Данас, 20. децембра, навршава се дванаест година од када је Свети синод Грузијске православне цркве, којим је председавао католикос-патријарх Илија Други, прогласио светим архимандрита Гаврила (Ургебадзе). Са сигурношћу могу да потврдим да су се људи у Грузији заиста радовали овом дану.

Сећам се свог познанства са старцем Гаврилом. Имао сам 7-8 година када сам на школској екскурзији први пут посетио старчев гроб. Наравно, знао сам за њега и пре тога, пошто је сећање на свештеника увек било у нашој породици. Као дете, било ми је изненађење да видим толики број људи на гробу. Бака ми је рекла: „Ево, Костја, ово је гроб светог Гаврила (а онда није био канонизован – К.Ц.), иди и моли се.” Отрчао сам до гроба и рекао старцу да сам добар ђак, да нисам увредио родитеље и да знам колико је он добар. „Теби Вам Небеско“, рекао сам са детињастом наивношћу испред фотографије старца и кренули смо ка катедрали Светицховели.

Данас, 20. децембра, навршава се 12 година од када је Грузијска православна црква канонизирала архимандрита Гаврила (Ургебадзеа)

Никада нисам причао о овоме, али сада ћу се усудити и испричати вам један невероватан случај. Када је разред требало да напусти цркву Светицховели, моја бака и ја смо се задржале у клупи, желећи да купимо црквени прибор. Пошто су нас сачекали у минибусу, журно смо кренули ка капији, а у то време један монах беле браде је покретом руке позвао к себи и моју баку. Пришли смо монаху седећи на клупи. Благословио је моју баку и рекао јој речи хвале: „Браво, одведи овог паметног дечака у цркву. Киша вам неће сметати." Онда ме је узео за руку и рекао: „Колико дуго трчиш... Трчаћеш у будућности (буквално „и тада“), добро ће ти доћи снага.“ Тада ме је погледао очима толико испуњеним љубављу да се још сећам дрхтаја који ми је прошао кроз тело. Монах је прочитао некакву молитву, прекрстио мене и моју баку, подигао руке ка небу и рекао: „Сада сте слободни“. Једно је било задивљујуће: тог дана није било ни капи кише, а ми нисмо обраћали пажњу на ове речи, а тек после извесног времена бака је рекла: „То је био сам старац Гаврило. Како нисам могао да претпоставим..."

Десило се да сам од своје пете године служио у цркви као олтарник. Много пута смо бака и ја морали да идемо до цркве - и по кишном времену и по врућини. Тада, наравно, нисмо разумели, али сада тачно знам како је тај монах могао да зна да ме је бака, због тога што често није било превоза, пешке водила у цркву и по кишном времену.

И пре прослављења старца Гаврила, његове фотографије су се могле видети свуда: у образовним установама, у јавном превозу, у канцеларијама.

 „Отворио је капију вртића и ушао са иконом Богородице“

Сећам се таквог случаја. 2010. године један мој пријатељ отворио је приватни вртић. Поклонио сам му неколико књига за децу са илустрацијама. Кад сам му донео књиге, пожалио се: - По мом мишљењу, није требало да отварам овај вртић... Мало је вољних - пријавило се само девет родитеља...

Рекао сам да треба да замолимо Бога за помоћ и да одемо на гроб старца Гаврила. Сутрадан сам одштампао фотографију старца и дао је пријатељу, саветујући му да ту фотографију окачи код икона у вртићу. Он је радо пристао. То је било уочи празника Покрова Пресвете Богородице и Светицховлоба. У Грузији, 1/14 октобра, прослављамо празник Светицхолоба, посвећен Хитону Господа нашег Исуса Христа.

Отприлике две недеље касније, мој пријатељ зове и тражи да дођем код њега на посао. Пристао сам и у подне кренуо у његов вртић. Уђем у двориште и видим децу како се играју у дворишту. Било их је око 20. И тада ми је пришао мој пријатељ Малкхаз, радостан и насмејан, и рекао:

- Коте, види шта је старац Гаврило урадио... Чим смо окачили његову фотографију, од сутрадан су родитељи почели да долазе и пријављују своју децу. Има их већ тридесет шест. А жена ми је рекла да је и она тражила помоћ од старца. Дошла је помоћ, и старац је дао знак. Жена је у сну видела како је старац отворио капију вртића и ушао са иконом Богородице, а за њом и деца. Ово је таква помоћ од Бога! Старац Гаврило је довео децу у наш вртић...

„Сада ћу ићи у манастир Шавнабад“

Отац Гаврило је био велики старац. Невидљиво се појављивао где год је хтео. Монахиња Параскева (Ростијашвили), старчева келијница у последње две и по године његовог живота, сведочи:

„Једном је једна жена дошла старцу и рекла: „Спасио си ме од смрти, да ти се захвалим“.

И испричала нам је следећу причу:

 – Живим близу гробља, у старој кући. Ноћу су ми разбојници упали. Из страха сам почела да зовем оца Гаврила у помоћ. Десило се чудо: одмах се појавио старац и почео да их јури тољагом. Уплашени разбојници су побегли, изгубивши главе, а старац је нестао исто тако изненада као што се и појавио.

Био је и овај случај. Старац је једном рекао:

– Сада ћу ићи у манастир Шавнабад.

Мислио сам да се шали.

После неког времена питао сам:

- Оче, јесте ли били у Шавнабаду?

- Да, посетио сам га. Када сам стигао, они су јели, тамо је све било у реду.

- Зар те нису видели? – поново сам упитао.

- Не, одакле? Кад би ме видели, изненадили би се, а ја нисам хтео да им се покажем.

– А шта је урадио отац Шио? – питао сам.

„Пребројавао је људе“, одговори старац.

Неколико дана касније код оца Гаврила је дошао настојатељ манастира Шавнабад архимандрит Шио. питам га:

– Оче, има ли вас много у манастиру?

 – Не знам: једни долазе, други одлазе. Обично их бројим током оброка. Отац Гаврило ме је многозначно погледао и осмехнуо се. Била сам шокирана."

"Нећу бити Ханума ако те не научим лекцију!"

Недуго пре смрти, старац је рекао:

„Одлазим, али увек ћу бити невидљив поред тебе - никада те нећу оставити.

Пада ми на памет сећање на духовну ћерку старца Гаврила Кетеван Бекаури:

„Често ми је говорио: „Нећу бити Ханума ако те не научим лекцију!”

После његове сахране дошла сам кући, али нисам могла да се смирим. Стално сам се сећала да ми је, чим сам почела да се смејем, у шали рекао:

 „О, надам се да се овај смех неће претворити у сузе!“

 Нисам могла да се смирим. Отишла сам код комшија, али и тамо ми је било немирно у срцу. Кад сам кренула, комшика је рекла: „Не иди, упалићу ТВ“. Упалила је телевизор и догодило се чудо - са екрана су се чуле речи: „Нећу бити Ханума ако те не научим лекцију!“ Био је у току филм „Кето и Коте“. Била сам затечена..."

Чудо умножавања љубави

У целом православном свету осећа се присуство старца Гаврила. На основу чињенице да уз Божију помоћ и са благословом нашег вољеног Патријарха Илије Друго, наша креативна група снима филмове, програме о старцу и бави се његовим прослављањем, можемо причати о много чему, али се посебно радо сећам наших путовања. са иконом два велика старца – Светог Гаврило и Преподобног Серафима Саровског. Икона се зове „Јединство у Христу и пријатељство руског и грузијског православног народа“.

Пред ликом светих десила су се многа чуда и исцељења, о чему смо говорили у чланцима објављеним на Православие.Ру.

Недавно је у дворишту Свето-Покровског манастира у граду Толочину (Витебска област) подигнут први споменик Преподобног Гаврилу у целом православном свету. Вашој пажњи ћемо наредних дана представити разговор са игуманијом манастира  Анфисом (Љубчак). За мене, Грузијца, велика је радост и част да видим споменик старцу Гаврилу у Светој Русији... А сам свештеник је рекао: „Мој крст је Грузија и пола православне Русије...“. Додао бих једно: сваким даном љубав према старцу Гаврилу, као грудва снега, расте и добија снагу. Уосталом, ово је право чудо које се данас дешава пред нашим очима. Како другачије објаснити чињеницу да је старац Гаврило постао једна јака повезујућа нит за наше православне народе у данима раскола?