Као свештеник и бивши професор Богословије у манастиру Крка, а у складу са положеном свештеничком заклетвом, обрадовао сам се АПЕЛУ „Центра за заштиту хришћанског идентитета“ у Београду, упућеном јерусалимском патријарху Теофилу III (овде:), јер је послат на праву адресу.

   Епископ јерусалимски није, као епископи Старог и Новог Рима, постао предстојатељ Јерусалимске цркве на основу императорске престонице. У Јерусалиму је Христос проповедао, страдао, распет и васкрсао. „Заповедио је апостолима да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају обећаног Оца...“ (Дела апостола 1,4). Рекао им је: „Примићете силу када сиђе Свети дух на вас и бићете свједоци у Јерусалиму... све до краја земље“ (Дела апостола 1,8).

   У Јерусалиму је „у горњој одаји“ (Дела апостола 1,13) зачет први молитвени сабор апостола и народа, који убрзо „бијаше на окупу око сто двадесет душа“ (Дела апостола 1,15), „истрајно и једнодушно на молитви и мољењу“ (Дела апостола 1,14). Тамо, у Јеруслаиму, Сабор апостола је коцком изабрао Матију за апостола, пошто се „помолише и рекоше: Ти, Господе, познаваоче срдаца свију...“ (Дела апостола 1,24). Тако је „док бијаху сви апостоли једнодушно на окупу“ (Дела апостола 2,1) испуњено Спаситељево обећање – да ће им „кад се наврши педесет дана“ (Дела апостола 2,1) послати Светога Духа „који од Оца исходи“ (Јован 15,26), а не и Сина, како погрешно уче Римокатолици.

   У Јерусалиму је заснован начин саборног одлучивања у Цркви Христовој: „Зато ми сабрани једнодушно, нађосмо за добро... јер угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела апостола 15,28), од чега се касније много пута, на разне начине, одступало, јер је важило: „Изволи се нама и Духу Светом“. Последице таквог одступања тешко су излечиве.

   Апел „Центра за заштиту хришћанског идентитета“ у Београду, јерусалимском патријарху Теофилу III представља својеврсну трубу, односно „глас вапајућег у пустињи“ (Матеј 3,3), пустињи изазваној међу православним црквама услед:

- кршења јеванђељског и црквеноканонског учења;

- наметања икуменизма који заиста јесте „свејерес“ по речима Светог Јустина Ћелијског;

- тежње за уједињење православних верника са римокатолицима;

- пропињања цариградског патријарха, нарочито од Мелентија Метаксакиса, Атинагоре и посебно, данашњег Вартоломеја, да у Цркви одлучују не саборно са осталим предстојатељима аутокефалних помесних цркава, него по диктату светских моћника...

   Постојеће нејединство обилато користе непријатељи Православља, разводњавајући не само веру и лепе обичаје, него и свест о припадности одређеном народу. Услед тога, ни вековне породичне вредности више нису као некада. Данас мушко може бити и женско, и обрнуто!

   Нека би дао Бог да апел „Центра за заштиту хришћанског идентитета“ буде благотворан попут старозаветних труба, какве су, на пример, биле оне седморе трубе свештеника, зване јерихонске, о којима говори Исус Навин (глава 6) и од којих „попадоше зидови“ града; или оних труба које помиње пророк Јеремија (4,5) “...огласите у Јерусалиму и реците: трубите у трубе по земљи; вичите, позовите народ...“; или оних седморих труба, датих анђелима “који стајаху пред Богом“ (Откровење Јовановo 8,2).

Зато господину Диогенису Валаванидису, председнику „Центра за заштиту хришћанског идентитета“ у Београду треба одати посебно признање за херојско залагање да се сазове Свеправославни сабор на којем би се васпоставило црквеноканонско јединство у Православној цркви.

Тaкође, желим да нагласим, да никада у свом дугом (више од 42 године) свештеничком раду, нисам сусрео човака који је са толико ентузијазма, храбрости и оданости био посвећен заштити Христове Цркве и њеног јединства.  

Никола С. Шкорић

протојереј-ставрофор

професор Богословије у пензији