(1.део овде:)

           У вероучитељној и философској сфери митр. Антоније се ослања на јудаисте: посебно често цитирајући христомрсца Мајмонида, као и хасида Мартина Бубера

         + + +

        3. Учење митр. Антонија о Царству Божијем на земљи. Ово је Царство човека творца

Горе смо указали да је поглед на свет митр. Антонија у својој основи нерелигиозан, зато му је на првом месту овај земаљски живот, постојање, како га он назива. Отуда многобројне напомене о Царству Божијем на земљи, које су хришћани призвани да саздају:

„Господ је ушао у живот и ради, и позива нас да постанемо учесници у овом делу – делу преображаја живота, преображаја света, претварања земље у Царство Небеско. [37]

Даље мисао митр. Антонија прави обрт карактеристичан за њега: Господ Бог је престао да ствара у седми дан, а од тада само људи стварају. Доказ за то је цитат модернистичког католичког теолога: „Даље је ова наша земља поверена човеку. Како је рекао католички надбискуп бечки Кениг, седми дан Божијег одмора постаје даном и часом људског стваралаштва. [38]

Поврх свега, по митрополиту, човек мора да доврши оно што Бог „није довршио“! Човек је дужан да доведе дело до краја:

„Бог је створио свет за шест дана, а седмог дана је починуо од Својих трудова, поверивши, предавши свет човековој бризи. Целокупна историја, од стварања света до Другог доласка, је дан човечији, када човек мора да принесе плодове стварања, мора да доведе творевину до њене пуноће, да поново сједини творевину са њеним Творцем.” [39]

Из оваквих објашњења је јасно шта је митрополит имао у виду када је рекао: „Господ је ушао у живот и твори дела“. Он има у виду да је Христос постао Човек, а ако Он дела, онда то чини само у својству Човека, али не и Бога, пошто митрополит генерално одриче деловање „у својству Бога, односно са свом Његовом  свемоћи, свезнањем“.

Митрополит са љубављу говори о Царству Божијем на земљи. Ово лажно учење му је очигледно блиско. Међутим, и овде се ослањање на очигледно окрутно шали са митрополитом. Његов поглед пати од унутрашње противречности.

С једне стране, тврди се да је земаљски свет веома лош, у њему је непријатељство, грех...

„Човечанство је пало, свет је постао безобличан, унакажен, страшан; смрт је стекла неограничену власт, зло делује готово слободно. А задатак човека је да победи зло и врати Богу то имање, ту земљу, тај створени свет који је Он створио, који је Он поверио човеку, и који је човек својим падом издао и предао га власти уништења. А улога човека, када се човек враћа Богу, поново се обраћа Њему, улога човека је да исцели оно што се догодило и води даље творевину тамо где она треба да стигне – у Царство Божије.” [40]

Али с друге стране, исти тај лош свет је већ Царство Божије:

„Да бисмо сада благодарили за страдања, да бисмо сада благодарили за тугу земље, морамо је већ видети прослављену, морамо већ уочити победу Господњу, у противном је наше благодарење богохулно, јер ми не благодаримо, немоћни смо да благодаримо, зато што не живимо тим Царством за које се молимо“. [41]

Тако је и са грешницима: они су већ прекрасни сами по себи:

„Погледај човека и сажали се на њега јер је зао, осветољубив, лош на овај или онај начин. Сажали се и обрати му се светлом страном своје душе; реци му: Нећеш ме преварити својим поступцима, ма колико они били зли; ја знам да си ти икона Божија; да је та икона оскрнављена, унакажена, али ипак знајући све то клањам се Богу у теби, и волим те као брата.” [42]

Митрополит очигледно није у стању да повуче јасну границу између онога што је потребно и онога што није. Отуда његов позив на успостављање Царства Божијег на земљи пати од неодређености. Али ова неодређеност крије у себи огромну рушилачку силу, пошто се испоставља да успостављању Царства највише смета Црква Христова.

3.1. Црква Христова омета васпостављање Царства човечијег

Ко је крив што је свет лош? Криви су Хришћани су јер нису преобразили свет!

Због тога се митр. Антоније отворено непријатељски односи према Православној Цркви. Она, на крају крајева, заиста не може (и никада није могла) да испуни такав задатак: „да са Христом и подобно Христу преобрази свет... Ми би требало да, као Христос, будемо светлост која пробија таму, лишавајући таму њене мрачности, њене непрозирности. Западни духовни писац каже да је хришћанин човек коме је Бог поверио бригу о другим људима, о свету, бригу о свему.” [43]

Хришћани нису „лоши“ због тога што су друштвено и политички пасивни. Митр. Антоније није тамо неки активиста-политичар, он само захтева од хришћана да се „духовно“ препороде и успоставе другачији однос са светом.

Хришћани су криви зато што не виде да је овај земаљски свет већ Царство Божије. Хришћани осуђују свет, док „није наша ствар да осуђујемо свет, јер ми сносимо већу одговорност за њега од оних који творе зло. Коме је много дато, говори Господ, од њега ће се много и тражити; дато нам је изузетно много, и тражиће се изузетно много... За друге се Христос молио на крсту: Опрости им, Оче, јер не знају шта чине“. [44]

Изузетно много ће се тражити од Цркве, а од оних који су изван (Цркве) неће се тражити ништа. Овако итмрополит изврће Спаситељеве речи да ће слуга „који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи Његовој, бити много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити: а коме је повјерено много, од њега ће се више искати.“ (Лк. 12, 47-48).

Црква је затворена сама у себе: „Како смо затворени! И јеванђеље, и радост, и љубав, и живот у нашим душама вене и одумире, јер за њих нема места.” [45]

Пошто Црква не може да испуни задатак преображаја земаљског света, онда је потпуно логично, у оквиру погледа на свет митр. Антонија, да (Црква) пређе на прихватање тог самог веома палог света, који за њега уопште и није пао, већ је чак врло нормалан.

Цркву пак митр. Антоније поистовећује са старијим братом из приче о блудном сину:

„Отац је пред нама, али како је језиво да тако често поред Њега стоји окамењени, груби, као да је душом мртав старији син, који је одувек био у кући свог оца, а сада не жели да прими туђега.” [46]

Само схватање Цркве за митр. Антоније постаје не историјским и духовним, већ „космичким“:

„Црква је, у крајњој линији, космичка појава која собом обухвата и Бога, и човека и сву твар, и да сви ми постојимо силом Божије благодати, узајамно дејствујући једно на друго и спасавајући човека. [47]

По тој логици, православни хришћани су као неки акосмички људи и они у ту „цркву“ никако не  спадају. Како парадоксално тврди митр. Антоније, само хришћани нису хришћани:

„Можда сам песимиста по питању наше ситуације, али ми нисмо хришћани. Ми исповедамо веру Христову, али смо од свега направили симболе... Крст смо заменили иконом крста, распеће сликом, причу о страхоти онога што се десило - поетским и музичким делом, и то се, наравно, преноси човеку, али истовремено са тим, човеку је тако лако да се наслађује тим ужасом, чак да га дубоко преживи, да буде потресен и да се успокоји, док је призор живог човека, кога убијају, потпуно другачији.” [48]

3.2. Место Цркве постепено заузимају нехришћани

Логичан закључак из ове дијалектике је: спасење је могуће без Христа:

„Бог делује  на целом свету, спасавајући можда, само као оглашене – ако Његов глас допре до туђег, а не до његовог. Дакле, ту нема ништа сложено, већ је просто много изобилније него што често замишљамо: кажу, постоји некакво царство благодати, а потом пустиња, попут Северног пола...

Питање: То значи да је спасење могуће без Христа?

Ја бих рекао да; узмите речи апостола Павла да се незнабошци руководе законом Божијим записаним у њиховим срцима, да се Јевреји руководе законом Божјим даним преко Мојсеја, хришћани следе закон Христов (Рим. 2:14 и даље).” [49]

Спасење већ почиње да се предаје онима који су изван, нехришћанима:

„Господ ће рећи: У овом винограду неће више бити плодова за бербу, овај је виноград изумро; остаје само да се остави да се осуши и спали... А Господ ће се осврнути и дати Своју животворну реч, реч истине, реч живота онима који нису знали, онима који су изван наше (црквене) ограде, као убоги Лазар код богаташевих врата, и они ће донети плод и прославиће Бога, а оно што је Он дао неће примити као уобичајено, већ као неочекивану радост, као несхватљиву милост, и због захвалности ће живети тако да ће се име Божији прославити међу људима.. Божији суд почиње од Дома Божијег“. [50]

Посебно су митр. Антонију блиски протестанти, али од њих су позајмице чисто реторичке. Другачији је однос према католичким теолозима, при чему, наравно, не према традиционалистима, већ модернистима, попут кардинала Кенига или Карла Ранера. Од њих митр. Антоније црпи своје учење о односу Цркве према свету.

У вероучитељној и философској сфери митр. Антоније се ослања на јудаисте: посебно често цитирајући христомрсца Мајмонида, као и хасида Мартина Бубера [51], јеврејски фолклор [52].

Како изјављује митр. Антоније: „Ја нисам антисемита, читам Стари завет са дубоким надахнућем, са огромним интересовањем проучавам и, уизвесној мери, познајем не само старзаветне, већ и касније јеврејске рукописе. [53] И ово је потпуно истинито, пошто се митр. Антоније не позива на јудаисте у некаквим споредним питањима, већ њихове ставове ставља у основу свог учења. Напред смо навели учење о неспознатљивости и неименивости Бога, коју је митрополит преузео од Мајмонида. [54]

4. Етичко учење. Став митрополита Антонија према абортусима

Пошто је вера разрушена као систем схватања, онда, у систему митр. Антонија, јеванђелске заповести губе некадашњи смисао.

Митр. Антоније говори: „Чини ми се да средиште целог Јеванђеља није у етичком учењу... Етичко учење је за мене изведено и готово споредно. Чини ми се да је за хришћанина апсолутни центар Јеванђеља историјска личност Христа, који је био и Бог и човек, и ако се то занемари, онда се учење Христово показује као једно од учења које се може схватити у већој или мањој мери“. [55]

„Ми се  нећемо спасти тиме што ћемо, сећајући се заповести Господњих, напрегнутим срцем, мученички себе присиљавати да их испунимо; оне (заповести) морају да уђу у наше тело и крв тако дубоко, тако савршено, да постану природним кретањем душе, а не простим покоравањем закону који нам је споља дат... И ако (испуњавамо заповести) само по дужности, Боже, колико смо у том случају далеко од тога да будемо деца Царства Небеског!“ [56]

Врлина уопште није потребна, она се „изкључује љубављу“: „Нешто потпуно лажно повезујемо са речју „врлина“. То је укратко изражено речима једног католичког свеца из18. века: што ми је теже да било шта радим, тим је мој поступак врлинскији... Али ствар је у томе да у овом поретку врлина само потврђује да је мало љубави у теби и колико си удаљен од неба. У извесном смислу, врлина се изкључује љубављу са становишта онога који воли; она се јавља само ономе који види“. [57]

Резултат разарања хришћанског етичког система може се конкретно видети из односа митр. Антонија према абортусима:

„Постоје случајеви када је абортус неизбежан, али ти случајеви су само медицинског поретка. Када се зачне дете, које не треба да се роди, које ће бити наказа, које ће бити чудовиште, да, у том случају абортус је дозвољен.” [58]

„Мислим да је ово случај када би било боље да дете не дође на свет него да се роди у овако страшном унакаженом, психички и физички, стању. Када помислиш о томе да се ето родило ово дете; док је оно још сићушно, то је једва приметно. Али ако човек одрасте, имаће двадесет година, и тридесет година, и још толико година, и током читавог његовог живота неће бити ничега осим физичких мука, физичких патњи или душевног разстројства. И ево овде, мислим, може се са медицинског аспекта размотрити питање о томе да би, у овом случају, било допуштеноизвршити абортус. Јер – имамо ли ми право да осудимо на деценијске психичке и физичке патње (дете) само зато што желимо да се оно роди и буде мој син, моја ћерка.

Не знам како то канонски засновати, али медицински, мислим да је ово веома озбиљно питање, које може да решава лекар, чак и верник, овим редоследом. [59]

Роман Вершилло

НАПОМЕНЕ

[1] митр. Антоний Сурожский. О вере (Доклад в Московской Духовной Академии)//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 86

[2] Там же. С. 83

[3] Там же. С. 83

[4] св. Иоанн Златоуст. На Псалом 115//Творения: В 12 т. СПб., 1899. Т. 5. Кн. 1. С. 346

[5] митр. Антоний Сурожский. О вере (Доклад в Московской Духовной Академии)//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 96

[6] митр. Антоний Сурожский. О Боге// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 94

[7] митр. Антоний Сурожский. Диалог верующего с неверующим// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 48

[8] Там же. С. 48

[9] митр. Антоний Сурожский. По поводу выражения “неразделенная Церковь”// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 273

[10] митр. Антоний Сурожский. О вере (Доклад в Московской Духовной Академии)//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 89-90

[11] митр. Антоний Сурожский. Диалог верующего с неверующим// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 13

[12] митр. Антоний Сурожский. Рождество Христово//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 14

[13] св. Григорий Богослов. О вочеловечении (против Аполлинария)//Собрание творений в 2-х т. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1994. Т. 2. С. 131

[14] св. Григорий Богослов. Послание 3, к пресвитеру Кледонию, против Аполлинария первое//Собрание творений в 2-х т. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1994. Т. 2. С. 12

[15] митр. Антоний Сурожский. Тело и материя в духовной жизни//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 56

[16] Там же. С. 57

[17] Там же. С. 58

[18] митр. Антоний Сурожский. Проповедь на отпевании//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 59

[19] митр. Антоний Сурожский. Преображение Господне//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 18

[20] митр. Антоний Сурожский. Память Свв. Отцов Первого Вселенского Собора//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 135

[21] митр. Антоний Сурожский. Торжество Православия//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 101

[22] митр. Антоний Сурожский. Рукоположение во священника//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 54

[23] митр. Антоний Сурожский. О Закхее-мытаре//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 90

[24] митр. Антоний Сурожский. Проповедь на отпевании//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 59

[25] митр. Антоний Сурожский. Диалог верующего с неверующим// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 34

[26] Там же. С. 34

[27] Там же. С. 34

[28] Там же. С. 34

[29] митр. Антоний Сурожский. О Священном Писании//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 70

[30] митр. Антоний Сурожский. Диалог верующего с неверующим// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 43

[31] Там же. С. 18-19

[32] Там же. С. 19-20

[33] Там же. С. 39

[34] митр. Антоний Сурожский. Вознесение Господне – Пятидесятница//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 137

[35] митр. Антоний Сурожский. Диалог верующего с неверующим// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 38

[36] митр. Антоний Сурожский. Усекновение главы Иоанна Предтечи//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 33

[37] митр. Антоний Сурожский. О званых на пир//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 39

[38] митр. Антоний Сурожский. Беседа на приходском великопостном говении//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 66

[39] митр. Антоний Сурожский. Воскресение о слепорожденном//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 133

[40] митр. Антоний Сурожский. Беседа на приходском великопостном говении//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 67

[41] митр. Антоний Сурожский. Новогодний молебен//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 10-11

[42] митр. Антоний Сурожский. О прощении должника царем//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 154

[43] митр. Антоний Сурожский. Беседа на приходском великопостном говении//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 69

[44] Об ответственности христиан за весь мир. 13 августа 1967 г.

[45] митр. Антоний Сурожский. День памяти Апостолов//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 37

[46] митр. Антоний Сурожский. О блудном сыне//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 18

[47] митр. Антоний Сурожский. О Таинствах// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 128

[48] митр. Антоний Сурожский. Церковь должна быть так же бессильна, как Бог// О встрече. СПб.:Сатисъ, 1994. С. 76

[49] митр. Антоний Сурожский. О некоторых категориях нашего тварного бытия// О встрече. СПб.:Сатисъ, 1994. С. 166

[50] митр. Антоний Сурожский. О предостережении Христа//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 41

[51] митр. Антоний Сурожский. О некоторых категориях нашего тварного бытия// О встрече. СПб.:Сатисъ, 1994. С. 131-132

[52] Когда Бога нет.

//web.archive.org/web/

[53] митр. Антоний Сурожский. Тело и материя в духовной жизни//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 58-59

[54] митр. Антоний Сурожский. О вере (Доклад в Московской Духовной Академии)//Проповеди и беседы. М.:”Либрис”, 1991. С. 96

митр. Антоний Сурожский. О Боге// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 94

[55] митр. Антоний Сурожский. Диалог верующего с неверующим// Беседы о вере и Церкви. М.:СП Интербук, 1991. С. 12

[56] митр. Антоний Сурожский. О Страшном Суде//Во Имя Отца и Сына и Святого Духа. Проповеди. М.:Свято-Данилов Монастырь, 1993. С. 96

[57] митр. Антоний Сурожский. О некоторых категориях нашего тварного бытия// О встрече. СПб.:Сатисъ, 1994. С. 175

[58] митр. Антоний Сурожский. Вопросы брака и семьи.

[59] Митрополит Антоний (Блум) оправдывает возможность абортов // Благодатный огонь. N 8. 2002 г. СС. 106-107

[60] св. Дионисий Ареопагит. О Божественных Именах//пер. о. Геннадия (Эйкаловича). Буэнос-Айрес,1957. Гл. 2. пар. 1. С. 32

ИЗВОР: https://antimodern.ru/