Протестантски пастор, румунски Немац Рихард Вурмбрант је, после истраживања традиције комунистичког покрета, написао књигу „Карл Маркс и Сатана”. У њој је бацио светлост на невидљиву страну идола–оснивача „научног социјализма” и његових потомака. И Маркс и Енгелс су, открива нам Вурмбрант, у раној младости ватрено веровали у Христа, писали религиозне стихове и теолошке трактате о љубави према Богу и људима. Маркс се међутим на студијама потпуно окренуо против својих дојучерашњих идеала. Почео је да пише сатанистичку поезију побуне, претећи у својим стиховима читавом свету да ће га гурнути у понор. Исказивао је жељу да се обрачуна с Творцем. Енгелсу се, при сусрету са човеком који му је изменио живот, чинило да Маркса „за косу вуку ђаволи”. Убрзо су почели да сарађују и постали су фанатични непријатељи Христове вере. Маркс је тврдио да су рани Хришћани – „јели децу”! Уследио је поклич: „Религија је опијум народа”! Објављена је класна борба до истребљења као начело људске историје. Револуционарни покрет опио се демонизмом. Чувени руски анархиста Бакуњин величао је Луцифера као првог космичког бунтовника. Маркс је изгледа био следбеник једног црномагијског култа. Син га је звао „драгим ђаволом”, а његова собарица из Лондона сведочи о томе како је он редовно упражњавао ритуале окултних вештина. У једном свом тексту, Маркс најбољим пријатељем комуниста назива „стару кртицу Робина Гудфелоуа” (у енглеском фолклору Робин Гудфелоу је синоним за демона).

Сви његови наследници заразили су се овом болешћу. Они нису били атеисти, него антитеисти. Мрзели су Бога и све што је Божије у човеку. Лењин је објавио беспоштедан рат Цркви, а бољшевици су, чим су преузели власт 1917. почели да убијају вернике и свештенство, да руше и скрнаве храмове. То су чинили систематски и врло промишљено. У Сергијевом Посаду, рецимо, Цркви је одузет велики болнички комплекс. Од капеле те болнице направљена је гинеколошка амбуланта, а на месту где је стајала Часна Трпеза и где се служила Света Тајна Тела и Крви Христове постављен је сто за вршење абортуса! Обављано је сатанско жртвовање нерођених. Цар Николај и његова породица такође су ритуално убијени. По зидовима собе Ипатијевског дома у којој су бољшевици обавили стрељање остављени су мученичком крву исписани сатански симболи. Многобројна страдања руских православаца потресна су до сржи у костима. У „Архипелагу ГУЛАГ” њихов сведок Солжењицин описује како су комунисти на једном од пустих острва соловецког концлагера заточили групу верујућих и нису им давали да једу – све док их нису побили глађу! Иначе, творац бољшевизма, Владимир Иљич Лењин, изумитељ је и првих логора за масовно истребљење политичких противника. Хитлер је то решење преузео од њега.

Што се Стаљина тиче, он је у младости учио богословију и спремао се да буде свештеник. Напустио је школу и почео да лута. Извесни Веб, у својој књизи „Хармонични круг”, сведочи да је Стаљин период од 1894. до 1899. године провео у породици познатог окултисте Гурђијева. Кад је почео да се бави револуционарним „радом” узео је псеудоним ДЕМОНОШВИЛИ. Када је 1924. дошао на кормило компартије, одмах је настојао да створи религиозни култ Лењина. Балсамовано тело великог тиранина сахрањено је у маузолеју за чију је градњу као узор служио сатанин престо једног малоазијског обреда с почетка првог миленијума наше ере. Читава комунистичка стварност претворила се у изградњу „човека новог кова.” Зато је створена и одговарајућа „религија“. Дизани су застрашујући споменици гигантских размера, музеји револуције, итд. Да би се угушила права вера, створен је „Савез борбених безбожника”, а у месту Свиажару, по сведочењу Данца Хелинга Келара,. подигнут је споменик Христовом издајнику – Јуди. Деца су од малена васпитавана у мрчаном обреду поклоњења „вођи пролетаријата”. Сва је реалност била ритуализована у том правцу – од стављања црвене пионирске мараме до пријема у партију, „авангарду радничке класе”. Комунизам се по свету ширио епидемично и где год је долазио, остављао је своје смрдљиве трагове. Црквени Кмери, творци „бољег сутра” у Камбоџи, убили су у име „срећније будућности” више од половине мушког становништва ове земље!

Бољшевичка пошаст разорила је и србски народ, одвојивши га од Светог Православља. Стотине хиљада жртава црвеног терора и милиони загађених и упропашћених Срба који су заборавили крст часни и слободу златну последице су Титовог подухвата спроведеног у сарадњи с његовим домаћим измећарима (видети књигу оца Јустина „Истина о СПЦ у комунистичкој Југославији”). Српски изроди су учвршћивали религиозни култ свога вође, намећући га пре свега младима („штафета младости” је била најсвечанији чин тог култа). Јосип Броз је био префињени крволок. Убедио је читав свет у булажњење о „активној мирољубивој коегзистенцији и „демократском социјализму”. Суверен једне мале државе постао је „лидер несврстаних” и популарни светски политички гуру. Лукаво носећи маску добра, он је свој циљ постигао на начин незапамћен у историји: кад је умро, за њим су највише плакали они које је највише понизио – Срби!

Што се нацизма тиче, ни он није настао само у једном помраче-ном уму – у уму аустријског каплара Адолфа Хитлера. Ако се догађаји у вези са рађањем нацизма боље осмотре, постаје нам јасно да је Хитлер био само медијум велике завере светског сатанизма. Ево неколико чињеница:

– Један од најпознатијих сатаниста 20. века, енглески авантуриста и надриписац, био је Алистер Кроули. Он је све време проповедао „слободну вољу” – ради оно што хоћеш, и нека ти је то једини закон. Написао је и „Књигу закона” Новог доба. Бавио се разним видовима сексуалне магије у свој њеној изопачености. У Немачкој је основао читав низ црномагијских дружина од којих су неке касније признале Хитлера за спроводиоца њихове воље. Кроули је једном приликом изјавио: „Пре него што је Хитлер био, ја јесам”.

– Основне идеје „Mein kampfa” Хитлер је преузео од окултисте-геополитичара Карла Хаузховера, који је међу првима изнео идеју „немачког животног простора” и расне премоћи аријеваца.

– Кукасти крст и поздрав са уздигнутом руком преузети су из окултистичкее праксе.

– Једно од друштава која су припремала идеолошку основу нацизма било је и „Друштво Туле“. Дитрих Екарт, један од истакнутих чланова овог удружења, увео је у њега Хитлера и најавио га као човека коме је он само пророк и претеча. Ту је будући фирер научио да геноцид над Јеврејима, Словенима и Циганима има значење ритуалне жртве. Крв се лила у славу паганских богова германске древности – демона, у ствари. Што год су крупнији порази Трећег Рајха били на бојном пољу, то је фирер више инсистирао на уништавању Јевреја, надајући се да ће том и таквом жртвом „умилостивити” судбину.

– Херман Раушнинг, човек који је с манијакалним вођом Немаца разговарао пре но што је овај почео да ратује против целог света, указао је на фирерову опседнутост нечастивим. Хитлер се будио ноћи и урлао: „Он је ! Дошао је овамо!”, мислећи при том на кнеза таме у чијој је власти био. Зато се не треба чудити чињеници да је набојима свог беснила наелектрисао и морално труле масе Немаца. Један од њих, градоначелник Хамбурга, екстатично је узвикнуо: „Нису нам потребни свештеници. У везу с Богом, можемо ступити непосредно преко Адолфа Хитлера”. Наравно, тај Бог није био Богочовек Христос, него лажни бог – древна, лукава змија, како нечастивог зове Свето Писмо. Хитлер је проглашен за Месију. Вођа „Хитлерјугенда” Балдур фон Ширах, тврдио је да је „фирер немачког народа спаситељ кога нам је Бог послао да нас избави”. Философ Карл Јасперс сећа се да је Хитлеровим наступима лудила био одушевљен и славни мислилац Хајдегер.

– По монструозности позивати Shutystafel (SS) основан је као црномагијски витешки ред. Његовог команданта, Химлера, Хитлер је звао „својим Игњацијем Лојолом” (оснивач најподмуклијег реда Римске цркве – језуита). Есесовци су чисто „аријевско порекло” морали да доказују за два и по столећа уназад. Носили су јерархијско магијско прстење и бодеже, као и старогерманске паганске руне на униформама. Познати SS знак назван је још и „Луциферов удар”. Хитлеровци су га звали „руном моћи”. Веровали су у реинкарнацију, па им је зато препоручивано да децу зачињу на гробљу да би се душе племенитих аријеваца „уселиле” у тела будућих „надљуди”.

– У градићу Вевлсбург, Химлер је заповедио да се изгради двор за њега и дванаест највиших фенерала SS-а, по угледу на краља Артура и његове витезове.

– Сви нацистички скупови ритуално су организовани. Боје униформи, застава, светлост рефлектора, најпогодније доба – ноћ, стварали су утисак припадања новој религији, религији „плавокрвног натчовека”.

– Хитлер је остао веран себи до краја. Убио се у ноћи између 30. априла и 1. маја 1945. године, познатој као „Валпургијска”. То је средишњи вештичији „празник” у току године (о њему пева Гете у „Фаусту”).

Из ових примера видимо да се иза маске „неугледних” политичких збивања крију наказни култови таме. За многе, антихрист ће бити генијални политичар и његов успон ће изгледати као успон његове идеје – идеје мира и љубави међу људима. Чињеница је, међутим, да ће смрдљиви димови идолослужења које ће он увести да би собом заменио Христа ускоро открити његово право лице. Зато се треба јако пазити, по речи старца Зосиме, игумана Соловецког манастира:

„Када чујете да је дошао или се на земљи јавио Христос, знајте да је то антихрист!”

Приређивач: „Борба за веру“