Мошти кнегиње светитељке из 13. века откривене су за време рестаурације цркве у Великом Новгороду, 530 миља северозападно од Москве.

Знало се да су мошти свете Харитине Литванске биле похрањене у цркви светих Петра и Павла на брду Синичија, али истраживачи нису били сигурни где тачно. Међутим,  за време рестаураторских радова у цркви из 12. века њене мошти су пронађене и идентификоване, јавио је на недавном богослужењу митрополит новгородски Лав.

„Дуго смо трагали за светитељкиним моштима. Археолози су у почетку направили неке грешке, започевши ископавања на једном месту на јужној страни, док је постојао историјски податак да је она поново сахрањена на северозападној страни цркве. Била је  сахрањена је у ковчегу од брвана, који се распао. Покров  који ју је покривао био је извезен златним и сребрним нитима. Ово је утврђено на основу остатака, нити пронађених у пределу чеоне кости. Била је игуманија манастира, а монашка  лица су била покривана приликом сахрањивања“, објаснио је митрополит.

Црква светих Петра и Павла на брду Синичја један је од ретких сачуваних споменика предмонголске новгородске архитектуре. Његову јединствену технику градње истраживачи повезују са традицијом полочких мајстора. Уврштена је на Унесков списак  светског културног наслеђа, заједно са осталим новгородским црквама, 1992. године.

+ + +

Свети Филарет Черниговски пише о светој Харитини:

Према историјским записима, Света Харитина је била рођена литванска кнегиња и подвизавала се при цркви  Петропавловског  женског манастира на брду Синичја у Новгороду.

Време њеног подвижништва је у записима нејасно назначено, па се мора утврђивали претпоставкама. Међутим, ово време може открити нешто посебно о духовном животу  кнегиње. Познато је да је манастирска камена црква, у којој почивају мошти светитељке, подигнута 1192. године.

Ако је црква  светих Петра и Павла већ постојали када је блажена Харитина почела да живи у Новгороду, тада њено време у Новгороду треба приписати 13. веку. Познато је и да је друга половина 13. века за Литванију била бурно и крваво време. Године 1265. многи чланови литванске кнежевске породице побегли су из Литваније у Русију: кнез Довмонт у Псков, а син кнеза Таутвиласа са својим двором побегао је из Полоцка у Новгород.

Према хроникама, Новгородци су у то време хтели да побију Литванце који су побегли код њих због ранијих преступа Литваније над Новгородом, али кнез Јарослав није дозволио да се то догоди. Тако постаје јасно да је кнегиња Харитина Литванска била међу прогнанима услед тадашњих превирања. [Једна верзија њеног Житија каже да је требало да се уда за брата Светог Александра Невског, кнеза Фјодора Јарославовича, али је млади кнез изненада умро под мистериозним околностима.]

Будући  одбачена од света, ништа више није тражила од њега и  сав свој живот посветила је служењу Господу. Примивши монашки постриг, због својег врлинског живота постављена је за игуманију манастира и остала је узор смирења, чистоте и строгог уздржања за оне под њеним старањем до смрти. Дакле, хришћанској врлини није потребна земаљска срећа да би процветала…

Према записима, кнегиња Харитина се упокојила 5. октобра 6000. или 7000. године (по древном рачунању — од стварања света). Претварајући ово неодређено време у конкретнији датум, на основу летописа, верујемо да је света кнегиња и игуманија окончала своје духовне трудове 5. октобра 6790. (или 1281. године).

Од 1764. године црква светих Петра и Павла, где под земљом почивају њене мошти, била је гробљанска црква поред  новгородске Саборне цркве  Свете Софије. Њен помен се обележава 5/18 октобра.

Превод са енглеског: „Борба за веру“

Извор: https://orthochristian.com/