Света Три Јерарха и целокупно црквено предање говоре о човеку који се састоји од душе и тела, да душа има животну енергију која даје живот целом телу, логичку енергију која води мозак, али и има умну енергију којом ступа у општење са Богом.

Читав савремени покрет „трансхуманизма“ заснива се искључиво на разуму и људском мозгу, занемарујући психичку енергију душе.

Мозак је најважнији и највећи део централног нервног система тела, смештен унутар лобање и окружен заштитним мембранама које се називају мождане овојнице. Информације о околини се преносе неуротрансмитерима и неуронима до централног нервног система, који даје одговарајуће команде мишићима и жлездама.

Примећујемо да савремена технологија у великој мери имитира људски мозак, који желе да подрже и надмаше. Реч је о такозваном „трансхуманизму“ и покрету под називом „трансхуманизам“, као што је раније наглашено.

„Трансхуманизму” су претходили рани професори футурологије, који су усвојили технологије, различите начине живота, „прелазне” у „трансхумане”. Појавио се и анархо-хуманизам, комбинујући анархизам са хуманизмом.

Термин "трансхуманизам" сковао је 1957. атеистички еволуциони биолог Џулијан Хаксли, који је повезао људску еволуцију са еугеником. Према овој теорији, људска природа је у настајању, јер стање људске природе какво је сада није крај људске еволуције, већ ћемо уз помоћ технологије стећи више способности и постати „трансљуди“. То ће се постићи генетским инжењерингом, молекуларном нанотехнологијом и вештачком интелигенцијом. Циљ „трансхуманизма“ је продужење људског живота, борба против старости, отклањање болести и других тегоба, као и јачање људских интелектуалних, физичких и емоционалних способности. Ова перспектива испитује колонизацију свемира и механичку суперинтелигенцију.

Дакле, кроз „трансхуманизам“ Хомо Сапиенс се „трансформише побољшавајући своју интелигенцију и физиологију кроз технолошке импланте и кроз генетику“ они постају Хомо техникус, „увећани“ човек који може да постигне укидање смрти, мисле они. Покушаћу да дам неке примере анализирајући неке од појмова савремене технологије.

Филип К. Дик (1928-1982), амерички писац научне фантастике, провео је цео свој живот покушавајући да одговори на два питања: „Шта је стварно?” Шта је особа? Између осталих, написао је и роман „Електричне овце“. Оригинални назив књиге је био: „Да ли Андроиди сањају електричне овце?“

Ови андроиди Филипа Дика „били су машине са људским лицем. То су била вештачка створења која су личила на природне појаве. То су биле машине за размишљање, сложена АИ (вештачка интелигенција), представљајући се као људи. Данас нас све више вештачке интелигенције вара да поверујемо да постоје људи позади." Заиста, на телевизији се приказују такви фантастични филмови са "андроидним" антропоидима. Питање је да ли ћемо у будућности моћи да разумемо да ли је то створење хуманоидни андроид или робот који се представља као човек.

Прича се о роботима. Овај догађај је почео пре сто година. Другим речима, јануара 1921. у Прагу је премијерно изведено позоришно дело под називом „Свет робота Росума“, написано у сарадњи са Карелом Чапеком. Аутор је сковао термин „робот“, који потиче од чешке речи „робота“, што значи тежак рад, а користи се „да опише аутомате који обављају људски рад“. Тако се данас „свако материјално оличење вештачке интелигенције назива роботом“.

Индустријски роботи су добро познати. Глобално, данас постоји више од три (3) милиона роботских робота који раде са софтвером вештачке интелигенције и „већина њих прати команде алгоритама“. Данас су прихваћени јер се „роботи никада не умарају, могу да раде даноноћно, викендом, не учлањују се у синдикате, не разбољевају се, немају чак ни захтеве. Потребни су само програмери, одржаваоци и безбедносни протоколи.

Наравно, индустријским роботима управљају људи који их укључују и искључују, и то може олакшати задатак, али то ствара оно што се зове „немирност због аутоматизације“, јер „прогнозе говоре да ће милиони послова бити изгубљени због аутоматизације, али истовремено ће се стварати нови“.

Циљ многих научника данас је да створе „вештачки мозак и, као резултат, вештачку интелигенцију“, која је „имитација људског мозга“. Говоримо о „машинама које се самоуче јер користе тактике учења које минимизирају људску интервенцију, а њихова примена се протеже на све области у којима постоји обиље података“.

„Када данас говоримо о вештачкој интелигенцији, у суштини говоримо о машинском учењу“, које „може да прави тачна предвиђања, класификује, даје препоруке“. „Огранак машинског учења – неуронске мреже и дубоко учење.“

„Неуронска мрежа је математички систем који као модел користи мрежу неурона у људском мозгу који је способан да учи сам ако добије праве податке“.

Када говоримо о „подацима“, мислимо на нешто што „представља информације у овом или оном облику“. У људском мозгу, слова која читамо се претварају у значења кроз сложен процес и стварају се појмови, значења, облици, језици. "За вештачку интелигенцију, подаци су свети." "Електронски мозак опонаша оно што се дешава у нашем биолошком мозгу." С правом је примећено да вештачка интелигенција „вођена подацима“ „може да победи људе у шаху, али има потешкоћа да разуме и креће се као мало дете“.

Без података нема вештачке интелигенције ни машинског учења. Ови подаци долазе од "сензора". „Као што људи имају чула, тако и машине имају.” На пример, термометар је сензор, мобилни телефон је „мобилни сензор“. „Када уређај који увек носимо са собом садржи сензоре, то је машина за прикупљање необрађених података. Са овим подацима можемо да тренирамо алгоритам за промену понашања." Пошто је вештачка интелигенција заснована на сензорима, „њихова технологија ће постати све важнија. У будућности, сензори ће постајати све важнији, постајаће све присутнији, све мањи и мањи, све више и више неразлучиви.”

Као што смо већ рекли, један аспект вештачке интелигенције је „машинско учење“. Грана машинског учења је дубоко учење, „засновано на неуронским мрежама“. Вештачка интелигенција је споља, машинско учење је унутра, а дубоко учење је изнутра. „Неуронске мреже које настају као резултат рачунарских процеса имитирају функционисање можданих синапси. Називамо га дубоким јер овај тип учења користи много слојева препознавања. У извесном смислу, овде машина учи тако што иде дубље.

Друга тема везана за вештачку интелигенцију је „виртуелна стварност“, пошто прва помаже другој „у графици, у виртуелном снимању реалног окружења на исти начин на који помаже у развоју заплета видео игара“. Дакле, „шарм виртуелног света може учинити да стварни свет буде блед“. Вештачка интелигенција „може да створи вештачко окружење у коме нико од нас не може да каже да ли је виртуелно или стварно”.

Такође морамо размотрити питање „суперинтелигенције“, уз помоћ које се људска интелигенција може превазићи. Међутим, суперинтелигенција „у рукама зле особе може постати суперброд“.

Дакле, постаје јасно шта је "трансхуман". То је „робот“ који има „вештачки мозак“ који прави тачна предвиђања, изговара приговоре итд. То је зато што има „неуронску мрежу“ која прима „податке“ који долазе од „сензора“ и која завршава „дубоко учење“. Тако се „вештачка интелигенција“ повезује са „виртуелном реалношћу“, која кулминира у „суперинтелигенцији“, која је резултат дугог процеса о којем данас једноставно сањамо.

Он није само Ничеов надчовек, као духовно супериорно биће, које гази и превазилази човека, већ вештачки „метаман“, који превазилази сва људска бића, нема ни биолошко тело ни душу и, наравно, нема никакву благодат Божију, не плаши се смрти и „не чека васкрсење мртвих, јер ће већ прећи у дигиталну бесмртност“.

Закључна разматрања

Поред наведеног, морам да дођем до неких закључака. Прво, човек има огромну вредност, он је круна стварања, створио је цивилизације, развио науку, и што је најважније, има потенцијал да постане „бог по благодати“, јер је створен на слику и прилику Божију. Сам Син и Реч Божија узео је људску природу, обожио је и дао човеку могућност да постане уд Тела Христовог.

Тако је веома актуелна књига оца Јустина Поповића, сада светитеља наше Цркве, под насловом „Човек и Богочовек“. Ова књига истиче велику вредност, пре свега, Богочовека, и, друго, човека повезаног са Богочовеком Христом.

Друго, савремена технолошка револуција ствара многе опасности тиме што надмашује човека не Благодаћу Божијом, већ копирањем људског мозга и обогаћујући га могућностима које нуди савремена наука.

Свака револуција носи ризик, али човек на крају све избалансира. Дакле, савремена технологија може изгледати опасно по нашу слободу, али може помоћи човеку да превазиђе озбиљне проблеме у вези са медицином, животом у окружењу и унапређењем односа са средином у којој живи.

Многи данас кажу да треба да постоји „сарадња људи и машина, хармонизација вештачке интелигенције у добре сврхе и за антропоцентричност система... Све што подрива људски живот и слободу мора бити осуђено и одбачено“.

С тим у вези, он је такође написао да би вештачка интелигенција могла да буде сила која ће нам помоћи да „доносимо боље одлуке, али за неколико година може постати много јача, постати бескрајно паметнија“. Вештачка интелигенција мора остати „паметни папагај” и над њом је неопходна стална трезвеност и будност, јер су вредности којима „учимо папагаја” одлучујуће. „Хајде да коначно постанемо мудрији пре него што нас интелигентне машине нападну у сну“.

Треће, „трансхуманизам“ је опасан, прелазак од човека до „трансчовека“ са високим перформансама и способностима, до робота који немају душу, тело или Духа Светог.

Четврто, неопходно је да човек развије и користи такву моћ душе као што је ум, која се не може копирати. Свети Григорије Палама је са пророчким проницљивошћу рекао: „Ум који се удаљио од Бога постаје или зверски или демонски и, прешавши границе природе, жуди за стварима које су туђе природи и не познаје засићеност у својој похлепи. Тако и ум окренут Богу чини човека боголиким. Ово је богословље и учење Три Јерарха.

Сва критика савремене технике из православног богословља треба да буде усмерена на потчињавање човека стварима, машинама и деактивацију способности мишљења. На пример, отац Јован Романидис је још у прошлом веку пророчки рекао да чак и ако се нађу жива бића на другим планетама, православна теологија ће проверити да ли имају способност мишљења и несебичне љубави. Ово разликује човека који тежи обожењу од природног човека, а човека Божијег од компјутера, вештачке интелигенције и „метачовека“.  

Превод са грчког: „Борба за веру“

Извор: https://www.parembasis.gr/