header image
НАСЛОВНА СТРАНА arrow БОРБА ЗА ВЕРУ arrow Епископ Ларисе и Тирнаве Амфилохије: Календари и лаж Запада
Епископ Ларисе и Тирнаве Амфилохије: Календари и лаж Запада Штампај Е-пошта
среда, 13 новембар 2024
 ОД ДАВНИНА КОРИШТЕНИ КАЛЕНДАРИ

За мјерење времена, мјесеци и дана користе се два календара, мјесечев (лунарни) и сунчев (соларни). Мјесечев је био у употреби од почетака цивилизације и служио је за бројање дана користећи се смањивањем и повећавањем осунчаног дијела мјесеца и његовим мијенама. Ово се види и у Старом завјету при одређивању благдана, посебно Пасхе.

Соларни (сунчев) календар је настао касније, нешто прије рођења Христовог, за вријеме римског аутократора Јулија. Зато се он зове јулијански сунчев календар. Он је статичан, има 365 дана и 6 сати, а у преступној години 366 дана. За почетак године и мјесеци узимао се датум, као што је свима познато, 1. јануар. Рећи ћемо нешто више о лунарном (мјесечевом) календару, који је многима непознат иако стално видимо мјесец како се креће небом. Тај календар се користи за проналажење дана светковања Пасхе. Усклађивањем сунчевог и мјесечевог календара, сазнајемо покретне и непокретне благдане за сваку годину.

РАВНОДНЕВНИЦЕ

МЈЕРЕЊЕ ГОДИНЕ ПРЕМА МЈЕСЕЧЕВОМ КАЛЕНДАРУ

Као што је познато, у години се догађају двије равнодневнице (12 сати дан и 12 сати ноћ): прољетна 7-8. марта по јулијанском календару и иста таква јесенска 9. септембра. Према лунарном календару рачунање године почиње или за вријеме прољетне равнодневнице или послије ње. Одатле, ако се 7. марта, када бива прољетна равнодневница, појави млади мјесец, точно тада почиње и нова лунарна година и наравно први њен мјесец (нисан). Почетак сваке лунарне године због мјесечевих осцилација помиче се између 7. марта и 4. априла по јулијанском календару. Млади мјесец који се рађа од 7. марта до 4. априла зове се прољетни. Тада је први дан лунарне године и мјесеца нисана, а 14-ог дана јавља се први прољетни пуни мјесец или, како га назива Стари завјет, „четрнаести дан“ када се прославља законска јудејска Пасха. Када се млади мјесец појави прије 7. марта по јулијанском календару, онда је он зимски, али и пуни мјесеци који падну до 20. марта су зимски те тада не бива нити нова година нити први прољетни пуни мјесец нити „четрнаести дан“ нити Пасха. Према томе, будући да прољетна равнодневница бива 7. марта по јулијанском календару, почетак нове лунарне године и мјесеца варира од равнодневнице 7. марта до 4. априла.

КАДА БИВА ЗАКОНСКА ИЛИ ЈУДЕЈСКА ПАСХА?

Законска или јудејска или жидовска Пасха прославља се увијек и постојано четрнаестог дана нове лунарне године и мјесеца и у Старом завјету се назива „четрнаести дан“ или „први прољетни пуни мјесец“, тј. четрнаести дан од појаве првог прољетног младог мјесеца. Тај „четрнаести дан“ Пасхе или први прољетни пуни мјесец према лунарном календару може да падне (према соларном јулијанском календару) од 21. марта до 18. априла. Нити прије 21. марта нити послије 18. априла по јулијанском календару. Према томе, 21. марта је најнижа граница светковања жидовске Пасхе, а 18. априла највиша. Будући да овисе од равнодневнице и нове лунарне године и мјесеца, ове границе су неповредиве. То је тако зато што се мјесец и сунце, као уосталом и читава творевина, точно придржавају међа које је одредио њихов Творац. Тако нпр. ако се 7. марта по јулијанском календару, када је равнодневница, поклопи с појавом младог мјесеца, тада је тога дана (7. марта) и први дан нове лунарне године, а четрнаестог дана тј. 21. марта бит ће најранија могућа граница светковања законске жидовске Пасхе. Ако се послије 7. марта па до 4. априла појави млади мјесец, од тада ће почети рачунање лунарне године и мјесеца, а 18. априла ће бити горња граница прослављања законске или жидовске Пасхе.

КАДА БИВА ХРИШЋАНСКА ПАСХА?

Хебрејска ријеч пасха значи прелаз, ослобођење израиљског народа од ропства под фараоном, док за хришћане значи ослобођење људског рода од адске тамнице и смрти очовјечењем Исуса Христа Бога нашега и Његовим васкрсењем. Света хришћанска Пасха слиједи законску. Прво бива законска, која се слави у било који дан у тједну у који падне „четрнаести дан“ тј. 14. дан нове лунарне године и новог мјесеца, а прве слиједеће недјеље послије законске жидовске Пасхе бива Света Пасха. Исус Христос је васкрсао у недјељни дан послије законске Пасхе и због тога славимо пасхални дан Господњи у прву недјељу потом. Према томе, и границе великог благдана спасоносне хришћанске Пасхе варирају, и то од 22. марта до 25. априла. Тако нпр. ако законска Пасха падне 21. марта (када је то - како је речено -  најраније могуће) и ако је тај дан субота, одмах слиједећег дана у недјељу 22. марта бит ће најраније могуће прослављање хришћанске Пасхе - Васкрсења Господњег. Исто тако, ако законска Пасха буде 18. априла (најкаснији могући датум) и тај дан падне у недјељу, слиједеће недјеље, 25. априла, бит ће горња граница могућег слављења свете хришћанске Пасхе. Није могуће нити раније нити касније изван тих граница. У вези горе реченог о равнодневници, о томе када почиње лунарна година, о „четрнаестом дану“ итд., дефиниција и канон о одређивању дана светковања Васкрсења Господњег каже слиједеће: „Пасха се мора славити прве недјеље послије првог прољетног пуног мјесеца послије равнодневнице“. Другим ријечима: законска Пасха, на темељу Мојсијевог закона, слави се увијек првог прољетног пуног мјесеца, а хришћанска Пасха прве недјеље након законске. Ове међе су кристално јасне и ни једне аномалије ту није било нити ће бити у вјекове.

ПРВА САБЛАЗАН

РАЗРИЈЕШЕНА У ВРИЈЕМЕ КОНСТАНТИНА ВЕЛИКОГ

Непријатељ људског рода који се храни стварањем саблазни и непријатељстава међу хришћанима изазвао је несугласице код хришћанских Жидова у вези времена слављења Ускрса тј. да ли га треба славити у вријеме када су практицирали Жидови који су примили хришћанство или онако како је било предано Светим апостолима. Резултат тога је био први скандал у Цркви због непостојања еортологијског јединства и сугласности. То је било проузрочило несугласице, смутње и саблазни, што је приморало цара Константина Великог да се та тема проучи и стави на разматрање на 1. васељенском сабору (325. год.), гдје је она била коначно и ријешена. Послије тога, Константин Велики је широм земље разаслао радосне посланице о рјешењу овог великог проблема у вези са светом Пасхом те је на тај начин било осигурано еортологијско јединство хришћана, свију и свуда у икумени.

 

ДРУГА САБЛАЗАН - ВЕЛИКИ РАСКОЛ У ЦРКВИ

НЕИЗЛИЈЕЧЕН И ПОСТОЈЕЋИ

         Као што је познато, римски папа је изазвао раскол у Једној Цркви Христовој, први раскол између Истока и Запада, дефинитивно 1054. године. Главни разлог је то што му тадашњи Свети оци нису допустили остварење његове самовоље у виду луциферског примата који је за себе тражио. Кажемо самовоље, јер је тиме желио да имитира ни мање ни више него самога Господа, који у Еванђељима јасно показује да је оно што му по Божанској природи припада, дано и Његовој људској природи: „Дана ми је сва власт на небу и на земљи ... у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28, 18-20). Власт је дата Њему, Господу Исусу Христу, који као Богочовјек природно има и примат и јединственост, заповиједа Светим апостолима да навијештају Еванђеље свим народима не разликујући их и не признавајући посебне примате никоме од њих.

Будући да папа тада није успио у свом циљу, замрзио је православни Исток и од тада чини све да га разбије и да кад-тад у будућности наметне свој примат. У том циљу је потпомагао и Турке у окупацији Константинупоља и православног Истока.

Тако је Запад овим учењем о папском примату и папској непогрешивости доживио велики пад те постао сличан „ђаволу и анђелима његовим“. Потом је започео и рат против свих догмата Цркве, као и против Светог предања, које је кривотворио, погрешно протумачио и такво тумачење представио као истинито цијелом Истоку и цијелом свијету.

Унаточ снажном отпору Светих отаца, папа, који учење о „примату“ и „непогрешивости“ устрајно тврди и шири, ни на који начин се није умирио нити покорио гласу Цркве нити је престао с настојањем и показивањем снажне жеље да се изједначи с императорима старог Рима као политички и вјерски вођа. Будући да је Константин Велики пренио престолницу и управу Ромејске империје у Нови Рим – Константинупољ, Папа је, не успијевајући ни на који други начин остварити своју жељу, изазвао црквени раскол и тако од 1054. постао владар Запада, односно владар половице царства.

 

ТРЕЋА САБЛАЗАН - ВЕЛИКИ РАСКОЛ НА ПРАВОСЛАВНОМ ИСТОКУ

И ОВО ЈЕ НЕИЗЛИЈЕЧЕНО И ПОСТОЈЕЋЕ

Главна папина прозелитска измишљотина у циљу задобијања власти и над другом половицом Ромејске империје или над православним Истоком био је с његове стране измишљени нови календар. У ту сврху окупио је безбожне астрономе и уз многе лажи, фалсификате и крива тумачења светописамских и светопредањских текстова успио га је примијенити на Западу назвавши га по себи, грегоријански. Овај изум, иако на први поглед изгледа као нешто безначајно, у суштини је био први корак ка остварењу и учвршћењу будуће свеопће религије екуменизма, какву је данас видимо. Нови календар папа је желио наметнути и Истоку, али тадашњи оци били су снажни у вјери те су га на четири свеправославна синода осудили и анатемизирали. Грегоријански папски календар је мајка сверелигије универзалног екуменизма и сигуран алат за њезин развој, ширење и овладавање, омогућавајући на тај начин успоставу папиног вјерског и политичког суверенитета којем је он од увијек стремио, да би у XX. стољећу уз помоћ тзв. Свјетског савеза цркава у томе и успио успостављајући контролу над свим религиозним скупинама на свијету.[1] Да би постигао боље резултате у ширењу екуменизма, пожелио је да добије и „благослов“ Православне Цркве. Ради тога је 1920. задужио синод Константинупољске патријаршије, која се у то вријеме већ била уплела у масонске мреже, да изда енциклику управљену „посвудним Христовим црквама[2] [сиц!]. Између осталих новотарија које се у тој енциклици предлажу, изражена је и потреба измјене јулијанског календара. Ово је учињено зато што би увођење папског календара требало ојачати „благословом“ Цркве како би све ишло лако и како би без икаквих контроверзи био прихваћен, као што се коначно и догодило. Након издавања „енциклике“ из 1920. од стране синода Константинопољске патријаршије, под истим водством, 1923. састао се масонски сабор који је одобрио приједлог те енциклике да се јулијански календар замијени папиним грегоријанским. Слиједеће 1924. године дефинитивно је наметнут грегоријански папин нови календар, без икаквог отпора као „законит“ и тобоже „савршенији“ од јулијанског! Међутим, овдје треба напоменути да су 1922. уведене плаће клирика, што је дефинитивни прекршај с обзиром на еванђелски извјештај: „А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце, и бјежи; и вук разграби овце и разгони их. А најамник бјежи, јер је најамник и не мари за овце“ (Ив. 10, 12-13). Због тога се нитко од ових свештеника плаћеника није супротставио новотарији, осим неких нижих клирика, углавном Светогораца. Будући да смо данас дошли до тога да се хвали и награђује свако зло, тако је, унаточ свим лажима, кривотворинама и лажним тумачењима, грегоријански календар, који је уведен 1924., прихватио цијели свијет, вјернички и невјернички, уз мале изнимке некадашњих старих патријархата Јерусалима, Александрије, Антиохије, Свете Горе, Русије, Србије итд., које су, међутим, временом промијениле вјеру те заједничаре у молитвама и саслуживањима и светотајински су се помијешале с онима који су од почетка прихватили грегоријански календар. Посљедица овога био је низ раскола и посвудна превласт папиног „примата“, али и папине власти на Истоку. Грегоријански календар, као творевина јеретичког папе Запада, дјело је лажи и преваре те бласфемије према Једној Светој Католичанској и Апостолској Цркви. Они су га назвали не грегоријански, него „исправљени јулијански“ ради још веће обмане и дезоријентације једноставних хришћана. Одјенули су га у лаж проглашавајући да је тобоже точнији и савршенији од јулијанског јер ако се овај, како говоре, не реформира, славит ћемо Ускрс у зими и сличне бесмислице (које ћемо показати ниже).

ЧЕТВРТА САБЛАЗАН

ВЕЛИКА ЛАЖ КОЈА И ДАНАС ИСКУШАВА ЈЕДИНСТВО ВЈЕРНИХ

Исти непријатељ, папа римски и његови органи, криво су протумачили дефиницију о прослављању Свете Пасхе. Из дефиниције су изоставили ријеч прољетна да би промијенили смисао дефиниције с циљем да учврсте лаж о свом грегоријанском календару, да је тобоже точнији од двијетисућљетног јулијанског, јер овај тобоже има грешку и губи неке секунде кроз годину! Овај проналазак тобожње грешке јулијанског календара „приморао“ је Ако се, међутим, прочита и исправно схвати дефиниција о благдану Свете Пасхе онако како је изречена: „Пасха нека се слави прве недјеље послије првог прољетног пуног мјесеца“ (а то значи и послије равнодневнице), онда јулијански календар не треба никакво додавање и одузимање. Тада је он најканонскији и најсавршенији и лоше и најгоре су учинили западни гордељивци реформирајући га. Точност и савршенство јулијанског календара има своју повијест од 44. г. прије Христа па до данас и у вјекове.

Под наведеним појмом прољетни пуни мјесец подразумијева се да је протекло 14 дана од прољетне равнодневнице 7. марта по јулијанском календару, када је наравно ријеч о најнижој граници прослављања Пасхе (законске), а истовремено 14 дана од почетка нове лунарне године и мјесеца.

 Наравно, ако се дефиниција о Светој Пасхи чита без ријечи прољетни, тада произлази да је јулијански календар погрешан и због тога су тобоже покренули реформу. Ако би се дефиниција читала без ријечи прољетни, Пасху би требало славити првог пуног мјесеца послије равнодневнице 7. марта по јулијанском календару. Али тада такав пуни мјесец (четрнаестодневни) имамо много пута у раздобљу од равнодневнице 7. марта до 20. марта. Али такви пуни мјесеци су зимски зато што су се као млади појавили прије прољећа. Прољеће почиње од равнодневнице. Зима, дакле, завршава 6. марта, а 7. марта почиње прољеће. Када се појави млади мјесец од равнодневнице и касније, те кад достигне пуноћу, он постаје први прољетни пуни мјесец, „четрнаестодневни“, када се светкује законска Пасха.

И будући да је законска жидовска Пасха озакоњена и одређена самим Богом (Излазак 12, 1 - 11), увијек бива и бит ће у „четрнаести дан“ првог мјесеца нисана (у марту-априлу). Ако узмемо примјер најниже границе (кад се млади мјесец јавља на саму равнодневницу 7. марта), Пасха ће бити 21. марта, 14-ог дана након равнодневнице, и 14-ог дана нове лунарне године и мјесеца, тј. 14-ог дана прољећа. Западњаци су погрешно схватили природну равнодневницу 7. марта и умјесто да размотре и протумаче точно ријеч прољетни (пуни мјесец), пребацили су равнодневницу на 21. марта да би тобоже била у складу с дефиницијом о светој Пасхи без ријечи прољетни. Ова новотарија и најгрубља лаж, да тобоже „равнодневница заостаје“ с посљедицом да је тобоже потребан „исправак аномалије“ јулијанског календара, којег треба замијенити њиховим, наметнута је из прозелитских разлога поробљавања Православља. Реформатори календара дакле падају из злодјела у злодјело, из лажи у лаж, на радост и задовољство оца лажи ђавола. Овдје се поставља питање које потиче на размишљање: да ли се хришћани старог православног Истока који су прихватили и усвојили папске лажи налазе у Православљу? „НЕ ПОМИЧИ ВЈЕКОВНЕ МЕЂЕ КОЈЕ СУ ПОСТАВИЛИ ОЦИ ТВОЈИ“[3], виче Свето Писмо!

Дана 21. марта није прољетна равнодневница, него најраније могући „четрнаести дан“ законске Пасхе тј. 14. дан након равнодневнице и 14. дан прољећа. Тада је могућ најранији прољетни пуни мјесец. Кад би равнодневница била 21. марта по јулијанском календару, Ускрс никада не би пао у мјесецу марту, нити 25. тога мјесеца  када је васкрсао Христос, а догађа се много пута да Ускрс пада тога дана кад Црква слави Благовијести, што се назива „двострука Пасха“. Тиме су прекршили одредбе 1. васељенског сабора, који је утврдио да се Воскресеније слави између 22. марта и 25. априла, а они су то промијенили те славе од 4. априла до 8. маја, што је прекршај светоотачких и васељенскосаборних одредби тј. хула на Духа Светога.

О томе да је вријеме слављења Пасхе озакоњено свједоче нам и богослужбене књиге Еванђеља које се налазе на светим трапезама у свештеним храмовима, на њиховим страницама у другом дијелу књиге, гдје се види да је одређено 35 „пасхалија“, читања за све недјеље кроз годину, гласови (од 1. до 8.), јутарња недјељна (васкрсна) еванђеља, итд. То су „ВЈЕЧНЕ ГРАНИЦЕ“ које се никако не могу помицати.

 

ПРЕВАРА, ЛАЖ, СВЕТОГРЂЕ И ИЗДАЈА ПРОТИВ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

 Дан 21. март је дан кад се равнодневница мјери по папском грегоријанском календару. Сва средства масовног информирања, радио, телевизија, новине, преносе: „Данас 21. марта је равнодневница, 12 сати дан и 12 сати ноћ“. Погледајмо у чему је лаж папског открића! Док равнодневница од стварања свијета до данас стоји непомично на 7-8. марту по јулијанском календару, новатори су је пребацили на 21. март ради остваривања њихових безаконих планова.

Непорецива је чињеница да је равнодневница 325. године послије Христа по јулијанском календару била 7. марта и остала стабилна до данас, а по грегоријанском (који тада није постојао) био је 21. март, и тако је до данас 2020. године. Зашто онда бесрамно лажу и кажу: а) да је тобоже година изгубила неке секунде које су се протоком година накупиле у дане и тобоже због тога касни равнодневница, и да је због тога било толико велико закашњење(!) те да би, да нису ти дани били додани јулијанском календару од папе, дошли једном до тога да славимо Ускрс усред зиме или Божић у љету; б) гдје су то они нашли да је изгубио календар, кад је природне законитости створио премудри Бог „веома добро“? Дјела Божја никад не губе, само људске памети падају у грешке подстакнуте ђаволом.

Западњаци нису презали ни од тога да искваре и свештени Пидалион и да су тобоже у од њих уметнутом тумачењу 7. апостолског канона, сугласни са светим Никодимом Светогорцем који према њима каже: „...прољетна равнодневница, дакле, због погрешке кретања сунца од истока ка западу, не бива увијек у један те исти дан, него је у вријеме светих апостола била 22. марта, према „Одредбама 12 Апостола“ (књига 5. гл. 17.)[4] и других 23. а у вријеме 1. васељенског сабора, према Севасту и другима, 21. марта. А сада у наше вријеме бива 11. или скоро 10. марта ...“ (Пидалион, тумачење 7. Апостолског канона, стр. 10). Погледајте њихове интервенције у Пидалиону јер и ту су угурали своје ђавоље лажи! Напротив, светац жестоко протестира због фалсифицирања његове књиге!

Дакле, у Пидалиону се наводи да је равнодневница у вријеме светих апостола била 22. марта а у вријеме никејског Првог васељенског сабора 21. марта. А у вријеме кад је написан Пидалион (крај XВИИИ. ст.) 11. или 10. марта. Данас, 2020. године - како кажу радио, телевизија, новине… - 21. марта! Када је коначно прољетна равнодневница?  Толико је непостојана? Стога постављамо питање: постоји ли већа хула на Духа Светога од кривотворења Светих Канона? „НЕ ПОМИЧИ ВЈЕКОВНЕ МЕЂЕ КОЈЕ СУ ПОСТАВИЛИ ОЦИ ТВОЈИ“, виче Црква!

1)  Да је равнодневница у вријеме 1. васељенског сабора 325. године била 21. марта, онда како би могао исти сабор одредити благдан Ускрса од 22. марта до 25. априла, нити прије нити послије тога? И како се те границе према јулијанском календару точно одржавају до данас?

Важно је нагласити да се законска жидовска Пасха од времена пророка Мојсија до данас слави, као што је горе описано, од 21. марта до 18. априла по јулијанском календару јер је то интервал у којем може бити прољетни пуни мјесец тј. „четрнаести дан“. Све што би се томе додало, ђаволска је лаж!

2) Када кажу да је равнодневница 325. године послије Христа била 21. марта, о којем календару је ријеч? Јулијанском? По њему је равнодневница од почетка до данас била 7. марта. Грегоријанском? Да, по њему је 21. марта. Али тада тај календар још није постојао нити у уму Сотоне. Нити у вријеме схизме Запада од Истока није постојао. Тада је постојала једна Црква Истока и Запада и сви хришћани су били уједињени до XИ. стољећа. Зашто лажу тумачи 7. апостолског канона?

Дан 21. март као прољетна равнодневница рачуна се по папском грегоријанском календару а не јулијанском, који је у оно вријеме био у употреби. Лаж грегоријанског календара су пренијели толико година назад и без имало оклијевања и срама пред Светим оцима и „најзлатнијим устима Ријечи“, назвали их -  новокалендарцима и екуменистима! Тако се, након што су примили грегоријански календар, у својим енцикликама хвале златом потплаћени владике, да су додавањем 13 дана вратили равнодневницу на 21. март, као што је тобоже била 325. године, и да су у томе сугласни са 1. васељенским сабором!!! Тако пишу да би умирили своју савјест, али и вјерни народ који је протестирао и оклијевао да прихвати антихристову реформу. Гледајте што су говорили: „Не узнемирујте се! Црква је ријешила да се промијени календар и тиме се закашњела равнодневница вратила у своје канонске границе као што је и била 325. године по Христу на 1. васељенском сабору. Према томе, ми нисмо промијенили календар него једноставно исправили јулијански за 13 дана пошто смо у сугласности са 1. васељенским сабором, док су старокалендарци изван Цркве“!!! Такве се енциклике од 1924. па надаље све до данас проповиједају преко свих медија у циљу обмањивања и завођења необразованог свијета.

3) Када је папа Григорије самовољно измислио свој календар, помакнувши равнодневницу са 7. на 21. март, посљедица је била, као што смо рекли, да Ускрс никада не буде у марту, нити да се поклопе „двије Пасхе“ - Благовијест и Ускрс - те да се тако тога дана никада не поздравља „Христос воскресе“ јер је, као што је познато, Христос васкрсао 25. марта. Заводе људе говорећи да је све то тобоже у складу са 1. васељенским сабором и у границама Цркве! Али које Цркве? Црква је једна, а она новотараца је „црква лукавствујушчих“, која је мрска Богу. Постоји ли већа хула од оне против Светога Духа, против Светих отаца или против нас данашњих православних који нисмо примили грегоријански календар папе Запада?

 

ГДЈЕ СЕ У НАШЕ ВРИЈЕМЕ НАЛАЗИ ХРИСТОВА ЦРКВА?

Прихваћање и увођење новог папског грегоријанског календара изазвало је велике аномалије и донијело највеће богохулство од стране оних који су га признали на некад православном Истоку.

Као што се догодило у вријеме великог раскола Истока и Запада 1054. (тј. већ 1009.) од стране папе римског, који је унио немир међу до тада јединствене хришћане - јер једни су примали папино мишљење а други нису, клирици и монаси су протусловили једни другима, породичне везе су се раскидале из вјерских разлога, покапања мртвих су вршена без опијела због непостојања православног свештеника итд. - исто тако, од 1924. траје неумољиви прогон оних који желе остати у благочешћу и у оном што су наслиједили, док се успоредо подмуклим методама изазивају расколи у редовима истинитих православних хришћана који се боре за своје спасење.

Рекли смо „отац лажи је Сатана“. Тако је и увођење грегоријанског календара у Елади, Кипру, Константинупољској патријаршији и другдје, извршено помоћу толико лажи и погрешних тумачења светописамских текстова, да све то само по себи свједочи о њиховом изумитељу ђаволу, јер нитко тко се налази у лажи не може рећи истину (Христову).

Православна Црква је од свог оснутка до 1009. била јединствена и распрострањена по цијелом свијету, на Истоку и Западу унаточ свим Диоклецијанима, Неронима, прогонима, јересима и ратовима и другим невољама које су се догађале. Испуњена Духом Светим, Црква се све више умножавала успркос непријатељству ђавола који је увијек јуришао на њу с циљем да ју расточи.

Да би успио у свом циљу, употребио је стару методу - гордост - а која га је и стровалила „као муњу с неба“. Од почетка ју је усадио у човјека, створеног по икони Божјој, у први пар Адама и Еву, а то сјеме гордости породило је непослушност због којег су и они протјерани из Раја. Исто тако, након 1000 година хришћанства, ђаво је гордост усадио и у епископа Рима папу с његовим заблудама о примату и непогрешивости, да је он тобоже први међу свим православним епископима васељене и још к томе непогрешив (тј. као Бог) те је захваљујући тим демонским заблудама, изазвао велики раскол Истока и Запада. Од тада он с много лукавства води велики рат против православних Истока да би као тобожњи врховни епископ, император римског Ватикана и владар цијелог свијета, загосподарио и њима. Та његова настојања још су више појачана захваљујући 1948. основаном Свјетском савезу цркава помоћу којег је, као што је речено, постао и лидер политичког екуменизма.

                                                                                                                                        

БОГОХУЛСТВА ПРОТИВ ЦРКВЕ

               1) Папа криво тумачи ријеч прољетни у циљу пропагирања његових заблуда о „примату“ и „незаблудивости“ путем „проналаска“ његовог новог календара из прозелитских разлога, као што смо горе видјели.

           2) Пребацио је прољетну равнодневницу са 7. на 21. марта да би дезоријентирао и довео у заблуду православне, користећи се најгрубљом лажи.

               3) Због пребацивања равнодневнице, слави Пасху прије Жидова или заједно са њима.

               4) Погазио је одлуке 1. васељенског сабора о слављењу Свете Пасхе као и о њеним временским границама од 22. марта до 25 априла те их је премјестио на период од 4. априла до 8. маја, што су прекршаји за које по канонском праву он сам као и они који слиједе његов календар потпадају под анатеме.

               5) Они који слиједе папу с његовим календаром, тиме прихваћају:

               а) све папинске хуле против Цркве Христове;

               б) признају папу као првог међу свим епископима и непогрешивог (тј. Бога);

               ц) вјерују да се унаточ свему томе налазе унутар Православне Цркве, што је велика грешка и демонска заблуда;

               д) нарушавају трајање постдуховског поста, много пута га готово у потпуности укидајући;

               е) поричу Стари и Нови завјет који одређују о светковини и границама Свете Пасхе;

               ф) премјештају свете заповједне благдане годишњег циклуса у радне дане, а радне дане у благданске. Велики Господњи благдани као Рождество, Богојављење итд. те Богородичини као Благовијест, Успеније итд., увођењем новог календара од 1924. учестало падају у обичне и радне дане. Посљедица тога је непоштовање благдана Цркве у „шопинг“ и радној атмосфери. Примјеном такве праксе, као да нам кажу: „Хајде да укинемо све благдане Господње са земље“ (Пс. 73,8). И гле, Сатана је поновно повратио безбоштво које је Христос давно докинуо из тадашњег идолопоклоничког свијета;

г) с промјеном календара 1924. нестао је један цијели дан којег су укинули, а исто ће учинити и 2028. кад ће додати један дан у њихов календар да би стални редослијед дана у тједну био усклађен с њиховим проналасцима;

х) заједнички се моле с припадницима јеретичких деноминација (које патријаршијска енциклика из 1920. признаје као „Цркве Христове“) и чак других религија и демонолатрија.

и) с позивом папе у Еладу од стране тадашњег архиепископа Христодула и садашњег архиепископа Јеронима на острва гдје су смјештени емигранти, и с возгласима „најсветији“ упућеним папи и појањем: „Благословљен који долази у име Господње“, те посебно компонираним тропарима њему у част, папа је и од Еладе службено признат као први у поретку и непогрешиви епископ, али и као први политичкорелигиозни вођа у свијету;

ј) сматрају да су 318 светих богоносних отаца 1. васељенског сабора – новокалендарци!!!

„Велики синод“ (васељенски?) који је одржан у Колибарију на Криту још једном је посвједочио да је и Елада окупирана од папизма - двоглаве звијери из Апокалипсе. Ово и друго су прихватили и прихваћају хришћани Истока, клир и народ, те заведени жалосном заблудом, вјерују да се налазе у Православној Цркви и да уживају благодат Духа Светога и Светих Тајни!

Све то је у своје вријеме предвидио св. Косма Етолски и проповиједао свим својим силама. „Анатемизирајте Папу јер он је узрок свему злу“. Осим златних ријечи оца Косме, папски грегоријански календар је под анатемама четирију свеправославних сабора Цркве (1583., 1587., 1593., 1848.), које новатори, представљајући их тек феноменолошки, намјерно игнорирају. И ни словца да чујемо о томе, јер можда би се паства пробудила и потражила истину!

С обзиром да, као што је речено, од његова настанка до данас јулијански календар никада није показао ни најмању аномалију, због тога је на основи њега изграђен православни еортологион (благданослов - поредак благдана), наиме, по њему рачунамо када је Христос рођен, растао, проповиједао, страдао, васкрснуо, вазнесен био, по њему се утврђују датуми мучеништва светих, њихових чудеса, и опћенито житија светих мужева и жена, као и велики и значајни догађаји на путу Христове Цркве. Заиста је достојно чуђења кога је све то толико сметало да би наметнули светогрђе, прихватили папску новотарију и тиме потпали под анатеме Светих отаца и коначно светог равноапостола Косме Етолског!

 Очито је да је заправо екуменистички прст наметнуо светогрдну лаж папског календара, с циљем да повреди и понизи Православну Цркву!

Стога се поставља логично питање: гдје пребива данас Христос и која заједница изражава Његову Православну Цркву? Јасно је да је Једна и јединствена Црква састављена од оних који одговарају двијетисућљетном православном предању, с Христом као главом, с апостолима, мученицима, јерарсима, преподобним и свим борбеним хришћанима који су заједно с васељенским и помјесним саборима (укључујући и саборне осуде из 1583., 1587., 1593., и 1848.), разобличили и осудили све јереси и расколе, као и јересоначалника папу и његов календар.

Закључујемо: Црква Христова састављена је од оних који поштују Божју заповијед: „НЕ ПОМИЧИ ВЈЕКОВНЕ МЕЂЕ КОЈЕ СУ ПОСТАВИЛИ ОЦИ ТВОЈИ“. Заповијед коју су (оци) одогматили имајући за критериј еортолошко јединство и заједничко светковање, и то само између православних!

ПОГОВОР

Папа је са своја два сотонска изума - „примат“ и „непогрешивост“ - прво изазвао раскол Истока и Запада (дефинитивно 1054.), да би, као што је горе показано, постао владар цијелог Запада. Године 1924. кад су  Екуменска патријаршија и помјесне Цркве Еладе и Кипра прихватиле његов властити папски грегоријански календар, постао је архитект другог великог раскола у хришћанству, с истим потраживањем али да постане властодржац и цијелог Истока.

Са два велика раскола, и свим осталим што је учинио, постигао је свој циљ да доминира и Истоком и Западом. Након свега овога, поставља се велико питање: да ли је он хришћанин? Има ли он икакве везе с понизним и распетим Исусом Христом?

Након свих горе наведених светогрђа, анатеми, фалсификата, лажних тумачења светописамских и светоотачких одредби, исто питања поставља се и свима који од 1924. слиједе његов папски грегоријански календар. Налазе ли се они у Православној Једној Светој Христовој Цркви или у оној Богу омрзнутој о којој говори псалам 25,5: „Омрзох сабрање лукавих, и са безбожнима нећу сјести“.

Нека сватко добро проучи и нека сам преузме одговорност, ради спасења своје душе.

 

С љубављу Христовом и понизношћу,

Епископ Ларисе и Тирнаве,

Амфилохије

Превод са грчког:

+јеромонах Пантелејмон,

Исихастирион Преподобног Иоана Пустињака у Загребу.

 ______________________

[1] Премда, парадоксално, Римокатоличка црква формално није члан ССЦ (јер за разлику од „православних“ екумениста, папа не заборавља догмат о једној Цркви с којом се он идентифицира, док остали могу бити унутар Цркве једино ако су у заједништву с њим – односно под њим), Папа и Ватикан се у својој експанзионистичкој политици највише служе екуменизмом и ослањају на њега (оп.прир).

2 У које, подразумијева се, сврстава и јеретичке деноминације (оп. пр.).

3 Приче Соломонове 22, 28

4 Дакле, искварен је и превод ранохришћанског списа „Дидахи“ или „Одредбе дванаест Апостола“ – Δηδαχή των Δώδεκα Αποστόλων, као што су уосталом искварени и многи светоотачки извјештаји у збирци „Патрологија“ у издању Мигне (оп.пр.).

 

 

 

 

 

Последњи пут ажурирано ( среда, 13 новембар 2024 )
 
< Претходно   Следеће >

Србска Православна Црква

Serbian Orthodox Church

УВОДНА РЕЧСАОПШТЕЊАКОНТАКТПРЕТРАГА
Тренутно је 101 гостију на вези
БЕСПЛАТНЕ РЕКЛАМЕ И ОГЛАСИ ПРИЛОЖНИКА САЈТА

ОБЈАШЊЕЊЕ:
ОВДЕ:

ПОДРЖИТЕ РАД "БОРБЕ ЗА ВЕРУ"

 

 + + +

 ОНЛАЈН ПРОДАЈА ГАРДЕРОБЕ

„ТЕШКЕ БОЈЕ“


© www.borbazaveru.info. Сва права задржана.