвени траг пронесу све до Грчке. Совјети су тако само продужили рат а да Немци, у суштини, на Балкану нигде нису ни поражени у некој великој бици, све су то била њихова планска повлачења. Београд у то време није имало смисла ни бранити јер је то био истурен град. Повлачење Немаца са ових простора зависило је од напредовања западних савезника са једне, и Црвене армије са друге стране. Што су они више напредовали ка Берлину, то су се Немци брже повлачили а партизани за њима проглашавали своје победе.

Најбољи пример је 12. април 1945. године, дан када је пао Беч. За Немце више није било смисла ратовати у Срему те се повлаче, а партизани овај потез проглашавају као пробој Сремског фронта који се и данас слави тога дана.

Последице комунистичке окупације Србије 1944. године су огромне, и о њима могу да се напишу књиге. Једна од њих је та што нам је смањена територија упола. Границе српских бановина простирале су се од Бихаћа до Битоља. Не само што би данас Србија била дупло већа, већ би имала 20 милиона становника и не би било толико емиграције. Комунисти су првих 20 година затворили границе и уопште није постојао пасош. Постојао је пасош за „црвену елиту” која је одлазила на одморе широм света.

Тек 1965. године после пропасти последњег плана „привредних реформи”, становници СФРЈ могли су да добију пасоше и слободно прелазе границу. План је био да „вани” раде а део зарађеног новца шаљу назад у земљу како би је спасили од банкрота. Од те 1965. до 1974. године у Србији се десило највеће исељеништво становништва у историји. Из земље је побегло више људи него за време Турака, оба светска рата и ратова деведесетих, заједно.

Нешколовани комунистички кадрови успут су уништили привреду, културне установе, обезвредили школство својом историјом, укаљали здравство и науку. Најтежа последица су ипак људски животи и то, што је тој терористичкој организацији која се нашла на челу земље омогућена мобилизација. Од октобра ’44. па до маја ’45. године на разним фронтовима изгинуло је 80.000 српске деце а горе поменути Сремски фронт био је права кланица за српску младеж. Онда је уследио масакр у тој њиховој послератној комунистичкој револуцији и тзв. „лову на шкрипаре.” Међу десетинама хиљада убијених 99% су били Срби.

Совјетска окупација Краљевине Југославије коштала је Србе преко по’ милиона живота…

Извор: "Деки РС"