Слово на дан сећања на светог Николаја чудотворца и имендан Његовог царског величанства, суверена Императора Николаја II Александровича, 1897. године

Од давнина се у светој Русији посебно поштује успомена на светог и чудотворца Николаја. Сваки човек у свим животним тугама, болестима и околностима најчешће призива светитеља Божијег Николаја да му помогне.

Колико верних синова Русије носи његово свето име! Која руска кућа нема икону овог славног светитеља? Колико је храмова и капела подигнуто и градиће се у Русију у његову част. Која Црква или капела, ако нису подигнути у славу светог Николаја, нема бар његову икону?

И тако је православни руски народ увек поштовао светитеља Божијег Николаја. Сада би он требало да буде још дражи Русији, јер је небески покровитељ њеног врховног вође: наш суверен цар Николај Александрович носи његово свето име. Стога, ако се раније руски народ молио светом Николају за свог цара, онда би утолико више требало да му се моле за његовог имењака цара.

Ово увек приличи, а данас још више - на празник Светог Николаја и на веома свечани дан имењака сувереног цара.

И ми, дужни осећању синовске љубави према високом и драгом слављенику за целу Русију, сабрали смо се данас у светој Цркви, да се усрдно помолимо Цару царева за здравље, дуговечност и благостање нашег цара, да се помолимо Своме небеском покровитељу - светитељу Божијем Николају, да сачува свог имењака и љубљеног цара нашег, на свим путевима његовог живота, здравог и неповређеног, на добро и срећу Цркве наше, руског царства и народа.

Али свако од нас не треба да се ограничава само на ову молитву. Заједно са молитвом и самим деловањем, сви ми морамо да допринесемо просперитету православне Русије и њеног поглавара. То је неопходно и за сопствено добро сваког од нас, јер тек онда када просперира наша драга Отаџбина. И свако од нас може да живи тихим и тихим животом у свој побожности и чистоти (1. Тим. 2, 2).

Од чега зависи просперитет свете Русије и како свако од нас може допринети том просперитету? Шта нас овај дан учи у том погледу? Данас прослављамо дан Ваведења светог Николаја Христовог. Овај светитељ се одликовао многим различитим хришћанским врлинама. Али главна, у правди, мора бити призната као света вера Христова која је у њему садржана. Његова права жива вера покретала га је на сва добра дела којима је свети Николај угодио Богу и прославио се на земљи. И зато се светитељ пре свега празнује. Како пева света Црква, то је за нас „правило вере“.

Друго, данас наша Црква молитвено прославља имењака сувереног цара. Ово славље сведочи о нашој блиској повезаности са царем, о нашој зависности од њега. Црква овим слављем подстиче на послушност и потчињавање цару. Уопште, овај дан нас учи да одржавамо православну веру Христову и да се у свему покоравамо помазанику Божијем – Самодржацу целе Русије.

За нашу православну веру не данас, него пре 18 векова, речено је да је то победа која је победила свет (Јн. 5, 4). Чак су и најгори непријатељи Христови били свесни његове победничке моћи. Сетите се ватреног отпадника Јулијана... Какву је злобу против хришћанства удахнуо! Какве је напоре уложио да обнови застарело паганство и прождре Хришћанство! Подсетимо се и како су се завршили његови зли планови. Завршио их је са свешћу своје потпуне немоћи. Као што знате, у рату са Персијанцима, рањен од непријатељске стреле и исцрпљен у самртним грчевима, Јулијан је узео комад његове сасушене крви и, бацивши га, узвикнуо: „Победио си ме, Галилејне!“

Што се тиче оданости легитимној власти, наш Господ наш Спаситељ је томе поучавао и речју и примером. После Њега, свети апостоли и хришћани првих векова покоравали су се владарима не само добрим и кротким, него и тврдоглавим (1. Петр. 2, 18), суровим, чак и незнабошцима и прогонитељима, покоравали су се, верујући да је власт од Бога установљена „за добро“ својих поданика (Рим. 13, 1 и 4). По узору на псалмисте, сетимо се наших древних дана и учимо (Псалам 143:5). Сви „давни дани“ - цела историја Свете Русије нас учи да је само ватрена оданост Светој вери и несебично потчињавање наших предака самодржавној власти спасло Русију у њеним тужним временима и уздигло је на ниво моћне државе.

Древни руски народ, поучен горким искуством, највише је ценио свету православну веру и јаку самодржавну власт. Пошто се радило о интересима Православља или Самодржавља, нису штедели ништа да их заштите – нису штедели ни своје стомаке. И мора се рећи да је само подстакнута светом православном вером, само вођена  самодржавном власти, Русија могла да се ослободи тако страшних непријатеља који су јој претили неминовном смрћу, попут несрећних апанажних наредби, као више од два века Татарско ропство, попут тешког времена самонанесених немира, или као катастрофа незаборавне дванаесте године током инвазије страшног Наполеона.

Да Русија своју моћ дугује Православљу и Самодржављу је доказ тога пред нашим очима. Блажене и вечне успомене на Александра, достојног цара и миротворца, који се упокојио у својој релативно краткој владавини, уздигао је Русију на врхунац славе и величине. Како је створио фасцинацију по целом свету, како је задобио поштовање скоро целог света према себи и Русији? Није ли зато што је био први и најбољи син православне Цркве и своје земље, или што је и на престолу и у породици био искрен и убеђен православни хришћанин, достојан самодржац у најбољем смислу те речи, чувар вековних основа и традиција руских старих времена?

Хвала Свевишњем! Овенчани син и наследник цара-миротворца, сада безбедно владајући суверен Император, од првог дана своје владавине, веран је вековним основама свете Русије – Православљу и Самодржављу. Као предани син православне Цркве, наш Богом заштићени монарх – сви знате – освештао је први дан своје владавине примањем светих Христових Тајни, ове животворне „небеске хране“. И у свом првом манифесту он је завапио оданом народу: „Нека љубљени наш народ не заборави да је снага и снага свете Русије у јединству са нама и у безграничној оданости нама“ („Црквени гласник“. 1894). 46. ​​П. 673).

О себи је, нешто касније, наш суверен, пред представницима свих сталежа Русије, самоуверено изјавио да ће „све своје снаге посветити добру народа, чврсто и непоколебљиво чувати почетак самодржавља“ („Црквени гласник“. 1895. бр. 3. стр. 85). Певајмо, браћо. Господ, који је увек чинио добро (Псалам 12,7) и који нам сада чини добро! Подај, истински руски грађанине, подај хвалу Богу, који нам је дао цара по срцу нашим, цара прожетог дубоком свешћу о животности и доброчинству Православља и Самодржавља, Цара, убеђеног представника и чувара ових драгих начела. и фондације.

Моли се, верни сине православне Русије, моли се увек и свим срцем Цару Небеском, нека помогне Своме помазанику – нашем преблагочестивом цару – да служи својој љубљеној Отаџбини како он сам жели и тражи. И Он је – сетите се – на почетку своје царске владавине једном молитвом замолио: „Нека ми Господ помогне да служим нашој вољеној Отаџбини на исти начин као што јој је служио отац мој, и да је водим светлим и блиставим путем који је он назначио.“ („Црквени гласник“. 1894. стр.697). Нека Господ небески услиши молитву помазаника Свога и његовог оданог народа!

Молећи се за свог цара и његову моћ, гледај, сваки истински руски човече, гледај чешће пример свог цара, и труди се да се прожимаш и надахњујеш оном дубоком приврженошћу Православљу и Самодржављу којом је он, твој отац и глава, прожет и оживљен. Увек имајте на уму да гаранција мира, благостања и моћи свете Русије није ни у чему другом, него у овој оданости. Негујте и чувајте свету православну веру и све њене установе, правила, традиције и обреде као зеницу ока. Потчини се, као самом Христу (Еф. 6, 5), самодржавној власти царевој, искрено од срца (Еф. 6, 6) испуњавај све Његове законе, одредбе и наредбе. Покоравајте се свим властима и ауторитетима које је одредио цар. Резигнирано, за име Господа, свако носи све одговорности које су додељене!

Када свако од нас са свом ревношћу буде служио светој православној Цркви и Самодржавној сили, тада ће света Русија чврстим и верним корацима корачати светлим и блиставим путем који јој је указано. Тада се неће плашити никаквих невоља; тада јој никакви непријатељи неће угрозити! Према свим невољама и свим непријатељима, она тада смело може да каже надахнутим речима старозаветног јеванђелисте-пророка: „Бог је с нама. Разуми незнабошце и покори се. Као што је Бог са нама!“ (Иса. 8:6-10). Амин.

Објављено из књиге „Хришћански разговор, беседе и чланци за поучно читање током ванлитургијских разговора“

Додатак недељнику духовног часописа „Пасторални саговорник“, Москва. 1897. године.