Немогуће је ударити и уништити такве централне каноне као што су канони о православној прослави Васкрса, а да се не изазове велика пометња у Цркви. А да би предстојеће рушење ових канона било мање болно, већ дуже време, а у наше дане, све више се говори о „застарелим“, „сувишним“, „неодговарајућим“, „практично неупотребљивим канонима“, који се не спроводе и фактички су изгубили на значају.

Истина је да у наше безбожно и екуменистичко време многи не поштују свете каноне. Без оклевања се крше 10. и 45. апостолски канони, који забрањују ступање у молитвено општење са јеретицима и инославнима под претњом избијања и изопштења из Цркве. Не поштује се и 6. правило Лаодикијског сабора: „Нека не улазе у дом Божији иноверни и јеретици који истрају у својој јереси“. И многи други канони се крше кроз такозване екуменске контакте и кроз захлађење према православној вери.

Ако предложени стандард применимо на ове каноне и сматрамо их „поништеним“ и „заправо изгубљеним на значају“, само зато што их неко не поштује, шта ће онда Православље заштитити? На крају крајева, ова правила су створена управо да би се права Црква Христова заштитила од јеретичких заједница, а не да би се поништила под утицајем отпадничких ветрова времена. 

Заиста, да ли је могуће овако расуђивати: „Пошто се овај канон не поштује, он је заправо изгубио на значају, па га је потребно формално укинути“? Није ли ово уступак греху? Канон се успоставља против ствари које су Свети Оци, осењени Духом Светим, оценили као грешне и неприхватљиве. Када грешни поступци преовладају у нашим животима и ми, зарад преваге греха, желимо да прогласимо каноне више неважећим, зар грех неће заменити место канона? Али чије ћемо онда слуге бити? Зар нећемо бити слуге греха?

И свето Јеванђеље се не поштује. Али да ли то значи да и њега треба укинути, пошто се већ свуда нарушава и гази? Данас скоро нико не испуњава строги Христов морални закон, где, на пример, читамо: „Свако ко погледа жену са пожудом, већ је учинио прељубу са њом у свом срцу“ (Матеј 5:28). Али шта ће онда остати од Светог Јеванђеља ако почнемо да проповедамо слободан однос према њему? Ове Христове речи, као и многе друге сличне њима, не поштују се, али морају остати да нас осуде и, у најмању руку, да изазову покајану скрушеност.

Исто тако, не треба укидати свете каноне, иако их многи крше. Они за нас морају остати чврсти и непоколебљиви, као што је и Свето Јеванђеље чврсто и непоколебљиво, будући да сви они нису исковани самовољно, већ само на основу откривене речи Божије. Чак и када их због слабости или других разлога нико не посматра, они су корисни јер нам својим строгим одређењима показују колико смо се удаљили од ревности некадашњих хришћана и тиме у многима буди осећај покајања. и понизност. Када се не придржавамо, барем препознајемо да грешимо.

И убођени својом савешћу, милост од Бога можемо да примимо само због свог покајања. Али ако укинемо неке каноне, на пример, о молитвеном неопштењу са јеретицима и инославнима, о држању црквених постова, о моногамији свештеника, о невенчаној епископији итд., под изговором да их је већ тешко испуњавају и да се у ствари не поштују, онда ће то значити да легитимишемо своје грешне поступке, санкционишемо своју необузданост у циљу даљег отупљивања моралних осећања и са успаване савести почињемо смело да грешимо. Једном речју, то значи легитимисање греха.

 Одломак из књиге: „Православни поглед на стари и нови  календар”