|
ХРАСТОВИ КОЈЕ ОБАРАЈУ (Извод из уводника „Печата“ бр. 101) ...Недавно смо испратили и посмртне остатке нашег великог Патријарха Павла. И огромна сахрана је показала величину његовог дела које је, као и његова личност морала послужити, као узор и упориште и српском народу и његовој Цркви. Смишљеном и упорном медијском и епископском манипулацијом догодило се да је у први план избила једино његова скромност. Све друго остало је по страни. У редоследу задатака који се налазе пред новим црквеним властима, први је био довођење римског папе у Србију.
Одмах затим уследили су захтеви да се промени црквени календар. Ту је брзо дошла пуна подршка властима и европским интеграцијама. Можда ће бити и евроатлантским. Али као приоритет свих приоритета појавила се нова организација СПЦ, а пре свега у Београдско-карловачкој епархији и у самом Београду. Циљ је, судећи по ударним антисрпским медијима, који су доказано у дослуху са „врхом СПЦ", одвојити Карловачку епархију од Београдске, јер она није у ужој Србији већ у Војводини, а и зато што је баш као и Србија - „превелика". Онда остатак београдске епархије, јер је и она превелика, треба поделити тако да би новобеоградска, земунска, а морала би онда ваљда и сурчинска, биле с оне стране Саве и Дунава, па да се тако заокружи територијална подела некадашње Србије. Наравно, потребно је томе послу наћи примерене нове и модерне еуропски оријентисане епископе. Неће бити да су претходно побројани послови они које није стигао, нити могао да обави наш велики Патријарх Павле. Неће бити да је то део његове заоставштине. Пре ће бити дато није ни хтео, ни желео, нити је требало да учини. Није хтео да то буде његово дело. И зато су га овај народ и православни свет поштовали. Обавезују ли овај народ и Цркву дело и начела нашег Патријарха, или им је преостало само то да се оглушују о узор његовог скромног живота?/.../ Извор: „Печат“, бр. 101, 12. фебруар 2010. |
