Универзитетски доцент (Беч) др. мед. Герд Ројтер: Пандемијска претња „Да ли постоји опасност од пандемије или се прети пандемијом? Међународни здравствени прописи и закон о пандемији висе над нама као Дамоклов мач. Ако генерални секретар Светске здравствене организације жели, карантин и обавезна вакцинација би могли сутра поново да буду на плану

Листа патогена „погодних за пандемију“ постаје све дужа и дужа. Дијагнозе и наводни патогени постају све загонетнији." Тако је према речима дугогодишњег специјалисте за радиологију и историчара медицине др. Герда Ројтера, с обзиром на тренутни растући СЗО-тоталитаризам. Заједно са историчарем др. Ренатом Ројтер, недавно је објавио неколико књига, међу њима „Главна ствар је паника – нови поглед на пандемије у Европи“. У овом програму Кла.ТВ објављује скраћени чланак др. Герда Ројтера на тему „Претња пандемијом“. Цео чланак можете пронаћи нa линку испод емисије.

Др. Герд Ројтер „Тренутно се помињу 30 могућих зликоваца који би у било ком тренутку могли поново да гурну свет у привидни хаос. Чак је и „ковид-19“ поново наведен након што је у међувремену класификован као мање заразан, а блеф се може видети у документима. Уосталом, овај сумњиви вирус је познавао и мутанте који су по потреби извучени из неког шешира. […] Очигледно само желе да једноставно наставе даље, као да протежисти пандемије нису већ разоткривени. Листа панике показује да чак не морате уводити ни неку нову клиничку слику. Много је лакше познате болести прогласити за неку нову заразу. Довољно је преименовати грип у „корону” или маларију у „еболу” (1); Кожни симптоми било које врсте, од водених богиња до реакција на отрове, називају се „M-Pox“. PCR тестови као једини дијагностички алат чине скоро све могућим. Или имате болест на коју се тестира или нисте болесни. „Учесталости“ се повећавају са учесталошћу тестирања. Две „пандемије“ које је прогласила СЗО и даље су активне: поред два пута преименованог „ M-Pox-а“ сад још и колера. Ова друга је најдуготрајнија пандемија откако је објављена 1961. године, коју је и сама СЗО вероватно већ заборавила. […] Али колера нема апсолутно никакву пандемијску способност. Не само због неопходне контаминације воде, која доводи само до повећане учесталости инфекције. […]

Разумљиво је да је очај пандемиста сада велики. На крају крајева, 2020. године су преко политичара прогласили „еру пандемије“. Генерал СЗО мора нешто да испоручи, иако су епидемије у више земаља и територија биолошки немогуће. За појаву заразних болести не само да је потребан узрочник, већ је још важније да на великом простору владају исти услови животне средине и иста осетљивост људи. ”Dengue”-грозница се, на пример, јавља само тамо где је топло. Људи имају различиту осетљивост у зависности од старости, претходних болести и стандарда. Поред тога, животиње, комарци, глодари и слепи мишеви за које се сматра да су одговорни за ланчане инфекције морају свуда да имају одговарајуће услове за живот. Епидемије су стога увек регионалне, а никада глобалне! Чак и унутар једне климатске зоне – као што је централна Европа – никада није било таласа епидемија који су се проширили на неколико земаља (2). Наратив о пандемијама захтева наратив убрзане „глобалне климатске промене“ и од „One Health“. Само негирањем регионалних разлика између људи и природе, СЗО може тврдити да је ванредна здравствена ситуација широко распрострањена. До које долази само онда ако је већина спремна да верује у то. То се већ показује у случају „климатских промена“ када радио водитељи опет најављују најтоплији дан у светској историји уз коментар, да се овде у овој земљи нема утисак да је тако... […]

Четири аргумента зашто не постоје природне пандемије, који су се већ код „ковида-19“ игнорисани:

1. Заразне болести никада не погађају све људе подједнако, без обзира на генетски састав, статус ухрањености и здравствено стање. […] Било да је куга, колера, тифус или респираторни вируси – оболевају и умиру пре свега стари, сиромашни и већ претходно болесне особе. Земље са ниским просеком старости морају бити увек мање погођене или никако.

2. Заразне болести су скоро увек сезонске и стога се не могу јавити истовремено у различитим климатским зонама и различитим годишњим добима. […] У тропским земљама, болести изазване респираторним вирусима, углавном не играју никакву улогу. Инфективна дијареја са повраћањем је генерално чешћа у летњим месецима него у зимским.

3. Епидемије у најсиромашнијим земљама не могу нестати много месеци раније него у богатим земљама са високо опремљеним здравственим системима. […]

4. Епидемије се никада не заустављају на политичким границама. Како је „ковид-19“ могао да се заврши више од годину дана раније у Данској него у Немачкој без географске баријере са северном Немачком? Садашњом дефиницијом ”пандемије”, донетом на Кафкином принципу, СЗО је заправо већ индиректно признала да „пандемије“ нису природни догађаји. У супротном, као основа би се могла користити права, повећана учесталост заразних болести. Међутим, сада је само „ризик“ од заразне болести, у више земаља, довољан да се прогласи катастрофа. Нико не мора да буде болестан да би свет постао карантински затвор. Дакле, биће потребна још једна велика превара. Епидемијским заразним болестима су потребни прави услови са оштећеним имунолошким системом: рат, тешкоће, еколошке катастрофе и нездрав начин живота. Генске ињекције су могле послужити овој сврси, јер су оштетиле имуни систем људи широм света. Иначе, наводно истовремена, повећана учесталост сличних инфекција у различитим земљама, може се сматрати сигурним знаком обмане.

 Најкасније тада, сваком становнику Земље требало би да буде јасно да „пандемија“ није стручни термин који се користи за описивање болести, већ оружје. Писац Лудвиг Борне (1786. до 1837.) је то препознао приликом првог проглашења наводне колере у Паризу 1830. године:

„Док уплашени људи дођу себи, стари окови су наново заковани, болесничка соба после опоравка остаје затвор, и двадесет година слободе је изгубљено“ (6).

 Већ и тада, са проглашењем опасности од неке заразе, друштвена заједница је прелазила на диктаторски режим.

Извор: www.kla.tv/30859