ЖИВОТ ЈОСИФА ВРИЈЕНИЈА

„Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље!

Никада те нећемо издати, благочешће отаца!

 Никада те нећемо оставити, мајко побожности!

 У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети.

 А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе“.

Јосиф Вријеније

а) Време и место рођења - школовање

Јосиф Вријеније припада оним византијским писцима о чијем животу немамо ни аутобиографију нити биографију написану од неког његовог савременика. Једини извори су његова дела из којих можемо да црпемо податке о његовом животу и раду, и то с углавном писма која је упућивао разним личностима свога времена. Због тога можемо приближно да одредимо датуме и догађаје из његовог живота. Тако нам је тачно време његовог рођења непознато, али из разних сведочанстава излази да је рођен око 1350. године. Као место његовог рођења сматрао се Цариград, јер сам он, говорећи о Цариграду, каже. „(...) град красота васељене и земља нашег рода". Али ове речи више значе народност и отаџбину свих православних, као што је тада сматран Цариград, неголи место Вријенијевог порекла. Због тога је и место његовог рођења непознато, односно несигурно.

Пошто је познато да, према православном предању, монаси мењају своја имена приликом монашког пострига, име Јосиф више изгледа као његово монашко име. А пошто немамо ниједно обавештење о њему пре него што је замонашен, то нам његово световно име остаје непознато. Што се тиче презимена, Вријеније, оно је било често у Византији са разним познатим византијским породицама које су носиле то презиме, због тога што се он потписивао као „Јосиф који је по називу познат Вријеније". Овај начин његовог потписивања објашњава сс чињеницом да се монаси нису потписивали именом својих породица него својим монашким именом, а када су понекад стављали и своје презиме то су чинили из практичних разлога, тј. да би се избегла забуна око мешања са другим монасима истог имена.

О школовању Вријенијевом такође веома мало знамо. Из његових дела закључујемо да је имао најшире образовање, али не знамо да ли је био систематски образован или био самоук. Два сведочанства која се односе на његово школовање сасвим су супротна: Георгије Схоларис, како нам преноси Доситеј Јерусалимски, говорећи о Вријенију, каже да је био „одличан ђак добрих учитеља", а Манојло Калека га представља као самоука. Међутим, несумњива је чињеница да је био један од најобразованијих људи свога времена. Био је велики познавалац светоотачког учења, колико источног толико и западног, - ово последње је познавао очигледно из превода Димитрија Кидониса » као и хеленистичког учења и грчких класика. Његовом васпитању уопште допринеле су несумњиво и његове везе са најзнатнијим и најобразованијим људима свога времена, као на пример са Теодором Мелитиниотисом, Јованом Оловолосом, потоњим митрополитом Крима, Димитријем Кидонисом, Николајем Кавасилом и Јованом Хортасменосом, каснијим митрополитом Силиврије – Игњатијем. Теодора Мелитиониотиса, ватреног присталицу исихастичког покрета, Вријеније назива скоро учитељем и духовним вођом: „(...) онога према коме си био веома нежан и опходио се према њему са великим дивљењем". Са поменутим личностима упознао се вероватно у Цариграду, где је доживео све догађаје у време владавине Јована V Палелога (1341-1391), који су утицали, као што је то било и природно, на његово формирање као православног богослова и учитеља.

Постоји предање да је био ученик св. Григорија Паламе и учитељ Марка Евгеника, митрополита ефеског. Међутим, што се тиче веза Јосифа Вријенија са св. Григоријем Паламом и св. Марком Ефеским не можемо тачно да одредимо у којој мери је био ученик светог Григорија а учитељ светог Марка. Утицај теологије св. Паламе је очевидан у Вријенијевим делима, али не постоји ниједан сегменат којим би се доказало да је био његов лични ученик. Можда је паламитску теологију научио код својих знаменитих пријатеља и учитеља, као, на примср, Теодора Мелитиниотиса. Није сигурно такође ни то да је Марко Ефески био Вријенијев ученик. Али речи самог Марка Ефеског: „На гробу учитеља Кир Јосифа Вријенија" доказују да су се ови познавали.

Уосталом, да је Јосиф Вријеније био образован следи и из чињенице да је био монах, а монаси у Византији су били веома образовани. Непознато нам само остаје време и манастир у коме је примио монашки подстриг. Због својих веза са игуманом Сгудитског манастира Јефтимијем, као и због свог боравка у овоме манастиру, сматра се студитским монахом. Јосиф је током целог живота остао прост монах. Не постоји ниједно сведочанство или податак који би оправдао гледиште да је био јеромонах. Византинци, а посебно црквени људи, потписавали су се својим тачним титулама, а чин свештенства је толико значајан у црквеном животу да би било немогуће да је он имао чин а да га нигде не помене у својим делима.

б) Посланство и рад па Криту

Један значајни део свога живота Вријеније је провео на Криту. Из његовог сопственог сведочења да се закључити да је његов боравак на Криту трајао двадесет година: „А ненамерно двадесет година живећи на Криту", каже он обраћајући се касније Крићанима. Тачан датум његовог доласка на ово острво није познат, али се сматра да је стигао око 1380. године. У каквом је званичном својству отишао тамо немамо ниједан податак, али је извесно да је тамо отишао са сагласношћу црквених власти у Цариграду, са којима је одржавао везе током целог свог боравка на овом острву. Време доласка Вријенијева на Крит подудара се са временом патријарховања патријарха Нила (1380-1388), који је 1381. назначио митрополита патраског као егзарха, пошто је у оно време било забрањено од стране Венеције, која је запосела Крит још 1204. год., настањење православних архијереја на острву. Јосифу је као простом монаху било лакше да тамо оде и охрабри стадо Критске цркве које се нашло у олуји. Са те тачке гледишта је оправдана титула патријарашког егзарха на Криту, којом је често називан Вријеније. У сваком случају, његов рад је, као што се види из његових писама, био духовне, поучне и миротворне природе. Био је духовни вођа православног народа Крита и једна врста везе између црквених власти у Цариграду и поробљених православних Грка на острву.

Вријенијев рад на Криту види се из његовог дела „Главе седам пута седам", које је касније саставио на основу својих омилија упућених Крићанима. У овом делу можемо видети теме које он развија пред Крићанима, а које су у највећој мери одговарале њиховим потребама. То су теме: о Богу, о свету, о хришћанском животу, и о гресима и грешним навикама људи оног времена. Времену његовог боравка на Криту припадају и две омилије на празник Рођења пресвете Богородице, слово на Распеће Господње, слово на Светлу недељу и слово на Преображење. Његово поучавање на Криту било је кратко и просто прилагођено нивоу тамошњих верника. Занимљиво је једно његово писмо које је послао са Крита Никити Мирсињотису, свештенику на Родосу. У њему даје сажете одговоре на питања која му је поставио овај свештеник. Између осталих одговара интересантан је један који се тиче важности латинских тајни. Ево шта он каже: ..Сагласно свима св. Оцима, да сматраш италијанске свештенике рашчињеним, а пре свега њиховог старешину (папу). Светиње које они служе да сматраш онако светим и савршеним као светиње обављене од наших рашчињених свештеника".

Својим учењем и уопште својим животом Вријеније је стекао велико поштовање међу Крићанима, а посебно је поштован од двојице знаменитих монаха Критске цркве и богословско-полемичких писаца, Јосифа Филагриса и Нила Дамиласа. Јосиф Филагрис назива чак Вријенија „философом"". титулом која је нашег писца пратила током целог његовог живота. Слично овоме називан је философом и од стране многоученог Византинца Јована Хортазменоса који, обративши се писмом Вријенију, каже: „Најчаснијем међу монасима и философу кир Јосифу".

Нормално је било да Крит, као област окупирана од стране Латина, постане прибежиште и пролазно место не само латина него и разних латинофила Грка. Вријеније је, као најглавнији представник православног богословља на Криту, у току свог тамошњег боравка, природно, долазио у додир са њима и водио дијалоге о оним тачкама вере који су их раздвајале. Из дела нашег писца видимо да је дошао у везу и ступио у теолошки разговор са грко-латином Максимом Хрисовергисом. Он је био најстарији од тројице браће Хрисовергиса, који су се полатинили и ступили у ред доминиканаца (ред проповедника). Максим је, пролазећи кроз Крит, одржао једно предавање Крићанима о исхођењу Светога Духа, бранећи латинску догму о Filioque и покушавајући да исту докаже учењем светих Отаца Источне цркве. На ове Максимове аргументе одговорио је Вријеније у разговору са њим, који је одржан пред народом. У овом разговору су учествовали, сем Јосифа Вријенија и Максима Хрисовергиса, и неки    Димитрије Скаранос, присталица Латина, и извесни Фокас. Овај диспут носи наслов ,,Први разговор Јосифа Вријенија о исхођењу Светог Духа са присталицом Латина Максимом из реда проповедника". У овом разговору он излаже православно гледиште о монархији Бога Оца и утврђује, на основу учења светих Отаца, ипостасно исхођење Светог Духа од самога Оца. Веза ова два човека посведочена је и Вријенијевим писмом које је упутио Максиму „Италијану родом Грку, брату Максиму из реда проповедника". Ово писмо је више полемичке него богословске садржине.

И поред оштрог става који је имао према латинским заблудама, Вријеније није никада дошао у директан сукоб са окупаторима острва, јер је знао говорити, како сам каже: „(...) више пута како је захтевало време и прилике". Док су га латини и поред његовог борбеног карактера трпели, дотле је дошао у сукоб са једним делом Крићана, које је он изобличавао због њиховог разузданог живота. Ревносни монах Вријеније, који се није исцрпљивао само у догматским расправама него се бринуо и за етичко образовање народа Божјег, није могао остати равнодушан према опадању хришћанског морала које је било завладало у оно време. Нарочито је нападао оне свештенике који су својим неморалним животом изазивали скандале. Изгледа да је он о томе обавестио и црквене власти у Цариграду, те је то питање изишло пред стални синод. Синод је својом одлуком рашчинио такве клирике и забранио православним становницима на острву сваки додир са њима. Свргнути клирици не само да се нису покорили синодској одлуци, већ су наставили да свештенодејствују претећи да ће приступити латинској цркви. Поврх тога Вријенија су назвали свештенотужиоцем и тужили га венецијанским властима на острву као противдржавни елемент. Тако су успели да га Венецијанци прво затворе и на крају протерају са острва.

Пре свог одласка, упутио је Крићанима једну беседу „Слово Крићанима при одласку", где православне саветује да остану верни синодској одлуци и не долазе у додир са осуђеним свештеницима.

Тако се завршио период боравка Вријенијевог на Криту, али он није престао да се интерсује за црквене ствари и да води духовну бригу о православном критском народу, као што се то види из писама која је касније упућивао разним Крићанима.

в) Повратак у Цариград

Повратак Вријенија у Цариград десио се током првог периода царевања Манојла II Палеолога (1391-1425), када је Цариград био под опсадом снага султана Бајазита. Опсада је завршена тек после пораза султановог од стране Монгола Тамерлана у близини Анкаре (1402), и по мншљењу R.J. Loenertza-a  тек је тада било могуће да се Вријеније поврати са Крита у слободни Цариград. Руски епископ Арсеније и грчки професор Томадакис стављају његов повратак једну годину раније, пошто саобраћај између Крита и Цариграда није био потпуно прекинут ни за време опсаде.

У сваком случају, Вријеније је, вративши се у Цариград, отишао у Студитски манастир; то је била његова жеља коју је изразио игуману тога манастира у једном свом писму са Крита. Овај период његовог живота мора да је био један од најсрећнијих које је проживео, што се да закључити и из писама која је написао у том времену. Из њих добијамо представе о духовности нашег писца и о његовој љубави према монашком и исихастичком животу, који је, ипак, толико често жртвовао ради потреба Цркве и ради своје бриге за верни народ Божји.

Као што сам сведочи, Вријеније је током тога времена предавао на црквеном Универзитету у Цариграду. Ево шта он каже: „У училиште Свете Софије се вратих". Овај универзитет је имао своје седиште у храму Свете Софије, али су већ у 13. веку предавања одржавана у разним храмовима престоног града. Стога можемо претпоставити да је Вријеније предавао и у самом Студитском манастиру. Ово гледиште се поткрепљује и једном биографијом св. Марка Евгеника, митрополита ефеског, у којој се наводи да је постојала школа монаха Студита - „Музеј студитских монаха". Према томе, врло је извесно да су позната браћа Марко и Јован Евгеник похађали школу студитских монаха у узрасту од осам, односно пет година, где су у току шест година (1399-1405) вероватно упознали Јосифа Вријенија. Уосталом, према наведеном извору, родитељи браће Евгеника су желели поверити своју децу лицима која би их учила философији и наукама. С обзиром на изнете чињенице, она личност којој су била поверена на учење и васпитање браћа Евгеник, врло је могуће да је био Јосиф Вријеније.

Међутим. аутентичност ове биографије Марка Ефеског је сумњива. И њен издавач Ат. Пападопулос Керамевс и други сматрају да садржи апокрифне елементе и пребацују њено писање у каснија времена, тј. 17. или 18. век. Једна друга биографија св. Марка, обухваћена у служби коју је саставио Јован Евгеник у част свога брата, наводи да је до узраста од 13 година васпитање Марково преузео лично њихов отац. Затим је, око 1404. г. њега поверио многим учитељима, а нарочитоЈовану Хортазменосу, а затим Плитону Гемисту.

Два горња сведочанства не изгледају потпуно неподударна. Вероватно је да је Хортазменос, иако је тада још био лаик, предавао у школи Студитског манастира, гдје је Марко имао могућности да се упозна са Вријенијем. Међутим, сигурно је да у васпитању Марка улога Вријенија није била пресудна. Да је то било, немогуће је претпоставити да Јован Евгеник, као велики поштовалац Вријенија, о томе ништа не пише. Међутим, несумњива је чињеница да је Марко Евгеник био под утицајем учења Јосифа Вријенија, и врло је могуће да га је упознао у Цариграду  непосредно пре Вријенијевог одласка на Кипар. То можемо закључити како из поређења њихових учења тако и из поштовања које је Марко имао према учитељу Јосифу Вријенију.

Г) Посланство и рад на Кипру

После свог посланства на Криту Вријеније је стекао лично искуство о посебном положају крајева које су држали Латини. Због тога је сматран као најпогоднија личност за једно ново посланство на острво Кипар, окупирано још од 1192. год. од стране Латина. Кипрани су се, као што смо видели, пошто је њихова Црква била поробљена, обратили 1405-6. год. преко тројице хорепископа патријарху цариградском Матеју I (1397-1410), тражећи поновно обнављање својих веза са Цариградском црквом и обећавајући јој потпуну послушност. Како црквене тако и политичке власти, са разумевањем су примиле молбу Кипрана и сложиле се да је нужно послати једно црквено посланство на ово острво, које би на лицу места испитало проблеме тамошње Православне цркве. Синодском одлуком ово посланство је поверено Јосифу Вријенију, игуману манастира Козме и Дамјана у Цариграду Антонију, и ђакону Тимотеју. Вријеније је наименован као намесник Цариградске патријаршије за Кипар, што објашњава да је њему поверено вођство овог посланства.

Вријеније није прихватио ово посланство са великим одушевљењем, знајући из искуства које је стекао на Криту колико ће бити тешко да се постигне једно стварно сједињење са латинизованом црквом на Кипру. Његово неодушевљење за ово посланство је било утолико веће уколико је синод нагињао гледишту да се ово питање регулише путем „попуштања" (икономије), овлашћујући чак делегацију на челу са Вријенијем да се не двоуми да дође у богослужбену заједницу (општење) са острвским клиром. На крају ипак, примио се да оде на Кипар из љубави према Цркви и послушности према патријарху и синоду.

Делегација је пристигла на острво Кипар месеца јуна 1406. год. и није много времена требало да схвати да бојазан и колебање Вријенијево није било без основа. Кипрани су тражили једно фиктивно јединство, које би им дозвољавало да се налазе у општењу са Цариградском црквом, а да остану потчињени Римској цркви, пошто прилике нису дозвољавале да чине другачије.

Нашавши се пред оваквом стварношћу, Вријеније је одлучио да сазове помесни сабор на коме ће поставити цео проблем сједињења у светлости свештених канона и учења Цркве. Сабор је сазван 28. јула 1406. год. у храму Светог Михаила на Кипарском брду и трајао је од првог до петог часа, односно целог јутра. На њему су узели учешће кипарски хорепископи градова Амахоста и Левкосије (=Никозије), а овај последњи је представљао и хорепископа Пафоса. Хорепископ Лемесоса, не слажући се уопште са целим покретом око уједињења, није дошао. Такође су учестовали свештеници и лаици. На овом сабору био је секретар игуман Антоније.

После једне кратке молитве реч је узео Вријеније, који је говорио уопште о јединству Цркве и замолио Кипране да одрже своје обећање Синоду цариградском и да се сједине са Православном црквом, једином Црквом Христовом. Затим је покушао Кипранима да докаже да се они, преко заклетве својих епископа Римској цркви, прихватањем примата папског и својом зависношћу од латинског епископа у Левкосији, налазе изван Цркве. Епископ Амахоста је тада приметио да образац њихове заклетве садржи речи „...сачувавши моју веру", што значи да онај који се заклиње не издаје своју веру. Вријеније је одговорио да то није довољно да оправда једно само по себи хулно исповедање вере. Тада је епископ Амахоста изјавио да су потчињење латинској цркви и заклетва верности папи само спољашњи елементи, док у ствари верни народ острва наставља да живи православним животом. Међутим, Вријеније је одговорио да је једно такво схватање веома опасно, јер ако онај који се одриче Бога само једним гестом подлеже пропасти, како неће бити изложени погибли они који изговарају овако хулно исповедање". Њихова вера се, дакле, налазила у опасности, а они нису били искрени према своме православљу. На овом месту, на жалост, прекида се излагање састављених и издатих записника, те нам наставак овог сабора остаје непознат. Сигурно је само то да је Вријеније одбацио предлоге Кипрана за сједињење под таквим условима, и напустио острво не удовољивши њиховим жељама.

Вративши се у Цариград и запитан зашто није поступио према инструкцијама Синода и осталих власти - Вријеније је одговорио да је више волео чинити по вољи Божјој него по вољи људској, јер, вели, циљ нашег посланства за које сам био послан није био сјединити непокорне, него оне који су се, како треба, покајали за оно у чему згрешише. Своја гледишта о стању Кипарске цркве и о њеном сједињењу са Васељенском патријаршијом поднео је Синоду тек 1412. год. када је опет покренуто то питање од стране архијереја Кипарске цркве.

У овоме своме извештају Вријеније наводи да Кипрани траже да се сједине само привидно а не стварно, зато што већ неколико векова зависе и заклињу се на верност једној Цркви која се догматски разликује од Православне. Да би поткрепио ово своје излагање, Вријеније цитира текст заклетве потчињења кипарских епископа, из чега се да закључити да они признају „светог папу римског и свету цркву римску за православну и васељенску цркву" и заклињу се на верност „епископу латинском у Левкосији у свему". Дакле, по њему, свакако попуштање од стране Православне цркве значило би потчињавање папи, који нарочито жели признање једног таквог стања од стране православних. У том случају - наставља Вријеније - биће послати овамо легати да нам честитају због нашег покајања и повратка „и Богу и најсветијем оцу". Осим тога, једно такво сједињење вероватно може пооштрити став Латина према кипарским Грцима, па да их сасвим полатине. То би имало неповољне последице и за православне осталих острва која држе Латини, као на пример, Крита, Родоса и Лезвоса. Али и са православног канонског гледишта једно овакво сједињење било би неприхватљиво, зато што би то било без сагласности осталих патријаршија. Најбоље, дакле, решење по његовом мишљењу јесте одлагање: (...) „нити за сада да их примите, нити да их се отресете грубо, зато што би то обоје било вечно одвајање од нас".

Тако је Вријеније успео да сједињење Кипрана остане отворено да би могло бити регулисано када околности то буду дозвољавале. Овакав његов став је учинио велике услуге Православној цркви, одвраћајући је од одлука које би донеле несреће за њу и њену паству.

д) Повратак у Цариград и учествовање у разговорима о будућем сазиву сабора који ће расправљати о уједињењу цркава

Повратком у Цариград отпочиње последњи период живота Јосифа Вријенија, који је требало да се истроши у академским предавањима, катихизацији народа и припремама за будући сабор ради сједињења.

Став који је заузео наш писац на Кипру према питању сједињења Кипрана донео му је, у прво време после повратка у Цариград, неколико потешкоћа од стране државних и црквених власти, које су гледале само на политички значај Вријенијевог посланства на Кипар. Но, време оних потешкоћа није било дуго. Глас о Вријенију почео је расти све више и више, а нарочито после извештаја који је прочитао пред Синодом 1412. г. у вези са питањем Кипрана. На патријаршијском престолу се тада налазио Јевтимије II (1410-1416), бивши игуман Студитског манастира, који је врло ценио свог негдашњег манастирског сабрата Јосифа Вријенија. Тако је активност нашег писца поново дошла до изражаја унутар званичних кругова престонице. Наследник Јевтимијев, патријарх Јосиф II (1416-1429) наставио је да подржава делатност Вријенија, и баш у току овог периода видимо Вријенија да служи као проповедник царског двора. У том својству изговорио је у царској палати и разним храмовима Цариграда своје познате говоре о Светој Тројици.

Ваља приметити да у току тога времена Вријеније није више боравио у Студитском манастиру, него у манастиру Херсијанитском, где је остао бар до смрти Манојла Палеолога (1425).

Према једном анонимном сведочанству из 15. века, које наводи Евгеније Вулгарис, Вријеније је називан „учитељ учитеља", ствар која нам дозвољава да претпоставимо да је он био декан (старешина) предавача Црквеног универзитета у Цариграду, јер је титула „учитељ учитеља" припадала у оно време управнику Универзитета. Ово гледиште је појачано још више и другом реченицом тог истог сведочанства, према коме је Вријеније узимао средства од цара и делио студентске стипендије: „(...) и од царева хранарине дајући овима да би могли безбрижно да се баве мудрошћу (наукама)". Ово дељење стипендије било је у надлежности директора школе. Наведено сведочанство говори такође да је он био „Учитељ светог хришћанског богословља, учећи у Триклину царске палате у време цара Манојла", потврђујући тако његово својство као царског проповедника. У наставку овај докуменат наводи и друго својство: „учитељ наука од цара наименован", - ствар која нам открива да му је било од цара поверено и предавање и других наука осим теолошких. Из истог сведочанства види се да је он преводио „са латинског на грчки језик многе књиге". Али то не можемо потврдити, пошто ниједно такво дело није данас познато.

Једна личност оваквог духовног зрачења, као што је био Јосиф Вријеније, било је немогуће да не буде искоришћена и на пољу међуцрквених односа. Православној Цркви били су потребни људи духовних вредности и знања типа Вријенијевог да би је представљали у догматским разговорима са Латинском црквом. Тако видимо нашег писца да учествује у скоро свим разговорима између Грка и Латина који су вођени у то време у Цариграду.

У уводу овога рада видели смо општи оквир контаката између Источне и Западне Цркве за време Манојла II Палеолога. Као што смо навели, Грци су видели могућност остварења сједињења Цркава само на основу једног васељенског сабора. Према томе, почели су да расправљају између себе о разним питањима која би требало расправити на сабору. У овим разговорима улога Јосифа Вријенија била је примарна. У жељи да припреми цара и своје земљаке за сусрет са представницима Латинске цркве, изложио је око 1420.године у царском двору и у храму Светих апостола двадесет једну омилију (=говор, слово) о Светој Тројици. У њима је приказао цело православно учење о исхођењу Светога Духа, наглашавајући и тумачећи нарочито она места око којих је постојало неслагање, и према томе је требало да она буду расправљена на будућем сабору.

Природно је било да се питањем будућег сабора позабави и стални Цариградски синод. Стога је Синод и позвао Вријенија да одржи током једног заседања једно „саветничко слово о сједињењу цркава". У овоме слову он наводи различите методе који ће олакшати вођење разговора. Предложио је да се изабере са православне стране један представник -„мјестобљуститељ", који би имао поред себе једног епископа, једну виђену личност, једног преводиоца и једног секретара. Овај мјестобљуститељ би имао исту власт као и латински кардинал, који ће бити овлашћен за саборска питања. Као представник православних, он би се сусретао са кардиналом и његовом пратњом једанпут или два пута недељно у циљу разговора о разним предсаборским питањима. Друге могућности, које је Вријеније предложио, биле су: остварење разговора и размена гледишта писмено - о догматским питањима. Уопште, са питањем сједињења Цркава сучелио се са највећом озбиљношћу, одбацујући сваку политичку циљност која не би дозвољавала - постављање целог проблема на догматску основу, али истовремено предлажући примену снисхођења „према икономији".

Током тога времена стигла је у Цариград већ поменута делегација папе Мартина V (1417-1431), под вођством Антонија де Маса. Латински изасланици, пошто су предали своје акредитиве сувладару Јовану VIII Палеологу, јер је цар Манојло био болестан, дошли су у додир са представницима Православне цркве. Антоније де Маса изложио је папске захтеве у девет чланова, по којима су Византинци дужни да приме догме Латинске цркве и да се покоре папи, сагласно своме старом обећању, датом у Риму 1420. г. преко својих представника Николе Евдемонојаниса и Теодора Хрисовергиса. И у том случају њима је обећана директна политичка помоћ.

На горње латинске ставове од стране православних одговорио  је  патријарх Јосиф II. Патријарх  је  објаснио да Православна Црква жели сједињење цркава, али верује да су узрочници схизме били Латини који су напустили стару веру Цркве. То је Она јасно исказала у писмима која је одаслала у Рим преко свог представништва 1420. год. но ако су ти представници усмено томе шта додали, то онда представља њихово лично мишљење, али не и став Православне Цркве. Додао је, такође, да православни желе сазивање сабора, где би представници свих православних цркава расправљали слободно са Латинима своје догматске разлике. У супротном, обећања за политичку помоћ не би могла бити прихваћена.

У току свога боравка у Цариграду латински изасланици су долазили у додир са православним богословима, а пре свих са најглавнијим њиховим представником, Јосифом Вријенијем. Ови додири са Вријенијем добили су и званични карактер у виду јавних диспута, сагласно са поднетим предлогом нашег писца Синоду. Тако имамо два Вријенијева разговора са латинским изасланицима, у којима су учествовали и латинофили Цариграда. На њима је наш византијски богослов изложио православне ставове поводом додатка Filioque у Символу верe и примата римског епископа. Ова Вријенијева гледишта била су догматска допуна гледиштима патријарха Јосифа II, које је он, као што смо видели, изложио мало раније као одговор на латинске планове предложене од Антонија де Масе. Гледишта су представљала и основу званичног одговора који су неколико дана касније цар и патријарх дали латинским изасланицима. Тако се посланство латинских изасланика завришло неуспехом, што је признао неколико месеци касније и сам Антоније де Маса на сабору у Сијени.

Гледиште православних о нужности сазивања сабора, на коме би се слободно расправљале догматске разлике, изазвало је код Латина сумњу у могућност једне потпуне њихове победе. Тако је папа Мартин V од посланика новог цара Јована VIII, које је примио око 1426. год., захтевао да место сазива сабора буде у Италији, верујући да би на Западу успео ставити представнике Православне Цркве под утицај мноштва јерараха и богослова Западне цркве. Обећао је такође да ће покрити све трошкове учешћа православних на сабору. О овоме папином предлогу почело се расправљати у Византији, и те расправе су попримиле вид борбе између оних који су били за прихватање папских предлога и оних који су тврдили да сабор треба сазвати у Цариграду. Међу последњим је био и наш Јосиф Вријеније, који се борио за одбијање папског предлога. Али странка која је нагињала прихватању папских предлога преовладала је, и поред његових супротних напора. Цар Јован VIII, који је западњацима нагињао више од свога оца Манојла, сазвао је почетком 1431. царски савет у Палатијани на тајно заседање, да би постигао сагласност према папским захтевима. Вријеније, који је учествовао на овом заседању, и поред свих својих покушаја да се задржи дотадашњи став православних, није успео да спречи решење о сазиву сабора у Италији. Предвиђајући, ипак, последице једног таквог сабора, он је касније, по сведочанству Сиропулоса, рекао: ,Ја од свега оног што чух у Палатијани (и после ових речи и повикавши нешто изненадно и ставивши руку на уста), од тада сазнадох да никакво добро овде неће бити". Палатијанском одлуком је отворен пут за сабор у Флоренцији, који је ставио Православну Цркву на многа искушења.

ђ) Смрт Јосифа Вријенија

Последњих година свога живота и у већ поодмаклој старости Јосиф Вријеније је саставио свој тестамент, који носи датум 4. јули 1421. године. Својим тестаментом он је оставио пет златних дуката за дељење милостиње и то: „један гладнима, један беднима, један странцима, један болесницима, један онима који су у тамницама", десет пернера за своју сахрану и десет за помене, своју малу библиотеку храму Свете Софије, а одећу своју манастирском сабрату Доротеју. Као „извршиоца тестамента" назначио је Алексија Апокавкоса, свог старог пријатеља из времена боравка на Кипру.

После састављања тестамента, Вријеније је живео још подоста година. Тачна година његове смрти није позната. Међутим, последње сведочанство о њему јесте да је учествовао на савету у Палатијани у почстку 1431. године. Пошто, пак, током Флорентијског сабора није био у животу, а сећање на њега у то време било је далеко, дужни смо одредити датум његове смрти између 1431. и 1438. године; али, ипак нешто ближе 1431. години.

Сигурно је да је умро у Цариграду, и сахрањен у манастиру Харсијанитском, што се види из надгробног наслова који је саставио Свети Марко Ефески: „На гробу учитеља кир Јосифа Вријенија у Харсијанитском манастиру" и који се налазио у кодексу манастира Косиниџе.

Услуге које је Вријеније учинио Цркви биле су велике и од капиталног значаја за године и прилике које су дошле иза тога. Његова основна идеја - да сједињење са Латинском црквом, које би значило промену вере и одбацивање православне светоотачке теологије, не би могло да представља право јединство расејаног стада Божјег и да буде прихваћено од стране православних - постала је вера његових пријатеља, ученика и духовне деце, који се сви у првим наредним годинама показаше као исповедници и заштитници православних догмата. Доказ тога јесте став Марка Ефеског, Антонија Ираклијског и др., који на Флорентинском сабору нису пристали на компромисна решења која су издавала веру ради политичких циљева. Такође, доказ тога јесте став народа цариградског, око чије се катихизације Вријеније толико трудио, и који је по завршетку Флорентинског сабора одбацио унијатске одлуке и тако спречио понижавајуће потчињавање Православне Цркве Латинима.

Дело Јосифа Вријенија за време његовог живота било је нечујно, скоро безимено, али је он био и остао верном народу Божјем „стуб истине и најсјајнији светионик православља". То посведочава и мноштво рукописних његових списа, који су се и поред отоманске окупације раширили по целом православном Истоку.

Никола Јоанидис (из књиге "Бог - човек - спасење", Цетиње, 1997.)

Извор: Владимир Димитријевић, Истина је једна – Свети Оци Православне Цркве о римокатолицизму, Лио, Горњи Милановац, 2001. год.

 Приређивач: "Борба за веру"