Ако би нас данас видели наши преци, тешко да би нас препознали као своје. Ово се нарочито односи на наше уцрковљене претке. Дух римокатолицизма је у тој мери продро у нашу Цркву, да ће формална унија бити само круна отпадије која је увелико присутна.

Погледајмо следећи навод:

„Једну ствар имају свештеници заједничку са световним људима: сви се тресу над приходом и новцем и сви добро познају услове под којима се стиче. Ако је посреди какав терет, они га мудро пребацују на туђу грбачу и предају другима из руке у руку као лопту. И као што световни владари поједине делове државне управе предају министрима, а министри опет нижим чиновницима, тако и свештеници из чисте скромности остављају народу своју бригу о побожности; народ је пребацује на оне које називамо црквеним људима, као да сам са црквом нема никаква посла и као да је завет крштења био празна церемонија“.

Зар вам се не чини да је ово написао неко данас за српске попове који се тресу над приходом и новцем и наш народ, који побожност пребацују на неке друге? Али није данас написано.

То је, између осталог, о стању римокатолицизма написао римокатолички теолог (противник папизма) и филозоф Еразмо Ротердамски далеке 1509. године у свом делу „Похвала лудости“.

И наставља:

...Свештеници, опет, који себе називају секуларнима (као да су се посветили свету, а не Христу), стављају своје бреме на редовнике, редовници на монахе, блажи монаси на строже, сви заједно на мендиканте, мединканти на картузијанце у којих једни лежи скривено закопана побожност и који се тако склањају од света да се једва могу видети. Исто тако и папе, који су неуморни у скупљања пара, пребацују све теже апостолске послове на бискупе, бискупи на жупнике, жупници на викаре, викари на фратре просјаке...“

Да ли је ико боље описао хијерархијско устројство Београдске патријаршије од овог описа које Еразмо даје за римокатолике? 

Треба ли подсећати да је у овој патријаршији, где "сакупљачи пара" своје послове пребацају на ниже "службенике", како би се посветили искључиво новцу и сопственом уживању - инфлација викарних епископа, субјеката непознатих устројствју Православне Цркве?! Ако заменимо реч „папа“ речју патријарх и епископи, добијамо чињенично стање:

„Исто тако и патријарх и епископи, који су неуморни у сакупљању пара, пребацују теже послове на... викаре“.

Пазите сад ово:

„И тако се дешава, уз моју помоћ (уз помоћ лудости – нап. „Борба за веру“), да нема људи на земљи који живе у већем мекуштву и са мање брига него папе (читај: патријарх и епископи – нап. „Борба за веру“); они мисле да довољно раде за Христа ако своју бискупску улогу изводе мистичним и скоро театралним поступцима, са побожним обредима, са називима: ваше блаженство, ваша преузвишености и ваша светлости... (то су вам  архиепископи и митрополити у СПЦ, болест од титула! – нап. „Борба за веру)... Поучавање народа замара; тумачење Светог Писма спада у школске ствари; молитве су губљење времена; проливање суза је ствар бедника и жена; бити сиромашан значи понижење; бити побеђен је срамно и недостојно... умрети, најзад, непријатна је ствар; срамота је бити распет на крсту!

Не мисле чак ни на звање и заборављају да реч епископос значи рад, бригу, старање. Али је се сећају врло добро када су посреди паре.

Исто тако би... морали да мисле да су наследници апостола и да се од њих очекује исто што су радили и апостоли; да нису господари, него чувари духовних добара о којима ће морати касније да полажу најтачнији рачун“

Замислите, стање српског епископата идентично је стању папизна од пре 500 година (наравно, и данашњег)!

Поновићемо само реченицу: СРАМОТА ЈЕ БИТИ РАСПЕТ НА КРСТУ - односно страдати за Христа! Зато новотарци и не помињу крст и страдање, већ само васкрсење. Као да васкрсења има без смрти?!

Оставићемо сада Еразма Ротердамског, и његов маестрални приказ јеретичког римокатолицизма, па ћемо прећи на Виктора Игоа и један детаљ из његовог дела „Последњи дан осуђеног на смрт“ (1829), које је, иначе, имало снажан утицај на Достојевског.

Увод у сцену:

Осуђеном на смрт долази римокатолички жупник, у намери да га подстакне на исповест.

Претходна напомена:

Док будете читали, молимо вас да имате у виду беседе садашњег српског патријарха, новотарских епископа и попова, а нарочито новотарске интернет проповеднике, који су стекли велику популарност међу Србима који су већ поробљени духом римокатолицизма:

„-Господине – одговорио сам му – усрдно бих вас замолио да ме оставите самог.

Упитао ме је:

-Кад треба да се вратим?

-Биће вам јављено.

- Богохулник!

Не, колико год да сам ниско пао, ја на Бога не хулим. Он ми је сведок да у њега верујем. Но, шта ми је рекао овај старац? Ништа да ме гане, ништа да ме разнежи, ништа да ми подстакне сузу, ништа да ми стегне душу, ништа из његовог срца за моје, ништа искрено људски као човек човеку. Напротив, све нешто нејасно, безизражајно, нешто за све и сваког; извештачено тамо где је потребна дубина, плитко тамо где треба да је једноставно; нека врста сентименталне проповеди и теолошке елегије. Ту и тамо, по неки латински цитат. Свети Августин, свети Грегор, шта ти ја знам? А и некако је звучало као да држи предавање које је већ двадесет пута поновио, као да изнова и изнова обрађује један предмет који је утувио себи и у главу. Без икаквог жара у очима, ни гласа да затритра, без иједног наглашеног покрета“...

И тако је дух латинске јереси опустошио душе духовне деце Светога Саве, припремајућих их за признавање римског архијеретика за свог духовног поглавара, а потом и самог Антихриста.

Зато, не слушајмо извештачене, плитке и сентименталне новотарске проповеди, већ оправославимо своје умове и душе на изворима православне духовности (нарочито читати Светог Владику Николаја), да бисмо могли да препознамо све замке галопирајуће и свеприсутне апостасије у Београдској патријаршији, која дише и живи духом римокатолицизма!