Да ли је у Римокатоличкој цркви остало благодати? Да ли данас важе њихови сакраменти и свештенство?

- Хвала Вам пуно на овом питању. Сама формулација овог питања одражава римокатоличко/латинско гледиште. Очигледно, овакав приступ постављању питања не може се сматрати православним.

Зато што ми не говоримо о „стварности Светих Тајни“ као они. О Светим Тајнама не говоримо изоловано од Цркве.

Чим питамо: „Да ли важе њихове Тајне и свештенство“, ми тиме кажемо да су „они“ Црква.

А ако су „они“ Црква, онда нема поделе, што значи да је црква једна, дакле, католицизам и православље су једна Црква.

То су нераздвојни појмови. Не одвајамо ниједну Свету Тајну од ТАЈНЕ ЦРКВЕ.

Црква је Света Тајна. Она је наставак Оваплоћења.

Христос се поучава и учи у свакој Тајни.

Он је Тај који слави Евхаристију, Онај који причешћује верне, Онај који рукопоређује, Онај који крштава.

 То је Он! Он је присутан у свакој Тајни. Када кажете да Свете Тајне постоје у „тачки X“, то значи да је Христос тамо, Црква је тамо.

Дакле, не постоји „тачка X“ осим Цркве;

Постављање питања свештенства, крштења итд. на неком месту које није Православна Црква, сугерише да је то ипак Православна Црква.

Не одвајамо једну Тајну од друге, желим још једном то да истакнем.

Наша теологија је потпуно другачија од латинске.

Имам засебну књигу написану о еклисиологији Другог ватиканског концила на uncutmountainpress.com.

Ова еклисиологија, иначе, просто баца ум православног богослова у омамљеност, бар мој.

Веома је тешко седети и поново читати ове бескрајне стотине страница докумената Ватикана 2, јер је начин на који они размишљају толико другачији од нашег.

Веома је тешко... Ово се не уклапа у православно схватање Цркве. Написан је на врло легалистички начин. Не постоји органски, једноставан приступ животу у Христу.

И тамо је управо ова визија Цркве изложена у две „манифестације“, у неке две различите „стварности“ које нису идентичне.

Прво говоре о Римокатоличкој цркви, затим о католичкој цркви, о „проширеној“ католичкој цркви, о „широј цркви“.

А ту су укључени и протестанти, православци, сви који су „крштени“, сви који користе воду и изговарају име Божије.

Сви они некако заврше у „Католичкој цркви“, али истовремено нису њени пуноправни чланови.

Они уводе све те разлике које су незамисливе за патристичку теологију. Ово је апсурд!

Јер немогуће је крстити се и не причестити се.

Читав смисао крштења је да се причестите.

И говоре о протестантима, који су по њиховом схватању „крштени“, али немају Евхаристију. То јест, они не учествују у Евхаристији, али су „крштени“.

 Међутим, у Православној Цркви се Крштење, Миропомазање и Евхаристија дешавају заједно у исти дан за сваку особу.

Јер тако човек постаје хришћанин. Крштење без Миропомазања не постоји. Дакле, са практичне тачке гледишта, ми их не раздвајамо, а са теолошке тачке гледишта, не можемо да замислимо тако нешто.

А онда и они завршавају са подељеном Црквом.

Католицизам је на Другом ватиканском концилу прихватио да постоји подељена Црква, односно Црква која се поделила. Али ово је немогуће.

Апостол Павле каже Коринћанима: „Да ли је Христос подељен? Наравно, имајући у виду да је то немогуће. Христос се не може поделити.

Он поставља реторичко питање: „Зашто је дошло до подела међу вама?

 Христос се никада не може поделити.“ То значи да се Он не може поделити у Тајнама.

Не може се поделити између различитих група.

 Ако си Ти у Христу, ако сам ја у Христу, онда смо обоје у Христу.

Јединство може бити само у Христу и само потпуно.

 Св. Максим Исповедник каже да јединство може бити само потпуно.

Не постоји нешто као „делимично јединство“.

Нико у Цркви није само ДЕЛИМИЧНО у Христу.

 И то је присутно у еклисиологији Другог ватиканског концила. А то је потпуна новотарија.

Морао сам да напишем целу књигу да покажем потпуну несагласност овог учења са светоотачким богословљем.

Опет, не знам да ли сам одговорио на Ваше питање. Али не могу да одговорим на начин на који Ви питате: „да или не“, јер се то битно разликује од исправног схватања Светих Тајни.

Благодат постоји. Имајући у виду Божанске енергије.

Божанске енергије постоје у целој творевини.

Створени свет не би постојао без благодати Духа Светога.

Не би било просветљења на било ком нивоу, чак ни на обичном људском нивоу, без благодати Духа Светога.

Нико не би дошао Христу да га не привлачи благодат Духа Светога.

Међутим (и ово је веома важна тачка), ове Божанске енергије, ово Божанско дејство, ово пројављивање Духа Светога ван Тела Христовог, изван Тајне наставка Оваплоћења, ван Цркве – Цркве Православне – није очишћење, просветљење и обожење.

То нису оне Божанске енергије које очишћују, просветљују и обожавају, јер то бива само у Цркви.

Дакле, Божанске енергије или благодат Светих Тајни не постоје ван Свете Тајне Цркве.

Божанске енергије постоје у целој творевини.

Они не раде, не делују и не утичу на оно што се дешава унутар Цркве, односно на уподобљавање људи Христу.

Али Ви не бисте дошли, не бисте ми поставили ово питање, не бисте се интересовали за Православље и не бисте га тражили, да није било благодати Духа Светога. Али то вас не чини чланом Тела Христовог.

Постоји преломни тренутак када кажете „да“ (како је Богородица одговорила) „Хоћу да се крстим, да се миропомажем, желим да се причестим, желим да будем уд Тела Христовог, православац хришћанин, катихумен.

Учешће у Божанским Тајнама је очигледна неопходност.  У томе је сав смисао. То је цела поента.

Дакле, екуменизам просто неутралише основно учење о Цркви.

Екуменизам долази и једноставно уништава сам појам „оглашавања“, уласка у Цркву, Њене границе.

Све се то уништава на путу таквог релативизма и екуменизма, који је, нажалост, превагнуо над еклисиологијом Другог ватиканског концила.

Превод и приређивање: "Борба за веру"