Човекољубиви Бог је благоволио да буде такав поредак, да човека, који је отпао од Његове благодати, окружују многи страхови, разне непријатности, невоље и беде. Он је оставио њега да буде оптерећен свим тим, са свих страна узнемирен и нападан чак и од себе самога. Разлог, зашто је тако уредио, је предиван, пун љубави и доброте.

Као што неки богат и пребогат човек, имајући вољеног сина, из своје велике љубави према њему, не жели да он тражи негде по страни или од неког другог да добија оно што му треба, храну, пиће, одећу, обућу или било какву другу утеху и спокој, него жели да он све то прима само од њега, свог оца, да би кроз то увек био поред њега и почивао на коленима његовим; и ако се некако догоди да овај син побегне од њега и пожели да добије од неког другог оно што му треба, онда отац све тако уређује, да син или уопште нигде ништа не налази, или налази са великим трудом и знојем; штавише, он опомиње све, који су под његовом влашћу да, ако виде сина како се клима тамо и овамо далеко од њега, да би га гонили и причињавали му свакојаке непријатности, да би се он нехотице, по невољи вратио њему – оцу, који га много љуби, не налазећи себи нигде мира; на тај начин је и Бог поступио и са палим човеком, уредивши, да он не налази себи покоја у овом животу у стварима овога света, и кроз то да буде принуђен да се поново врати све-благом Богу, Господу и Владару свега, Оцу, Промислитељу, Умиритељу, Искупитељу и Спаситељу, и да увек буде са Њим, да би тако и човек налазио мир, и Бог, Отац његов, имајући код Себе њега – сина, радовао се о њему.

Пре преступа човек је био у потпуној срећи, имао је сваку утеху и живео је у свагдашњој радости у рају, без туге и жалости, чак и не знајући шта је то жалост. Али заборавивши се услед те велике среће, пошао је он на похоту (жељу) тога, што је било изнад његове мере и изнад његове силе, хтео је да буде бог, по предлогу ђавола. Због тога одмах, чим је пошао на то, што му је било немогуће добити, изгубио је ону велику срећу и мир, који је имао, и постао је сиромашан и запао у толико велико сиромаштво, колико је раније имао велико богатство, па је тако добио казну за гордост, којом се покренуо и дрзнуо на тај велики и одважни покушај – као да се преситио оном срећом, коју му је дао Бог, и, презревши је, пожелео је највише (тј. да буде бог).

Пошто је тако постао сиромашан, почео је он, због потреба и недостатака, да покреће свакакве трудове и бриге, али, и поред свега тога не налазећи онолико, колико је хтео, или је био притиснут невољом, тугом и унинијем (малодушношћу), или је улагао веће напоре да постигне задовољство и обиље, збацивши са себе бреме сиромаштва које га је мучило. Из тог разлога неко је постајао лопов, јавни или тајни, други (је постајао) разбојник, насилно отимајући туђе (имање), трећи (је постајао) похлепник, неправедни преварант; отуда је завист, издаја, клевета, непријатељство, спорови, суђења, напади, лажи, кривоклетство, убиство. И Самог Бога су заборавили, Који је за садашњи живот одредио сиромаштво, у виду привремене казне, које је људски род заслужио Адамовим преступом. Поступајући тако, може се рећи да они иду против Бога, кад по сваку цену настоје да постану богати и да обилују у свему, без обзира на Божију осуду нас на сиромаштво у садашњем животу. Јер кад постану богати, они постају горди и сујетни. И даље шта следује? Ево шта: Бог се гордима противи, и напослетку они се виде тамо исто, где је допао отпадник од Бога – ђаво.

И тако, треба да знамо за сиромаштво у свему, да је Бог праведно наложио њега на нас као привремену казну, и зато да га подносимо са благодарношћу, да бисмо привукли на себе сажаљење, милост и бригу Божију. "Јер кога љуби Господ, тога и васпитава", да се смири васпитним сиромаштвом и да буде далеко од гордости, "и бије сваког сина, кога прихвата" (Јевр.12,6) болестима и невољама, да би га привукао к Себи и имао увек са Собом, а за трудове и подвиге, са благодарношћу подношене, да овенча њега венцем трпљења и учини га пријатним сином. Преступ Адамов није произашао ни од чега другог, него од тога, што је он имао сва блага у изобиљу без труда. Због тога је Бог за преступ одредио нама да у зноју лица свога једемо хлеб свој док не умремо? Па ако је за садашњи живот наложено сиромаштво на све људе као природна привремена казна, онда онај, ко са свим неправдама настоји да побегне испод њега, тај пада под вечну казну. Зато што избећи сиромаштво у садашњем животу тешко да је могуће без крађе, неправде и похлепе; осим тога, срећа и богатство природно рађају гордост, (тај) извор сваког греха, а гордога, пошто стрмоглаво вргне доле, узима под своју власт срамота, то јест почињу да господаре над њим плотске страсти – породи његове неразумности и искварености здравог разума у ​​њему.

Због тога хришћанин, који се свакако брине и труди да се ослободи сиромаштва, очигледно не жели да буде прави хришћанин, јер прави хришћанин не може бити без лишавања и нужди. Син Божији и Бог, поставши човек ради обнављања људске природе, није благоволио да одмах укине прву казну, то јест нужду у свему и смрт, који су наложени на Адама и наш род за преступ заповести, јер и то, да ми у зноју лица једемо хлеб свој, и то: "земља јеси и у земљу ћеш отићи", остаје и заувек ће остати у нашем роду до свршетка века. Али шта је учинио и чини Господ наш Исус Христос? – То, да верујуће у Његов очовечени домострој чини заједничарима Своје силе, као Бог (над) силама, и Своје премудрости, као Бог премудрости, и кроз то, не укидајући на делу прво решење (тј. сиромаштво), укида (га) тиме што одузима силу његову, одушевљавајући вернике да благодушно подносе сваку врсту лишавања и невоље, пошто их је Сам Први подигао до неславне смрти на крсту и постао нама у томе узор и пример. Услед тога видимо, да и Апостоли и сви истински хришћани, примајући силу од благодати Христове, са радошћу подносе све невоље и искушења и приносе Богу достојне плодове са великим трпљењем. Због тога ни мученици нису просили од Христа да их избави од страдања и мучења, нити су подвижници тражили ослобођење од трудова и зноја подвижништва, него су и једни и други молили само да им да трпљење, и са тим трпљењем су се подвизавали подвигом мучеништва и подвижништва, да би у будућем животу добили награду за свој труд.

И тако, за сваког благочестивог човека неизбежни су невоља и тескоба и лишавање, и то не на штету, већ на јачање и уздизање његове побожности. Док неко не доживи искушења, не може разумети и познати сакривену у њима сладост и силу за живот по Богу. А кад доживљава њих и упознаје то, онда не може а да не благодари Господу, Који га испитује. И кад се ослободи од њих, он не само да благодари Избавитељу за то, што га је ослободио, него и за то, што му је дао да искуси кроз њих. Ко није искусио искушења, тај је неискусан у животу и није толико ревностан ка угађању Богу. А ко их је искусио и ослободио се од њих, тај гори духом ка Богу и усрдно благодари Њему. Наравно, бивају усрдни ка Богу и благодарни и између оних, који не доживљавају искушења, али не са таквим жаром као они, који их доживљавају и избављају се од њих. Стога је за хришћанина крајње потребно и спасоносно да потпада под искушења, невоље, тескобе и лишавања, тако да позна на себи много-помоћну силу Божију и да благодари Богу од све душе, од свега мишљења и свом силом.

Ко живи спокојно и нема искушења, тај има два недостатка: прво, што није толико усрдан према Богу и не благодари Му од све душе, а друго, што се његов ум неизбежно предаје сујетним жељама и бригама. Можда се Адам не би тако лако преварио и не би послушао зле савете ђавола и не би хтео да буде бог, да је усрдније благодарио Богу, кад је био окружен оним највећим миром и неописивом радошћу. Тако да, колико нам је потребно да дишемо ваздухом, толико је потребно да благодаримо Богу у самим искушењима, невољама и лишавањима, којима смо изложени идући путем богоугађања.  И ми ћемо, браћо моја, благодарити Богу на свему и без роптања трпети свако искушење и невољу, у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава у векове. Амин.

Преподобни Симеон Нови Богослов „Слова“, део 1