Важну улогу у убиству Распућина одиграла је велика кнегиња Елизавета Феодоровна. Заједно са покојним мужем, великим кнезом Сергејем Александровичем, била је старатељ и васпитач једног од убица, великог кнеза Димитрија Павловича.

Са мајком другог злочинца, принцезом З.Н. Јусуповом, Елизавета Феодоровна имала је дугогодишње пријатељство. Истовремено, комплекс „велике сестре“ није јој дао прилику да разуме царицу Александру Фјодоровну. О томе сведочи опис њеног последњег сусрета са царем и царицом, који је дала, наравно, добро обавештена коморница двора велике кнегиње, грофица А.А. Олсуфиева:

„...Децембра 1916. отишла је у Санкт Петербург да моли за случај који је, авај, већ био изгубљен […] Велика кнегиња се залагала за потпуно јединство између цара и Думе, за стриктно поштовање уставног закона проглашеног октобра 1905. а за одговоран кабинет министара. Такође је инсистирала да се фатални Распућин пошаље кући у Сибир. Царица је категорички инсистирала да њена сестра не почиње разговор са Николајем Другим о писму, рекавши да сутра цар одлази на фронт и да га не треба узнемиравати политичким пословима, али је она сама била спремна да саслуша све. Велика кнегиња је покренула тешко питање о Распућину, али […] није успела да убеди царицу, која је била уверена у његову светост. На све опомене царица је одговорила једним одговором: „Знамо да су свеци и раније клеветани. На растанку, велика кнегиња је рекла својој сестри: „Сети се судбине Луја XVI» (sic!).

Према речима принца Ф.Ф. Јусупова, „Велика кнегиња Елизавета, која се и сама ретко појављивала у Царском Селу, предузела је сличан демарш пред својом сестром. Требало је да дође код нас из Александровске палате. Сви смо се окупили и жељно ишчекивали исход преговора. Дошла је дрхтава и уплакана: „Избацила ме као пса(sic) - вриснула је. "Јадни Ники, јадна Русија!"

Елизавета Фјодоровна је такође „упозорила“ још једног убицу, великог кнеза Дмитрија Павловича. Сестра овог последњег се присећала:

„Пре него што је одлучио да учествује у завери, Дмитриј је посетио тетку Еллу. Разговарао је са њом све док није створио јасно мишљење о Царичином душевном стању. Тек након тога, убеђен да је бескорисно надати се повољном решењу ситуације, одлучио је да се придружи завереницима.”

Непосредно након убиства Г.Е. Распућина команданту палате генерал В.Н. Воејкову су уручена два телеграма Велике кнегиње:

 1) „Москва, 18-12, 9.30. Великом кнезу Дмитрију Павловичу. Петроград. Јуче сам се вратио касно увече, провевши недељу дана у Сарову и Дивејеву, молећи се за све вас драги. Молим вас да ми писмом дате детаље о догађајима. Нека Бог ојача Феликса после патриотског чина који је извршио. Елла";

2) „Москва, 18-12. 8.52. кнегињу Јусуповој. Кореиз. Све вас моје дубоке и усрдне молитве окружују све вас за патриотски чин вашег драгог сина. Нека вас Бог благослови. Вратила сам се из Сарова и Дивејева, где сам провела десет дана у молитви. Елизавета“.

„Монахиња, игуманија“, прокоментарисао је ове телеграме загранични истраживач - монархиста В.С. Кобилински, - моли се Богу и благосиља „патриотски чин“, тј. убиство! Царичина сестра, која није хтела да се види са царском породицом после револуције...”

Када је царица Александра Фјодоровна сазнала за ове телеграме, она је, према Ани Вирубовој, „изгубила присебност и неутешно плакала“.

Будућа Преподобномученица не само да је починила смртни грех, као хришћанка и монахиња, већ је и издајнички прекршила заклетву коју је положила као члан Царске породице, а да није пријавила злу намеру против Њихових Царских Величанстава (уосталом, они су хтели да убију не простог поданика, већ царског пријатеља).