header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow МИСИОНАР arrow Неправославна учења митрополита Антонија Блума-списак његових књига и издавача на српском
Неправославна учења митрополита Антонија Блума-списак његових књига и издавача на српском Штампај Е-пошта
четвртак, 31 октобар 2024

 Видети Антонија Блума као што јесте

Уместо предговора

Апостол говори да је у његово време било много лажних учитеља. А шта рећи о нашем времену? Зар не то да се у наше доба број лажних учитеља бескрајно умножио, да се повећао број оних који су заражени лажним учењем и који преносе лажно учење. Страшно су се умножиле књиге које садрже и преносе лажно учење. 

Свети Игњатије Брјанчанинов

 

       Текст који је пред вама говори о учењу и погледима на свет митрополита Антонија Сурошког (Блума), човека чије су књиге превођене и објављиване на многим језицима у православном свету и које су утицале на формирање великог броја данашњих православних хришћана. Србске земље ту свакако нису изузетак, од деведесетих година прошлог века на наш језик су преведене и објављене многе књиге митрополита Антонија, при чему су неке од њих доживеле више издања, па чак и издаване од више различитих издавача.
        Нека његова дела нашла су се у зборницима о светој тајни исповести, Исусовој молитви и другим јако значајним темама православног духовног живота, заједно са делима светих отаца и водећих савремених духовника. На крају овог увода наведене су неке од књига митрополита Антонија на које смо наишли на србском језику.

Нажалост, ако се пажљивије погледа, показује се да многи кључни погледи митр. Антонија, премда представљени као православни, нису засновани на Светом предању Цркве, нити су преузети од светих отаца и њихових прејемника - истинских духовника нашег времена, већ потичу из других извора или су плод сопствених умовања и доживљаја. Карактеристично је да се у неким случајевима митрополит отворено позива на кабалистичке и јудаистичке мислиоце (попут Мајмонида) који су били мрзитељи Христа и непријатељи хришћанства, и чак се и хвали познавањем јудејских рукописа каснијег периода. Ослањање на јудаистичку мисао подсећа на пример Софронија Сахарова у чијим делима је игум. Адријан Павлов пронашао сличности са учењем кабалисте Бубера. Некако се и само намеће питање да није можда све ово део већег пројекта стварање јудаизованих хришћана који ће се као со обљутавела лако смешати у јединствену антихристову религију будућности. Од многих лакомислених и неопрезних православних хришћана, међу којима је, авај, велики број свештенослужитеља и монаха, овакви фалсификати се прихватају и даље препоручују као православни, утичући на формирање погрешних схватања о кључним појмовима духовног живота.

Не можемо да се овом приликом не сетимо упозорења изречених пре више од једног века од стране светог Игњатија Брјанчанинова:

Искуство показује колико су погубне последице безрасудног читања. Колико се међу чедима источне Цркве може срести схватања о хришћанству, најнејаснијих, неправилних, противречних учењу Цркве, која поричу њено свето учење – схватања, која су усвојена читањем јеретичких књига!

Душу може убити једна мисао која у себи садржи некакав вид богохулства, деликатан, потпуно неприметан за онога који не зна.

Нажалост, иако и данас постоје оци који су истински прејемници светих отаца и који дају исправан поглед на савремене појаве, далеко већу популарност (првенствено због одлука људи на кључним позицијама задужених за издаваштво, али и због настројења великог броја данашњих хришћана) имају аутори модернистичког и екуменистичког духа и већина данашњих издавача је издала бар неко њихово дело, а нису ретки ни они који су издали читаве едиције таквих дела.

Уверени смо да је православном хришћанину, који је упознат са учењем Цркве и са делима светих отаца и који се по мери својих снага труди у задобијању њиховог духа кроз молитву, покајање и држање заповести, мучно и само читање овакве мутне филозофије и умовања заоденутог у хришћанско рухо. Само је аутору текста, који је пред вама, познато колико је скорби морао претрпети да би проучио обимно дело митрополита Антонија и написао свеобухватну критику његовог погледа на свет. Поставља се питање да ли данашњи православни издавачи уопште претходно читају књиге које објављују и да ли је могуће да у делима митрополита Антонија нису нашли ништа спорно.

Да нас не би преварили каквом филозофијом или празном преваром, по науци света, а не по Христу, заоденутом у православно рухо, и да не бисмо погинули за вечност, будимо опрезни у избору литературе којом ћемо хранити нашу бесмртну душу и трудимо се да себе утврдимо у истинској вери, покајању и правоживљу, читајући богонадахнута дела светих отаца и отаца нашег времена који преносе њихов дух.

Преводилац

 

Књиге Антонија Блума на србском:

Данашњи човек пред Богом - Митрополит Антоније Блум Издавач: Образ светачки 2008.

Данашњи човек пред Богом – Митрополит Антоније Блум, Борба за православни духовни живот у глобализованом свету.  Издаје: Очев дом, Београд 2018. год.

Живот и вечност - Антоније Блум  Издаје: Бернар, 2019. год.

Бог и Човек - Митр. Антоније Блум, 2000. год.

Митрополит Антоније Блум: Научимо се молитви Издавач: Светигора, 1999.

Молитва живот са Богом - Митрополит Антоније Блум Издавач: Светигора, 2014.

Молитва живот са Богом - Митрополит Антоније Блум Издавач: Свевиђе, Никшић, 2023.

Кад душа полети Христу: живот и благослови митрополита Антонија Блума Издавач: Образ светачки, 2023.

Како се суочити са болешћу - Митрополит Антоније Блум Издавач: Манастир Жича

Пред лицем Бога живога - Митрополит Антоније Блум  2004.

Зборници у којима постоје поглавља која је писао Антоније Блум:

Уђите у Царство небеско кроз Свету литургију – Митрополит Антоније Блум, Митрополит Атанасије Лимасолски Издавач: Образ светачки, Београд 2022.

Господе научи ме молити се! Издавач: Образ светачки, 2021.

Зборник Од греха ка Богу - практични приручник о исповести за савремене хришћане. Поглавље: Пут покајања: повратак Богу - Митр. Антоније Блум Издавач: Образ светачки 2006. год.

Књига о Исусовој молитви – Исихастички приручник за савременог човека. Безимени светогорски исихаста, Архиепископ Антоније, Старац Јосиф Исихаста, Старац Јефрем Филотејски, Митрополит Антоније Блум, Архимандрит Рафаил Карелин. Издавач: Очев дом, Београд, 2010.

Христос и Јеванђеље - Свети Теофан Затворник, Митрополит Антоније Блум Издавач: Светигора 2002.

 

Роман Вершило:

О светоназору митрополита сурожског Антонија

У средишту религиозног погледа на свет митрополита Антонија Сурожског лежи модернистичко веровање у очевидност постојања, тела и материје. Ако упоредимо ово учење са натприродним Откровењем хришћанства, онда морамо признати да је митр. Антоније исповедао верску равнодушност (индиферентизам).

Преглед садржаја

1. Истине вере се не досежу у појмовима (схватањима). Хришћанство није поглед на свет.

1.1. Бога је немогуће познати

2. Вера се састоји у убеђености у очигледно. Вера у тело, материју, биће

2.1. Подривање вере у натприродно, у Свете Тајне, у Бога Промислитеља

2.2. Независност човека од Бога. Молитва као сусрет са Богом „у равни постојања“

3. Учење митр. Антонија о Царству Божијем на земљи. Ово је Царство човека творца

3.1. Црква Христова спречава васпостављање Царства човечијег

3.2. Место Цркве постепено заузимају нехришћани

4. Етичко учење. Став митрополита Антонија према абортусима

1. Истине вере се не досежу у појмовима (схватањима). Хришћанство није поглед на свет.

Митрополит Антоније инсистира на томе да ми истине вере не спознајемо појмовима (схватањима): „Нема вере која је утемељена, која је усмерена на погледе на свет, на појмове (схватања). [1]

Сходно томе, хришћанска „вера није поглед на свет. Постоји поглед на свет који одговара вери, али сама суштина вере није систем појмова (схватања).” [2]

Насупрот речи Светог Писма, тврди се да Аврам није знао ништа о Богу: „Аврамова вера се није састојала у томе што је он прво примио нека сведочанстав о Богу и поверовао у њих, већ у томе што се од самог почетка, нејасно, али истовремено, са огромном силом, сусрео лицем у лице са Богом Живим. Он је веровао не у нешто, већ у Некога, и у томе, може бити, и јесте сама суштина вере.” [3]

Код овог погледа мешају се вера као дар Божији и вера као увереност у Истину. Како учи Св Јован Златоуст: „Друга је оно вера за коју су апостоли рекли: „Додај нам вере“ (Лк. 17:5), а друга је ова по којој се сви ми називамо вернима, која не чини чуда, а поседује познање побожности. Али и овде је неопходна помоћ Духа“. [4]

Ова збрка је, митр. Антонију, неопходна за  обезвређивање догматске вере, која је од њега више пута представљена као удео богослова и схоластика.

1.1. Бога је немогуће познати

Пошто вера није у појмовима (схватањима), немогуће је заиста знати било шта о Богу. Ми чак не знамо ни како Му је Име. Као потврду ове тврдње митр. Антоније је био принуђен да се обрати јеврејском учитељу Мајмониду:

„У XII веку, јеврејски писац у Шпанији, Мајмонид, рекао је да ако желимо да пронађемо начин да директно изразимо Бога без призивања било каквих умних представа и стога без призивања било каквих предрасуда или одбојних реакција, морамо да издвојима једну музичку ноту, коју не би имали право да користимо за било шта друго. И ова нота треба да зазвучи сваки пут када желимо да изговоримо реч „Бог“ или да изразимо појам (схватање) Бога; јер би то био чист симбол који у себи не носи ничега осим онога шта он означава. Па чак и тако, то је симбол, а не сам Бог.” [5]

Митр. Антоније инсистира на богохулном јеврејском учењу: „Наше искуство Бога је изван  граница сваког израза. Јеврејски писац Мајмонид наводи пример како је један младић стао на молитву и узвикнуо: Господе, Ти си велики, Ти си славан, Ти си свеприсутан, Ти си свемогућ... – а његов учитељ га заустави и рече: не хули; сваки пут када додајеш нови придев речи Бог, чиниш Га све мањим и мањим, и као да ти постављаш границу око Њега и чиниш Га заробљеником нашег језика.” [6]

Речи јеврејског писца ни  наизглед не личе на богословље Хришћанских светаца, а пре свега св. Дионисија Ареопагита. Да, Св. Дионисије учи о немогућности познања Божанства, но он учи о недостижности Бога Тројице, Оца и Сина и Светога Духа. У свакој реченици Светитеља, у свакој његовој речи, подразумева се Христос. Овде св. Дионисије о Христу говори као о несазнајном (недокучивом) Богу, као Творцу и Прапочетку. Такве богословствовање доказује да је Христос Бог једносуштан са Оцем и Духом.

У књизи Св. Дионисија „О Божанским именима“ – заправо, у самом њеном наслову – стоји директно побијање речи Мајмонида и митр. Антонија. Бога је по Његовој Божаственој недокучивој суштини немогуће именовати, а ми Га именујемо према Његовим својствима и дејствима. То Га ни у којој мери не понижава и не ограничава, већ је то, напротив, диван израз побожности. Као што пише св. Дионисије Ареопагит: „Свуда се, у Светом Писму, свим богоугодним божаственим именима, прославља не делимично, него сво, целокупно савршено Божаство у свој Његовој Пуноћи, и сва она (имена), нераздељиво, неразлучно, неодељиво и потпуно прилажу се свој пуноћи свецелог Божанства“. [60]

Злураде изјаве јеврејског писца полемички су уперене против хришћанства. Он покушава да докаже директну супротност хришћанском богословљу, да оповргне веру хришћана у Христа као Богочовека. Сходно томе, митр. Антоније чини преступ против вере када хришћанима нуди Мајмонидове речи као „истинито учење“ о Богу.

За митр. Антонија, истину о Богу је немогуће сазнати: „Јеванђеље дефинише истину не у односу на нешто, већ на Некога; Христос рече: Ја сам Истина (Јн. 14:6). И тиме нам Он потпуно уништава могућност да сматрамо, као да се било шта, што се може изразити речима или сликама може назвати коначном или потпуном истином, јер је потпуна истина лична, никада опредмећена. [7]

Митрополит Антоније сматра да православни лажу када говоре да исповедају истину. Они је, наводно, могу знати само приближно: „Када ми, православци, кажемо да је код нас сва истина, ми у суштини изговарамо некакву неистину. Христос је Истина; Бог је истина; оно што се о Њему може рећи је приближно Истини: можда добро, можда релативно.” [8]

Као што видимо, Митр. Антоније свуда подмеће: „ не могуће је знати сву истину. Да бисмо разумели софистичку природу такве примедбе, предлажемо да одговоримо на питање: да ли је исповедање Христа Богом потпуна или делимична истина? Да ли је то истина, или само њена апроксимација?

Делимична истина чак и не заслужује такав назив: то је нагађање, мишљење, претпоставка, али никако истина. Стога, митр. Антоније спокојно закључује да Црква „није у стању да пренесе ни шта је Бог, ни какви су његови путеви“. [9]

После оваквих изјава, било би бесмислено расправљати о стварним догматским ставовима митр. Антонија. Као и сваки адогматичар, он може да исповеда било које ставове, у себи сматрајући, да је све то само релативна истина.

2. Вера се састоји од убеђености у очигледно. Вера у тело, материју, биће

За митр. Антонија, вера следи за искуством, и не претходи му. Може се поверовати само у оно што си већ осетио: „Вера треба безусловно, неизбежно да буде заснована на некаквом искуству... То је област вере: трен када човек спознаје да је виђење нестало, али да је увереност још увек ту.” [10] За разлику од хришћанске вере, од вере Аврамове, који је отишао не знајући куда иде (Јевр. 11:8), овде се вера састоји у томе да идеш тамо где си већ био.

Митр. Антонје налази своје упориште у ономе што је очигледно: телу, материји, супстанци. Он директно изјављује: „Хришћанство је материјализам.’’

Ток његовог расуђивања је следећи: „Ако би се овај материјални свет показао способним да обухвати самога Бога, када би се некаква честица, физичка честица овога света могла сјединити са самим Богом а да при том не изгори, не буде уништена, већ остане недирнута, у том случају, реално, и материја се открива пред нашим очима у потпуно невиђеној размери. Зашто ја изтичем да је хришћанство јединствени материјализам који, кроз Оваплоћење Бога, материји, као и историји човека, придаје највећи значај, и они одједном добијају вечну, божанску и трансценденталну димензију: не у будућности, но управо сада, јер је Бог средиште ове историје – а човек некако постаје чудесно великим.” [11]

О Тајни Боговаплоћења митр. Антоније много пута понавља једно те исто: „Материја, наше тело, наша крв, кост наша, све наше материјално је способно да постане богоносно, да се сједини са Божанским и да остане оно што јесте – и да нам се јави у слави, у достојанству, које ми не видимо, али које Бог види, и ради кога је нас и све створио.” [12]

Међутим, таква „вера“ је порицање религиозне вере, порицање Божанственог, натприродног, чудесног. Ако би материјални свет био „способан“ да се сједини са Богом, онда у Боговаплоћењу не би било ни чуда нити икакве Тајне.

Тврдњу о сједињењу „физичке честице“ са Божанством треба признати за лажну. Свети Григорије Богослов подробно објашњава:

„Будући да је Бог несједињив са телом, а душа и ум су нешто што посредује (што је између), јер сапостоје са телом, и зато што су слика Божија, онда, Божија природа, сједињујући се са оним што јој је сродно, кроз ово сродно ступа у општење са материјалношћу (дебљином, огрубелошћу) тела. На тај начин је и, (оно што) Обожава и (оно што је) Обожено један Бог“. [13]

И наставља: „Ум [Бог] сједињује се са умом, као са најближим и најсроднијим, а затим и са телом кроз посредовање ума међу Њим и материјалношћу (дебљином, огрубелошћу). [14]

Напоменимо, пре свега, да св. Григорије побија учење митр. Антонија, рекавши да је Бог несједињив са телом.  С друге стране, оно што митр. Антоније проповеда није јерес у потпуности, већ нешто што излази изван граница религиозног виђења. Као што произилази из његових речи, он не подразумева супстанцију и материју у философском или богословском смислу, већ у физичком смислу – као непосредно одражено у осећају.

2.1. Подривање вере у натприродно, у Свете Тајне, у Бога Промислитеља

Ако је тело способно да се сједини са Божанством, онда нема никаквог чуда, па вера и није неопходна.

Како би унео елемент чуда у свој поглед на свет, митр. Антоније особито преузноси материју, тело, супстанцу. По његовом мишљењу, „област духа се врло често може проценити и измерити стањима тела“:

„Тело и дух су чврсти и постојани, јер тело има сталност и трајање; област духа се врло често може проценити и одредити стањима тела. Врло је мало оних који познају законе духа, мало оних који имају искуство чисте духовности, али ми можемо много добити из размишљања о телесности човека.” [15]

Материја се показује као „основа живота у Богу“:

„Материју треба да сматрамо живом, способном да комуницира са Богом, Који ју је саздао. О том односу ми можемо да кажемо, да и кроз материју и у самој материји од које је човек саздан, човек има заједницу са Богом. Она (материја), тако није само супстрат неког његовог (човековог) материјалног постојања, већ и основа читавог његовог живота у Богу. Дух такође – и много више – очигледно пушта корен и иде ка својим основама у Господу. И тако, верујући, искуством, а такође и у границама свог погледа на свет, утврђују да Божје деловање може доћи до њих путем материјалног утицаја. [16]

Уздигавши тако материју до Бога (божијих висина), митр. Антоније то богохулно примењује на учење о Светим Тајнама.

За њега је Света тајна „дејство материје на материју“:

„И овде се Света тајна (има се у виду Крштење – В.Р.), тј. дејство материје на материју, коснула духа и одразила се у душевности, која је последња схватила и проживела оно што се догодило“. [17]

На опелу се каже: „Овим телом се покојник присаједињавао Божијим Тајнама – Крштењу, Миропомазању, Причешћу Светим Даровима, Јелеосвећењу – свим овим чудесним дејствима којима Бог вештаствено дарује и телу, и души и духу човековом вечни живот.” [18]

Исту нит ради уништења натприродног митрополит провлачи свуда.

На пример, Преображење Господње – за хришћане – је јављање Божанства, а за митр. Антонија: „Празник Преображења открива пред нама славу Богом саздане твари. [19]

Догмат о Св.Тројици, који су установили Свети Оци на Првом Васељенском Сабору, повод је за коментаре митр. Антонија у следећем смислу: „Оваплоћење Христово, оваплоћење Слова (Речи) Божијег нам говори да је човек толико велик да може, не само да буде храм Божији, место Његовог усељења и обитавања, већ да може да се сроди са Њим, онако како нам је откривено у чуду Оваплоћења.

И ова тајна нам открива и величину целог створеног света, јер Син Божији не само што је постао Син Човечији, него је Слово (Реч) постало тело; Бог не само да је постао Човек, већ се и сјединио са сазданом материјом нашег света. И видимо да је сва твар саздана Богом тако да она може, опет, бити не само храмом и местом  Његовог пребивања, него и да се сједини са Самим Божанством.” [20]

Уместо речи о Богу Тројици, што налаже смисао Празника, говори се о величини човека, свега створеног света. Овде митр. Антоније прелази све границе, говорећи да је „свака твар створена Богом тако да може бити, не само храм и место његовог обитавања, већ да се сједини са самим Божанством. Страшно је и помислити о каквом сједињењу Бога и све твари је реч!

За митр. Антоније, догмат о иконопоштовању у основи се своди на разрешење да се поклања човеку (мада, приметимо, догмат ништа слично не садржи). Победа православља описана је овако:

Ми „ликујемо што је наш тварни свет такав, да пуноћа Божанства може да обитава међу нама телесно, да се кроз то Бог може сликовито изобразити, и да, гледајући у иконе, а пре свега, у живе иконе, што и јесу људи, ако бисмо само умели да одбацимо људску слабост, која нам помрачује вид, проницљивим очима кроз људску слабост, као да је провидна, прозремо живи лик Божији, ми се можемо поклањати Живом Богу међу људима, у људима. Нису узалуд говорили оци Цркве: Ко је видео брата свога, видео је Бога свога...Зато ћемо чувати побожан однос једни према другима, јер смо ми појава, образ, икона; са страхопоштовањем чувајмо своју веру у догмат о поштовању светих икона, који изражава безусловну веру да је Бог постао Човеком.” [21]

Савет новорукоположеном свештенику даје се ради тога да би човеку развио веру у самог себе. Истовремено, тврди се да Бог „верује“ у нас и „нада се“: „Ово проповедај, да би људи поверовали у себе и у своје узвишено призвање; јер наше призвање превазилази сваку границе наше маште: позвани смо да постанемо причасници Божанске природе, да постанемо живи удови живог тела Христовог, храмови Духа Светога... Ово призвање не можемо испунити никаквим својим људским силама, то је дар Божанске вере у нама. Његове  свагда неколебиве наде, Његове свагда неумируће љубави.” [22]

О Закхеју се говори не само да је „он поверовао у Христа“, већ да је „поверовао у себе самога, у људску величину, у светост и чудесност људског призвања“. [23]

Управо такво патолошко поштовање према људском телу код митр. Антонија изазива наведени возглас на парастосу: ми у ствари опевавамо тело, јер је оно примало Свете Тајне, тело је испуњавало заповести!

„Ми са поштовањем и љубављу сахрањујемо људско тело; са тим телом човек је ушао у свет, тим телом је сагледао све чиме је свет богат – и страшно и чудесно. Тим телом се присаједињавао Божанским Тајнама – Крштењу, Миропомазању, Причешћу Светим Даровима, Јелеосвећењу – свим тим чудесним радњама којима Бог кроз материју даје вечни живот и телу, и души и духу човека. Кроз тело се пројављивала милост и љубав, тело је испуњавало Христове заповести. [24]

2.2. Човекова независност од Бога. Молитва као сусрет са Богом „у равни постојања“

Сагласно митр. Антонију, Бог се не меша у људски живот осим „под једнаким правима“. Зашто? Зато што „Бог нема право да се меша насилно“: „Ако је Бог заиста саздао човека слободним, односно способним да одговорно доноси одлуке које се у животу одражавају у поступцима, онда Бог више нема право да се у ту слободу насилно меша. ” [25]

Митр. Антоније објашњава: Бог „може ући у живот, али под једнаким правима; ето како је Христос постао човек и због тога умро на крсту: да, ја то разумем. [26]

Иако митрополит „схвата“ како је „Христос постао човек и због тога умро на крсту“, он заправо пориче било какво Божије учешће у људским делима. Он категорички осуђује Божију интервенцију у живот „у својству Бога, то јест са свом Својом свемоћи, свезнањем итд.’’ Ово на чудан начин узмућује митрополитова осећања. Уосталом, ако Бог кажњава зликовце, онда би (о ужаса!) „испало да би земни зликовац, који је од Бога обдарен слободом, у тренутку када ову слободу користи на погрешан начин, постао жртва Божанског гнева, то јест, он би једноставно био уништен, убијен“. [27]

Тешко да ће се хришћанин сложити да гнев Божији, казна Божија и са друге стране страх Божији у човеку носе нешто лоше у себи, али за митр. Антонија то није тако: „И још горе: човек само што је успео да смисли некакав неисправан поступак – Бог би га одмах уништио, зато што Бог зна шта ће се збити у будућности. И читаво човечанство би живело, даровано овом проклетом слободом, под вечитим страхом: о, промакла је зла мисао – сад ће ме стићи казна... О, хтео сам нешто лоше – шта ће сад бити?

Своју богоборну тираду митрополит завршава отвореним богохулством: „Било би то чудовиште, а не Бог, Он би био зликовац међу зликовцима. [28]

Божји суд, митр. Антоније категорички одбацује: „Када изађемо на суд, неће нам судити Бог и закон, другачији од нас и нама туђи. Сами ћемо увидети какви смо требали да будемо, шта смо могли бити, а шта нисмо желели да постанемо. Тада ће бити тешко, тада ће заиста бити плача, не зато што ће нас Бог проклети и одбацити, већ зато што ћемо, видевши красоту нашег призвања, схватити колико смо далеко од њега отпали.” [29]

Чини се да митрополит одобрава „равноправно“ учешће Бога у земаљским делима, али се испоставља, да се чак и „ при једнаким правима“ Бог меша у животе људи само у изузетним случајевима.

На питање саговорника атеисте: „Да ли Бог доноси неке одлуке у одређеним случајевима као резултат ове или оне молитве?“ – следи овакав одговор митр. Антонија:

"Мислим да да! Не Обавезно; али ја мислим да сам видео случај када је на молитву одговорено на тако запањујући, невероватан начин, да не могу да поверујем да оно што се догодило није имало никакве везе са молитвом.” [30]

„Не обавезно“, „Мислим“ - ове примедбе добро показују ставове митр. Антонија о хришћанској молитви, о којој апостол Јован каже: ’’Ово је смјелост коју имамо према Њему да нас послуша ако што молимо по вољи Његовој. И кад знамо да нас слуша што год молимо, знамо да добијамо оно што смо искали од Њега.’’(1. Јн. 5:14-15).

Сагласно митрополиту, духовном човеку, заправо и није потребна Божија помоћ: „Ја лично не умем да молим Бога за то да буде овако или онако; то ми је туђе; трудим се да стојим и једноставно молитвено пребивам пред Њим, односно да се отворим, предам и кажем да желим истину, желим добро, желим да буде воља Божија. [31]

У исто време, молитва је по својој суштини прозба, мољење. Уместо обраћања Богу, митр. Антоније предлаже да се током молитве не размишља, већ слуша. „Рекао бих да престајем да размишљам (током молитве – В.Р.), а почињем да слушам и ослушкујем што је могуће пажљивије. [32]

Шта је то молитва по митр. Антхонију? Она је сусрет са Богом „у равни постојања“: „Када се човек моли... он иде негде дубље од своје савести, јер се не ради увек о некој врсти моралног суда, не увек о чињењу на овај или онај начин, не у равни делања, већ у у равни самог постојања.” [33]

Јасно је да је молитва „у равни постојања” у уобичајеном смислу те речи немогућа, већ је могуће само саприсуство два равноправна ентитета. Како стално наглашава митр. Антоније, Бог „верује“ у човека, Бог „поштује“ човека. Бог се чак „нада“; Бог „нема право“ да се меша. Бог се „обраћа човеку за помоћ“.

Молитва, дакле, није мољење, већ „равноправан однос“:

Бог „верује у нас, свему се нада и може нам све дати Својом силом, само ако Му дамо право, власт над нама и простор да делује слободно. [34]

„И Бог се, такође, према нама односи с поштовањем, водећи рачуна о људском достојанству. И тако између Бога, кога човек поштује, и човека, према коме се Бог односи као према драгоценом, рекло би се, као према равноправном, може се успоставити однос који није просјачки, ни робовски, већ заснован на некој врсти обштења, коју ми називамо молитвом“. [35]

„Бог се обраћа човеку за помоћ; и то се дешава стално, али често једва приметно, или остаје потпуно неприметно за нас. Бог се непрестано обраћа свакоме од нас, тражећи, молећи, убеђујући нас да пребивамо у овом свету, који је Он толико заволео да је за њега и живот свој положио, да будемо Његово живо присуство, да будемо Његово живо старање, проницљиво, доброчинеће, пажљиво. Он нам говори: шта год да смо добро учинили било коме, учинили смо то Њему, призивајући нас тиме да будемо, такорећи, на Његовом месту. [36]...

Наставиће се...

(2. део овде:)

 

Да ли вам се допао овај прилог? „Борба за веру“ је непрофитни православни медијски ресурс који мисионари Истину Православља и нуди бесплатну информативну услугу, која постоји само захваљујући донацијама својих читалаца.
Хвала вам на подршци и од Бога вам изобиље Његових дарова! 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( петак, 01 новембар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 16 гостију на вези
ОБАВЕШТЕЊА
ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ

 

"Тешко је замислити хришћанина да под оваквом претњом може бити неутралан, а два пута теже замислити православног Србина, да може стајати по страни и безучасно посматрати борбу између крстоносаца и крстоломаца. Бити неутралан,  није одлика српског народа".
Свети Владика Николај


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.