Грешни Милоје

ОТОВОРЕНО ПИСМО ИГУМАНУ СТУДЕНИЧКОМ

Оче игумане, благослови!

Прошле ноћи, уочи дана Светог Марка Ефеског, сањао сам Твога претходника, блаженопочившег оца Јулијана Студеничког*.

Не знам да ли ми тај сан најави радост велику коју осетих јутрос угледавши на насловној страни „Православља“ портрет Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, чијем устоличењу, у Саборној цркви, Божјом милошћу, присуствовасмо и Ти и ја. Ти у олтару, по достојанству чина својега, а ја међу онима који клицаху: Достојан!

Радост се моја увећа кад прочитах први интервју Његове Светости у коме на питање какав је став Цркве о тзв. „Литургијским питањима“ - која су изазвала недоумице и подељеност у српском народу – Његова Светост гласно, јасно, недвосмислено каза:

„Да, то је једно врло важно питање. То питање је, по мени, искрсло потпуно непотребно, мада суштински то нису нека дубока питања, дубоке разлике. Али, с једне стране можда је и добро што је народ реаговао на такав начин, вероватно страхујући од већих разлика и размимоилажења, па је устао да брани поредак који код нас траје готово вековима.

Грешка је, по мени, и до једне и до друге стране. Грешка је прво оних који су лансирали те новине, што то није ишло преко Цркве. Требало је да то буде потврђено ауторитетом Сабора, да Сабор донесе своје мишљење и свој став по тим питањима. А грешка других јесте што исувише оштро реагују и стварају нимало мање проблеме од оних првих својом реакцијом која је неоправдана, јер се не ради ни о догмама ни о суштини Литургије. Ради се о неким обичајима који јесу обичаји, али не задиру у суштину. Е сад, то је тешко објаснити и свима представити у правом светлу. Ту апсолутно треба стати на одлуци Сабора, док се не донесу нове одлуке по дотичним питањима. Треба да се држимо сви старог обичаја, да се не уносе забуне у народ, јер има прилично забуна и реакција. У Нишу ми недавно једна госпођа, врло честита, каже: „Ја више не улазим у ову цркву, овде су новотарци!” А зашто? Свештеник је (да ли случајно или намерно, не знам) пропустио да навуче завесу на Литургији! Дакле, народ је врло осетљив, и то ми морамо имати у виду.“

Шта нам то, дакле, каза (Теби, мени и свој духовној деци својој) Поглавар Српске Православне Цркве, духовни отац наш, руководитељ наш на путу спасења душа нашијех, на путу спасења рода нашега?

Каза нам:

1. Да је тзв. „Литургијско питање“ важно питање;

2. Да је оно искрсло непотребно;

3. Да је добро што је народ устао у одбрану поретка који код нас траје вековима;

4. Да је грешка најпрво оних који су лансирали новине;

5. Да литургијски поредак не може да се мења без Сабора;

6. Да је грешка других што исувише оштро реагују;

7. Да апсолутно треба стати на одлуци Сабора;

8. Да треба да се држимо сви старог обичаја, да се не уносе забуне у народ;

9. Да је народ врло осетљив и да то морамо имати у виду.

Ко има уши да чује, нека чује! Амин!

Оче игумане,

Читајући ове премудре поуке и заповеди које нам је упутио Поглавар наше свете Цркве, осетио сам Његов родитељски шамар, чуо сам Његов укор, препознао сам (у тачки 6 ове скромне анализе) тај укор,  који је и мени, као једном од неколико десетина хиљада „других“, упућен.

И ево, чувши укор Његов потурам и други образ, спреман да примим и други шамар. Стога одлучих да беспоговорно послушам глас нашег духовног оца: обратих се јавно органима Удружења „Законоправило“, које Удружење се породило и порасло на крилима народног отпора новотаријама, са циљем да помогне народном устанку ради одбране вековног богослужбеног поретка, са

молбом и предлогом

да то Удружење, међу чијим оснивачима је и моја маленкост, замрзне своје активности из најмање три разлога:

Прво, да Богу уздарје вратимо, јер нам је услишио молитве наше, те смо за Патријарха добили Онога за кога смо се молили;

Друго, да покажемо хришћанску смерност, и дужно поштовање према Његовој Светости и

Треће, да дадемо свој допринос да се залече непотребно изазване ране, да се превазиђу неспоразуми и несагласја, едаби се повратио мир, слога и љубав у храмове наше, у душе наше...

Оче игумане,

Преклињем Те, учини и Ти корак добре воље:

- Покажи, часни оче, примером својим свој браћи нашој у Христу да је послушност Цркви нашој - Сабору, прописима, Патријарху, најсветија ствар о којој се не расправља, не гордоумује, не мудрује, него се беспоговорно љубећим срцем извршава.

        - Почни, тако Ти Бог помог'о, да богослужиш онако како си то примио од Твог претходника оца Јилијана, а он од Светих Отаца нашијех, од Светога Саве, преко Светог Владике Николаја, Преподобног аве Јустина, онако како нас је учио блаженопочивши Патријарх Павле  и онако како саветује и заповеда Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, онако како је служена Света Литургија на устоличењу Његове Светости;

          - Упути предлог онима који су се у не знању на Тебе позивали да узаслушају глас Поглавара наше свете Цркве;

- Упути и Ти молбу онима који су Те навели да одступиш од вековног поретка, да се сагласно својој заклетви повинују Сабору и његовим одлукама;

Преклињем Те, оче игумане, врати љубављу својом и послушношћу својом радост међу нас, едаби смо дошли у нашу и Твоју свету лавру, к'о што долазисмо, да заједно у слози и братској љубави Господу молитве узносимо.

На дан Светог Марка Ефеског 2010.          

Целивајући Ти десницу остајем са најискренијим доброжељењем и надом у Твоју одговорност.

Грешни Милоје Стевановић

        __________

*Потписник овога писма је Игуману студеничком написао писмо о Васкрсу 2008. године, објављено у књизи „Не помичи старе међе“, ЛИО Горњи Милановац, 2008, Друго издање, стр. 58-87 и на сајту „Борба за веру“ (http://borbazaveru.info/content/view/666/54/).

Напомена:

На ово писмо је приспело реаговање које смо објавили под називом "Вук длаку мења, али ћуд никако"

(http://borbazaveru.info/content/view/1973/1/)