Све чешће чујемо речи да је време да се сви хришћани „уједине“. Разлог је љубав. Али шта се крије иза ових позива и да ли се о љубави може говорити тамо где нема Истине?

У новембру 2024. у католичкој цркви бискупије Сан Кристобал де Лас Касас у Мексику служена је миса која је укључивала паганске обреде Маја. Главе монаха и свештеника РКЦ биле су окићене венцима цвећа, а у близини престола учесници „богослужења“ су носили велики казан са усковитланим тамјаном.

Пре неколико година, током божићног концерта који је организовала Конгрегација за католичко образовање РКЦ, одржана је церемонија „катехезе“ Пачамаме, паганског божанства Инка. Још раније је у Риму одржана процесија и паганска церемонија под називом „ритуал спаљивања мудраца“, коју су извели делегати Синода католичких бискупа Амазоније.

А ово су само неки примери када се сличне церемоније одржавају у РКЦ и другим хришћанским конфесијама. С друге стране, последњих година увођење ЛГБТ идеологије је веома активно у хришћанским деноминацијама. Може се подсетити барем скандалозне одлуке Доктрине Дикастерија вере РКЦ, која дозвољава благослов истополних парова.

А међу протестантима подршка хомосексуалним односима постаје готово норма. Све такве појаве код хришћана ових деноминација објашњавају се потребом да покажу подршку, поштовање и љубав према ближњима.

Истовремено, у свету у коме су идеје релативизма, опортунизма и упрошћавања дуго доминирале, све више се чују позиви на уједињење свих хришћана. Штавише, такви позиви долазе не само од протестаната или католика, што је већ уобичајено, већ и од неких православних хришћана.

На пример, патријарх Вартоломеј више не говори само о неопходности (па и неминовности) јединства православних хришћана са католицима. Чак је одлучио и за датум када би овај процес требало да почне – Ускрс 2025. године. Истовремено, православни „ујединитељи“ једноставно игноришу догматске разлике и канонску структуру Православне Цркве. Они црквене догмате представљају као нешто из категорије фарисејства, што изгледа крајње непривлачно у поређењу са примамљивим слоганом: „Главна ствар је љубав!“

А Христос је заиста учио и љубави и јединству. Али где је граница између истинске жеље за јединством у Христу и опасне ерозије темеља вере, која прети духовном катастрофом свакоме ко на догму гледа само као на историјски артефакт?

И ово није апстрактно збијање. Заправо, можемо рећи да је ово питање од највеће важности за сваког православног хришћанина лично. На крају крајева, не говоримо о мањим теолошким „нијансама“ овог или оног схватања догмата о Оваплоћењу, на пример, већ о самом темељу наше вере. На крају крајева, овде се ради о спасавању наших душа. Зато имамо право да тврдимо да површан приступ питању јединства може довести до најтежих последица – губитка Пута, Истине и Живота.

Јединство у Христу

Сетимо се да се сам Господ Исус Христос молио за јединство својих ученика: „Да сви буду једно, као што си ти, Оче, у мени и ја у теби, да и они једно буду у нама, да свет верује да си ме ти послао“ (Јован 17, 21).

Међутим, ово јединство није безлична хомогеност, не брисање индивидуалности, већ јединство у Истини, јединство у вери коју су нам предали свети апостоли и сачували у Православној Цркви. У том смислу, јединство у заблуди није пут ка Богу, већ пут од Њега, односно у понор. Ово је важно разумети, јер жеља за имагинарним јединством може довести до одступања од истине. Баш као и жеља да се излече све „поделе“ не исправљањем изобличења, већ нивелисањем значења.

Односно, врло често, када говоре о „јединству“ свих хришћана, из неког разлога ћуте да се хришћанима у правом смислу могу назвати само они који припадају Цркви Христовој. То значи да се не може говорити о јединству са онима који немају никакве везе са овом Црквом. Они могу само да јој се придруже.

 С друге стране, они који говоре о љубави као једином разлогу „уједињавања“ заборављају да Христос није проповедао о љубави у односу на лаж. Запамтите речи: „Нисам донео мир, него мач“. Шта они значе? Да Господ раздваја Истину и лаж, а не покушава да их сједини. Апостол Павле то врло јасно каже: „Каква је сагласност између Христа и Велијала? Или какву заједницу има  верник са неверником?“ (2 Кор. 6:15). То питање смо дужни сви ми себи да поставимо.

Где је Црква Христова?

Подсетимо се да је митрополит Лимасолски Атанасије, познат по својој мудрости и дубоком разумевању Предања, упозоравао на опасност да се инославни називају „црквама“. Из тог разлога је одбио да потпише коначни текст документа Критског сабора под називом „Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света“.

„Православна црква, непрестано молећи се за „уједињење свих“, значи повратак и наше јединство са свима онима који су се одсекли и удаљили од ње – јеретицима и расколницима који је напуштају и враћају се покајањем“, написао је 2016. митрополит – Православна Црква Христова никада није уништила „заједништво вере и заједницу Светог Духа“ и не прихвата теорију о обнављању јединства „верујућих у Христа“, јер сматра да је јединство верних Христу већ постоји у јединству све своје крштене деце међу собом и са Христом у нашој правој вери, коју јеретици и расколници немају. И зато се Црква моли за покајање и њихов повратак у Православље.

Митрополит Атанасије напомиње да је израз „обнављање јединства хришћана“ у документима Сабора грешка, јер Црква никада није изгубила јединство са Господом, па стога нема потребе да тражи ово јединство.

Другим речима, ми, будући у Православној Цркви, већ смо у јединству са Богом. Причешћујемо се Светим Христовим Тајнама, исповедамо се, учествујемо у другим тајнама. Шта ће нам донети сједињење са онима који су својевремено отпали од Истине?

И нека нам кажу да смо надмени „фарисеји“, да је наша позиција - гордост, да у нама нема љубави итд. Али зар није права гордост одбацити двохиљадугодишње искуство Цркве, искуство светих отаца, крв мученика ? Ми просто живимо тако како су живеле генерацијепре нас, како су живели хришћани, које је Црква прославила међу светитељима. Да ли су и они били горди, зар заиста нису знали шта је љубав?

Паскалова опклада

Чувени француски математичар Блез Паскал, чије име носи јединица за притисак, као и један од програмских језика, био је дубоко религиозна особа и хришћански мислилац. У његовом делу „Размишљања о религији и другим темама“ постоји одељак „Мудрије је веровати него не веровати у оно што хришћанска религија учи“, који је касније постао познат као „Паскалова опклада“. У њему математичар, користећи логичко расуђивање, доказује да је живот по канонима вере, иако тежи (од живота неверника) због поста и других ограничења, могући „губитак“ у случају постојања Бога је бескрајно велики – спасење душе, живот вечни.

„Шта ризикујете учинивши такав избор? (живот у Цркви - Ред.) - пише Паскал. – Постаћете одана, поштена, скромна, захвална, добра особа, способна за искрено, истинско пријатељство. Да, наравно, биће вам нарушена основна задовољства - слава, сладострасност - али зар нећете добити ништа заузврат? Кажем ти, и у овом животу ћеш много добити, а сваким кораком на свом изабраном путу добитак ће ти бити све извеснији и све против чега се кладиш на несумњиво и бесконачно, не жртвујући ништа, постаје све безначајније.”

Истовремено, живот без вере, према Паскалу, изузетно је опасан, јер је могући „губитак“ у случају постојања Бога бескрајно је велики – вечна мука.

Неки теолози критикују математичара због примитивизације, сводећи проблем универзалних размера на ниво „корисног или штетног“. Али зар прагматизам није главна покретачка снага нашег савременог света? И зар не можемо да пројектујемо Паскалову „опкладу“ на проблем уједињења/неуједињавања Цркве са „остатком света“?

Шта ће православни добити одбијањем механичког уједињења са другим конфесијама које су својевремено отпале од Цркве? Ништа се неће променити у њиховом животу. Они ће наставити да служи Богу као што су то чиниле многе генерације пре њих. А ако следе оно што Црква учи, после телесне смрти добиће живот вечни. Шта има да изгубе? „Губици“ укључују осуде и критике других деноминација, као и, врло вероватно, секуларног света.

Шта ће добити православни хришћанин пристанком на уједињење? Топло одобравање секуларног света. Шта ће изгубити? Истину за коју многи мученици нису оклевали да дају своје животе. Може ли бити сигуран да ће у тако „обновљеној“ Цркви моћи да задобије спасење своје душе? Не, не може. Поред тога, после уједињења, православци ће добити целокупну „позадину” остатка хришћанског света: паганске ритуале у црквама, „венчања” хомосексуалаца и женских „свештеница”, као и дубоку зависност од секуларног света.

Другим речима, нећемо добити ништа. Али изгубићемо много.

Закључци

Запазимо да сви наведени аргументи нису позив на непријатељство или нељубазност према инославнима. Апостол Павле поучава: „Ако је могуће, колико од вас зависи, будите у миру са свим људима“ (Рим. 12:18). Напротив, ми бисмо веома желели јединство. Али јединство је у Христу, а не у страстима овога света. Јер у нашем схватању права љубав не може бити непринципијелна и равнодушна према Истини. Не може се заснивати на одрицању од начела вере и моралних принципа зарад тренутне „политичке парадигме“. Истинска хришћанска љубав не тежи да замагљује границе између Истине и заблуде, већ да оне који су у заблуди приведе ка познању Истине, ка заједници са Богом. Наш задатак није да правимо компромисе са лажима, већ да сведочимо Христа и Његову истину.

Дакле, не смемо слепо следити лажне позиве на уједињење по сваку цену, већ чинити све да отпале од јединства вере вратимо у крило Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Јединство не треба да буде у помирењу са лажима, већ у помирењу са Богом. Управо у томе – у верности истини, а не у непромишљеном компромису – лежи истинска духовна корист, јемство нашег спасења и пут ка истинском јединству у Христу.