Одавно је позната «Доктрина борбе против Истока», коју је креирао први цивилни директор ЦИА, Ален Далс, у којој су наведене смернице како да се разоре традиционалне вредности које постоје у православним земљама, тј. да се угаси национална свест њихових грађана и сломи војна моћ словенских држава. Један од главних метода за реализацију овог плана, односи се на подмићивање највиших црквених високодостојника огромним количинама новца.

У том контексту, осврнули смо се на писање грчког сајта https://www.helleniscope.com/ који је још 1. септембра 2023. године пренео важан чланак у којем се наводе невероватни подаци о Цариградском поглавару. У вези сас тим аутор чланка се упитао: шта би рекао амерички протојереј Александар Карлуцос на чињеницу да наводно, држава Грчка годишње издваја 10 милиона долара у готовини за потребе Цариградске патријаршије? Такође, с тим у вези, српски сајт «borbazaveru« је пренео писање поменутог грчког сајта који поставља још једно фрапантно питање, а то је, колико је пута митрополит Емануил  (Адамакис) виђен са кофером пуним долара како из Украјине одлази у Швајцарску и новац полаже на личне рачуне који су у тој земљи отворени на име протојереја Карлуцоса и патријарха Вартоломеја!

Напомињемо да је Емануил Адамакис био митрополит у Француској одакле га је Цариградска патријаршија повукла, и дала му ново задужење да прати и помаже у вођењу расколничке Православне цркве Украјине.

Новинар грчког сајта је себи поставио следеће, рекли бисмо логично питање: колико ли је тек новца добила Цариградска патријаршија од „дубоке државе“ и Ватикана, и да ли ико може да поверује да се патријарх Вартоломеј упустио у рискантну авантуру у Украјини, изазивајући „шизму“ у светском Православљу, а да за то није био богато награђен? Констатује се да је немогуће да му заузврат ништа није обећано, поготово што у међувремену, поглавар Цариградске патријаршије, и Цариградски архиепископ у САД Елпидофорос љубе руку папи Франциску, и планирају заједничко прослављање Васкрса Римокатоличке цркве и Цариградске патријаршије 2025. године?

Ако се присетимо да су пре осам година припреме за одржавање Критског сабора (2016), поготово када је дневни ред у питању, трајале неколико деценија, само зато што је главна тачка спорења била стављање питања аутокефалије на дневни ред тог Сабора. Веома је проблематично, и поставља се логично питање, због чега тема аутокефалије, која је требало да буде уврштена у дневни ред сабора на Криту, што је између осталих помесних православних цркава тражила и Српска православна црква, уз образложење да је ова тема довољно припремљена и обрађена на предсаборским конференцијама, ипак, она није била прихваћена и није се нашла на дневном реду. Ко је избегао или ко се уплашио, да се о питању аутокефалије расправља на Критском сабору јуна 2016. године?

Овде је неопходно навести да је Цариградски патријарх Вартоломеј Први, јануара 2016, само шест месеци пред почетак Критског сабора, изјавио пред настојатељима свих православних цркава, да Цариградска патријаршија нема намеру да питање аутокефалије, поготово украјинске цркве, ставља на дневни ред Сабора и да се тиме бави. Тек после те изјаве, Руска православна црква се сагласила да се ово суштински важно питање уклони са дневног реда Критског Сабора, поверовавши у речи настојатеља Цариградске патријаршије.

Касније се испоставило да је све била превара и неистина, онога момента када је Цариградски патријарх на основу етнофилетизма дао аутокефалност расколничкој Православној цркви Украјине. Подсећања ради, етнофилетизам је с правом осуђен од Православне цркве, не само на Цариградском сабору (1872. године), већ и на Сабору на Криту 2016. године, који је потврдио одлуке, и осудио етнофилетизам, цитирам: «као јерес и змијски отров који разара јединство Православне цркве». Да се Црква кроз историју у својим одлукама није држала тих основа, од ње до данас не би остао ни камен на камену.

Међутим, упркос томе, Цариградски патријарх је, не поштујући потписани документ, прибегао давању аутокефалности расколничкој Православној цркви Украјине. Изненађење је утолико веће што су управо Цариград и његови великодостојници, својим потписима потврдили одлуку великог Сабора на Криту, да би само пар година касније, на основу тог истог етнофилетизма, који су осудили као јерес, дали аутокефалност тзв. Православној цркви Украјине, чиме су озбиљно угрозили и довели у питање јединство Православне цркве. Другим речима, Васељенски патријарх није спровео у дело оно што је потписао на Критском Сабору.

Рад „Свеправославног сабора" на Криту је био све, само не Свеправославни, првенствено због одсуства четири аутокефалне цркве, и то: Антиохијске, Грузијске, Бугарске и најмногољудније – Руске.

   Ове Цркве су се раније обратиле Константинопољској патријаршији са молбом да се одржавање сабора одложи. Сајт "Цариград ТВ" (http://tsargrad.tv), пренео је да је молба Руске Православне Цркве о померању датума игнорисана. Треба напоменути да је свештеник Америчке архиепископије о. Александар Карлуцос био члан организационог комитета „Свеправославног сабора“.

  У директном преносу под насловом „Руски Атон“, који је био емитован на ТВ „Цариград“, атонски старци су позвали представнике Руске Православне Цркве да не учествују на Сабору. Старац Гаврило, коме се обратио дописник „ТВ Цариграда“, је изјавио: „Свеправославни сабор је нелегитиман. Руски архијереји нису добро информисани“. Остаје недоумица због чега је организациони комитет „Свеправославног сабора“ остао категоричан у одбијању да промени датум одржавања сабора, о којем неки утицајни атонски старци говоре скоро као о „сабору Антихриста“?

Међутим, уколико пажљиво размотримо ко су све били чланови организационог комитета „Свеправославног сабора“, многе ствари постају јасније. Довољно је указати на присуство америчког протојереја Александра Карлуцоса, кога је утицајни грчки лист „То Вима“ назвао „очима“ константинопољског патријарха јер ужива његово „безгранично поверење“. Исти лист наводи да је протојереј Александар носилац Ордена Архоната (орден Андреја Првозваног) Константинопољске патријаршије, да се налази у затвореном клубу Leadership 100 и обавља дужност извршног саветника фонда Faith: An Endowment for Orthodoxy and Hellenism. Овај фонд је званично задужен за финансирање Грчке православне архиепископије у Америци, док је незванично спроводилац америчког утицаја у Грчкој.

И сада долазимо до најинтересантнијих детаља, а то је да је о. Карлуцос дубоко интегрисан у глобалистичку елиту, чији је задатак успостављање Новог светског поретка, што се нипошто не може сматрати циљем васељенског Православља.  Зна се , такође, да он има добре односе са Џозефом Бајденом и Хилари Клинтон (преко блиског пријатеља милијардера Џона Кациматидиса).

Популарни грчки лист „Прото Тема“, је описао Карлуцоса као човека који има добре контакте са Белом кућом и америчким естаблишментом. Наводи се да у његовој парохији постоји специјална школа, центар за културу и центар за младе са буџетом од око 15 милиона долара, што сведочи не само о издашности грчког лобија у САД, већ и о благонаклоности глобалиста према Карлуцосу и његовим пројектима.

"Прото Тема" открива да је реч о сивој еминенцији константинопољског патријарха који је одиграо кључну улогу у свргавању енергичног и утицајног предстојатеља Америчке архиепископије Јакова, који је у периоду 1995-1996. године покушавао да своју архиепископију изведе из јурисдикције Константинопољске патријаршије, бојеће се, још тада, екуменистичких и глобалистичких иницијатива Фанара.

   Међутим, лист „Епикера“ констатује да је о. Карлуцос на време обавестио Вартоломеја о припреманом изласку архиепископије из јурисдикције Фанара, због чега је архиепископ Јаков својевремено био медијски дискредитован, а Вартоломеј сачувао важан извор финансирања и утицаја – Америчку архиепископију. У сваком случају, о. Карлуцос је остао сива еминенција Цариградске патријаршије и чврста везивна карика између америког естаблишмента и Константинопољске патријаршије.

   Наравно, такве приче се на територији САД, чије власти посебну пажњу посвећују верској политици, не дешавају без директног учешћа специјалних служби.

   Занимљиво је да је о. Карлуцос као сива еминенција, имао учешће и у повезивању грчких милијардера и политичара са америчким политичким елитама. На пример, он је повезао бившег грчког председника владе Константина Мицотакиса (1990-1993) са породицом Буш.

   Значајну улогу је имао и у успостављању Ципрасових контаката са САД. Иако је у почетку Алексис Ципрас наступао као опонент САД, и организовао антиамеричке протесте, на крају је пристао на промену своје политичке оријентације у замену за обећане инвестиције. 

   Грчки народ је скоро једнодушно подржао Ципраса на референдуму, рекавши чврсто „Не“ диктатури „Тројке“, али је потом, под утицајем америчке агентуре, Ципрас кренуо на уступке, издавши глас народа.

   Турска штампа је констатовала да је о. Карлуцос добро познавао и Фетулаха Гулена, лидера турске исламистичке секте, који је у међувремену преминуо, a који је живео у САД и био сарадник америчких специјалних служби. Другим речима то значи, да две скоро отворено непријатељске земље – Турска и Грчка – у сфери верске политике, су тајно контролисане из једног центра – САД. Као што видимо, православне Грке потчињене Фанару, надгледао је Карлуцос, а турске исламисте - Гулен.

   Све наведене чињенице из биографије једног од водећих чланова организационог комитета „Васељенског сабора“, наводе на основане претпоставке да иза критског сабора стоје америчке геополитичке структуре, док је о. Александар Карлуцос у тој шеми - преко Константинопољске патријаршије – био само проводник и лобиста интереса САД.  

   Страховања многих стараца, међу којима су и дубоко поштовани у православном свету старци Свете Горе Атонске, нису била случајна. Проповедници црквене ортодоксије, знајући за либерално-новотарску позицију знатног дела клира Константинопољске патријаршије, оправдано су сматрали да би сабор на Криту могао да постане аналог римокатоличког Другог ватиканског концила, који је Римокатоличку „цркву“ реформисао у либералном духу овог века. Главна страховања су проистицала из могућности да би на критском сабору били усвојени документи који би садржали екуменистичке поставке, према којима би Православна Црква требало да тежи компромисном зближавању с јеретичким заједницама.

   Потоњи развој догађаја нас је уверио у исправност одлуке четири у православних аутокефалних цркава о неприсуствовању таквом „Свеправославном сабору“, поготово после писма које је украјински парламент упутио константинопољском патријарху о ревизији Томоса из друге половине 17. века, по коме су правослане епархије на територији савремене Украјине биле потчињене Московској Патријаршији.

Циљ ове иницијативе је био да се продуби црквени раскол у Украјини и на њеној територији створи тзв. нова аутокефална Помесна Црква – расколничка Православна црква Украјине - што је касније и учињено, односно, да се створи националистичка секта, која би своју русофобну политичку активност само прикривала иза православних обреда.

Такође, и недавни масовни протести у Перистерију, у Атини, показали су нерасположење грчког православног народа када је реч о патријарху Вартоломеју, кога су дочекали повицима: «Ми желимо васељенског, а не пропапистичког патријарха, као и НЕ Васкрсу са јеретицима»!

Диогенис Д. Валаванидис

председник „Центра за заштиту хришћанског идентитета“ и

председник Одбора за верска питања „Центра за геостратешке студије“

Напомена: Постављање фотографија у текст са описом фотографија је наше - "Борба за веру"

Повезани текстови:

1. Отац А. Карлуцос „искрено“: Већи део новца за скуп на Криту дали амерички „филантропи

 http://borbazaveru.info/content/view/

2. Окултна позадина скупа на Криту

 http://borbazaveru.info/content/

3. Бајден одликовао организатора разбојничког Критског „сабора“ Орденом слободе

 http://borbazaveru.info/content/vie/

4. Организатор Критског "сабора" о.А. Карлуцос напао РПЦ за "сарадњу са тиранијом"

 http://borbazaveru.info/content/view/