У тексту се наводи да је поглавар Цариградске патријаршије рекао: „... Као што већина православних цркава слави велики празник Божић 25. децембра, истог датума сваке године као и Римокатоличка црква; као што и Римокатоличке заједнице у Грчкој поштују православни канон за одређивање датума Ускрса како би га славиле заједно са својом православном браћом; као што је и у Финској већ дуги низ година датум Ускрса заједнички за све хришћане, предлажемо да се то установи на свехришћанском нивоу, а посебно на основу начина одређивања датума Васкрса под православном црквом“.

Ради истине, на овом месту желимо да истакнемо да одређивање празновања дана Васкрса у Православној цркви, не може да се тумачи произвољно и по нечијем личном нахођењу без обзира да ли је реч о екуменистичким, папистичким, политичким или геополитичким мотивима, већ је оно устаљено и проистиче из одлуке Првог васељенског сабора (325); седмог апостолског канона и многих светоотачких тумачења, по којима: Пасха се празнује у прву недељу иза првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице. На основу тог правила, све помесне  православнe црквe се равнају (видети: Лазар Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, с. 207).

   Цариградски патријарх Вартоломеј I, уместо да делује на смиривању потреса који се дешавају у Православној цркви и прете да угрозе њен опстанак, првенствено између најмногољудније Московске, и Цариградске патријаршије, међу којима је дошло до прекида евхаристијског општења, он делује супротно томе, и долива „уље на ватру“. У прилог томе, наводимо да је у одвојеном тексту који је 7.12. о.г. објављен на истом сајту “Фос Фанариу“, патријарх Вартоломеј I говорио о „Путиновој ‘нехуманој политици’ и ‘антихришћанској проповеди’ Московског патријарха“.

Уверени смо, да Ватикан и Фанар праве «рачун без крчмара», покушавајући да под окриљем обележавања 1700-те годишњице Првог васељенског сабора и заједничке прославе Васкра који 2025. године пада истог дана за православне и римокатолике, успоставе јединство на нездравим основама. То кажемо из више разлога, поготово ако се узме у обзир чињеница да два црквена поглавара неодговорно и антихришћански прихватају: концепте «благослова истополних брачних заједница»; занемарују бројне новотарије које је Римокатоличка црква одавно увела, као и друга антијеванђелска решења, те с тога, сматрамо да се на тај начин све више удаљавају од ИСТИНЕ, и воде молионе људи за собом у пропаст.

На овом месту желимо да укажемо на цинизам Цариградске патријаршије и Ватикана у обележавању 1700-те годишњице Првог васељенског сабора (325) на којем су присуствовали Свети Оци попут Св. Николаја, Св. Спиридона, Св. Ахилија и других, а коју годишњицу паписти и екуменисти желе да злоупотребе. Заправо, овим чином упадају у контрадикцију, јер је повод сазивања Првог васељенског сабора на иницијативу цара Константина Великог (305-337) на којем је учествовало 318 епископа, била, углавном, ОСУДА Аријеве ЈЕРЕСИ, док се овим чином желе ЗАМАГЛИТИ све ЈЕРЕСИ Римокатоличке цркве, и на неприродан и неканонски начин прикаже «јединство» са Православном црквом!

Такође, чудимо се чињеници да данашња два црквена поглавара нису извукла адекватне поуке из догађаја када су још 1965. године цариградски патријарх Атинагора I и римски папа Павле VI желели да укину узајамно бачене анатеме, које су декретом написаним на латинском језику 16. јула 1054. године папски легати оставили на светој трпези у храму Свете Софије, на шта је цариградски патријарх Михаило Керуларије реаговао и сазвао сабор који је одлучио да се анатема о екскомуникацији врати на оне који су је изрекли. Идеја о узајамном укидању анатема је иницирана од стране Цариградске патријаршије, након чега је издат «Томос Љубави» који је прочитан у базилици Светог Петра у Риму на II Ватиканском концилу. Током церемоније којој је присуствовало 2399 римокатоличких учесника, представници цариградске патријаршије су имали почасно место.

У складу са тадашњим настојањима за успостављање црквеног јединства, појавила се идеја о поређењу две цркве са „два плућна крила“, и то од стране поримокатоличеног Руса Власочљава Иванова. Римокатоличка црква је оберучке прихватила ову идеју, ценећи да она помаже процесу глобализације. Значајно је истаћи да су две цркве игнорисале суштинске узроке раскола и анатема, другим речима, заобишле су ИСТИНУ која представља основни предуслов, са којом ЉУБАВ чини целину.

С тим у вези, значајно је истаћи, на жалост, да су све новотарије које је усвојила римокатоличка црква, и тиме се трајно одвојила од Христове цркве Првог миленијума, потпуно занемарене и игнорисане. Како тада, тако и данас! У питању су крупна еклисиолошка неслагања, као што су Филиокве, Папски примат, Непогрешивост, Безгрешно зачеће Богородице, Чистилиште, Света Евхаристија, Индулгенције, Крштење, Свето миропомазање и др.

Када је реч о поређењу две цркве са “два плућна крила“, од којих је једно оболело од бројних јереси, насупрот логичним медицинским саветима које би сваки лекар - пулмолог предложио, тј. отпочињање примене терапијских метода у циљу излечења оболелог плућног крила, двојица црквених поглавара и данас настављају са покушајима сједињавања „два плућна крила“, игноришући реалну опасност да би здраво плућно крило могло од оног оболелог да оболи, и на тај начин, да Православна црква упадне у замку јереси. Уједно, такви покушаји представљају напад на учење о постојању само једне Цркве, онакве какву нам је Исус Христос основао, апостоли проширили а свети Оци учврстили. Коначно, у 9, члану Символа вере је записано: «Верујем у једну, свету, саборну и апостолску цркву».  Не у две или више цркава.

Некада је Српска православна црква могла да послужи као светао пример, када се једнодушно бранила од римокатоличких јереси и унијатских напада. Непосредно пред одржавање сабора у Ферари и Фиренци (1438-1439), Византија је била угрожена од Османлија, због чега је затражена помоћ од западних Хришћана. Међутим, Ватикан је апел за помоћ Источних хришћана дочекао са уценом, другим речима, обећана им је помоћ од земаља Западне римокатоличке Европе под условом да потпишу унију са Римокатоличком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана. Тада је српски владар деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456), за разлику од владара других православних земаља, који су наговарали и чак подстицали своје црквене великодостојнике да учествују и прихвате одлуке унијатског Фераро-Флорентинског сабора, одолео бројним притисцима и у договору са српским патријархом Теодосијем (1439-1449) донео одлуку да Српска православна црква не пошаље делегацију на тај унијатски сабор, како открива један од најугледнијих историчара канонолога и научни саветник Историјског института Српске академије наука и уметности, проф. др Миодраг М. Петровић, у књизи «Србија на размеђи Истока и Запада», Београд 2013, с. 147. По његовим речима патријарх Теодосије је српски Марко Ефески.

И поред свих упозорења и очигледних опасности по опстанак Православне цркве у целини, шта може да се каже о данашњим православним екуменистима који прихватају сапричешћивање православних и римокатолика (intercommunion)?

Одговор на ово питање је најпрецизније дао поменути проф. др. Миодраг М. Петровић, у напред наведеној његовој књизи, с. 148-149:

«А како појединци из православних цркава служе ‘папоцентризму’, речит пример је беседа бачког епископа Иринеја (Буловића), коју је изрекао у Београдској надбискупији, октобра месеца 2003. године, поводом обележавања 25. годишњице понтификата папе Јована Павла II: 'Верујући, дакле, пре свега сви римокатолички верници у сваког епископа, а посебно у првога међу својим епископима, онога који је током низа векова, читавих 1000 година и био први епископ читаве хришћанске васељене или екумене, док је постојала јединствена и једина хришћанска екумена, надамо се и молимо Духу светом да ће поново, кад-тад, ако се то у историји оствари, као што се надамо и молимо, поново, по древном канонском поретку епископ града Рима бити први епископ хришћанске васељене».

«Епископ бачки Иринеј је најзаслужнији за одржани у Београду, септембра месеца 2006. године, скуп Мешовите комисије за дијалог. Помагача саепископа и професора богословља за такву мисију има довољно. И као да није задовољан оним што је за протеклих 30 година постигла Мешовита комисија за дијалог, додатно настоји да убрза ход ка унији. Као да су недовољни постојећи 'повјесни мостови', па додатно прибегава некаквим новим премошћавањима. Тако је, недавно, у туђој епархији – Сремској, не обазирући се на строга канонска начела о неповредивости права сваког архијереја у границама области којом управља, организовао на Фрушкој гори, 'Међународни теолошко-педагошки скуп катихета (наставника веронауке)'. Скуп је одржан на Иришком венцу, у хотелу Норцев чији је власник Хрват, ‘од 2. До 7. септембра 2008. године, у организацији православне Епархије бачке и римокатоличке Надбискупије београдске, а у сарадњи са Евангелистичком Црквом Немачке и традиционалним Црквама Реформације у Србији, уз подршку Фондације Конрад Аденауер’».

На жалост, као што видимо из горњег примера, морамо да констатујемо да су се екуменизам и папизам данас проширили као заразна болест, од које су оболели многи црквени  великодостојници помесних православних цркава. Како малих тако и великих! Због тога је неопходно да се у свим Помесним православним црквама упути јавни позив на изоловање свих духовно оболелих архијереја (патријараха, архиепископа, митрополита, епископа и др) ради опстанка једне Свете, Саборне и Апостолске цркве – наше једине Православне цркве, која је егзистенцијално угрожена у данашњем времену, више него икада пре у својој дугој историји.

Закључујући, неопходно је истаћи да када је реч о Цариградском предстојатељу патријарху Вартоломеју I, сви његови кораци и активности усмерене у правцу папистичке идеологије, не доносе никакво добро јачању јединства међу помесним православним црквама и Православљу у целини. Напротив, тиме се наноси неизмерна штета првенствено Цариградској патријаршији као установи, чија би мисија у православном свету требало да буде усредсређена на заштиту црквеноканонског поретка. Свака одлука или активност патријарха Вартоломеја I, уколико не одражава саборност тј. једногласје свих поглавара помесних православних цркава, дискредитује његово достојанство и лишава га права да наступа у име целе Православне цркве. Упркос томе, уколико се Цариградски поглавар ипак одлучи да једнострано потпише било какав документ или чак «унију» са Римокатоличком црквом, то никако неће значити да је цела православна црква постала унијатска, већ ће таквим поступком Цариградска патријаршија и њен поглавар да изгубе углед, поштовање и улогу коју су вековима уживали у православном свету.

Што се тиче помесних православних цркава, чак и оних најмањих које не буду следиле папистичку идеологију, имаће у себи пуноћу ЈЕДНЕ, СВЕТЕ, САБОРНЕ И АПОСТОЛСКЕ ЦРКВЕ са васељенском мисијом, макар и ако буду сведене на «мало стадо», којем Спаситељ поручује: «Не бој се»! (Лука 12,32).