Свети Спиридон није дозволио да се у његовој цркви постави католички престо!

   Године 1716. Турци су опседали острво Керкира (данас: Крф) [1]. Бродови са турским трупама и копненим снагама, чији је укупан број достизао педесет хиљада ратника, претили су острву са копна и мора. Непријатељске трупе стигле су до брда око града. Адмирал Андреа Писани [2], који је предводио трупе Млетачке Републике током опсаде, очекивао је велику непријатељску офанзиву.

   Али, у зору 11. августа 1716. године, у редовима непријатеља се појавио Свети Спиридон. У десној руци он је је држао сијајући мач. Његов изглед је био застрашујући. Агарјани, преплашени изненадном појавом и величанственим изгледом светитеља, у паници су побегли. Убрзо су сви сазнали да се догодило велико чудо.

   Стигавши у логор Агарјана, месни становници су видели да је непријатељ журно одступио, бацајући своје оружје и намирнице. Пронашли су 120 топова и доста муниције, као и велику количину намирница, што их је спасило од глади.

   Две године касније, 1718. године, адмирал венецијанске флоте Андреа Писани, који је тада био намесник острва, у знак захвалности за чудесну интервенцију свеца у току битке, решио је да постави у Цркву св. Светог Спиридона католички олтар [3]. Било је предвиђено да се овај олтар постави поред православног олтара, како би католички свештеници на њему служили мисе по латинском обреду. Ову идеју венецијанском адмиралу предложио је  један католички теолог из Доминиканског реда, његов саветник по имену Франђипани [4].

   Утврдивши се у својим намерама, адмирал је сазвао православне свештенике који су служили у храму и затражио њихову сагласност. Природно, духовништво је то одбило: свештеници су једногласно рекли намеснику да би то била неопростива и штетна новотарија коју треба избегавати на сваки могући начин. Као одговор, намесник их је засуо претњама и решио да настави са својим планом без њихове дозволе. Видевши његову непопустљивост, православни су се са сузама обратили светом Спиридону и уз усрдну молитву га замолили да заштити храм од насртаја католика.

    Да би спречио овај недопустиви чин, светитељ се јавио владару у сновиђењу и посаветовао га да одустане од своје намере, иначе ће горко зажалити због тога. Намесник се уплашио појавом светитеља и позвао свог саветника. Али он је рекао да је то само дрскост ђавола који жели да их одврати од „доброг и богоугодног дела“. Свети Спиридон у монашким одеждама поново се јавио намеснику у сну, а овај је следећег јутра поново позвао к себи саветника. Али саветник се само насмејао на речи светитеља и рекао да тако образована особа као што је адмирал не треба да обраћа пажњу на снове.

   Речи саветника су развејале страх намесников. Рано ујутру је отишао у храм Светог Спиридона са својим присталицама, наводно да се поклони моштима и запали кандило. Међутим, они су хтели да узму мере на месту где ће поставити католички трон.

   Православни свештеници, који су у то време били у цркви, покушали су то да спрече. Али безуспешно. Владар их је обасипао претњама и обећао да ће их, ако му се поново због тога обрате, послати у затвор у Венецији.

   Коначно, гувернер је отишао. Било је решено да следећег јутра католици дођу у храм и започну постављање олтара. Свештеници са неколико верника остали су непоколебљиво у цркви, настављајући са сузама да се моле пред отвореним кивотом са светим моштима.

   Дан је прошао. Ноћ је пала. Око поноћи, како каже преподобни Атанасије Паријски [5] у својој књизи „Суд Небесни“, град су потресли громови и муње. Стражар, који је чувао стражу код барутане, недалеко од улаза у тврђаву, видео је старца у монашким одеждама са упаљеном бакљом у руци. На питања: „Ко си ти? Куда идеш? Старац је одговорио: „То сам ја, Спиридон“.

 У том тренутку из црквеног звоника избише три пламена језика, а нека невидљива сила одбаци стражара на другу страну тврђаве. Стражар се приземљио право на ноге, без веће штете од пада. У даљини се чула заглушујућа експлозија. Тврђава је буквално одлетела у ваздух. Разарање је било страшно. Погинуло је око девет стотина људи. Адмирал Андреа Писани је нашен мртав са вратом стиснутим између два балвана. Доминикански саветник је, такође, погинуо: његово тело је пронађено иза ограде, у јарку, где су текле фекалије из градске канализације. Погинули су сви покретачи овог недела и они који су их подржавали. Али, од ове страшне експлозије ниједан православни хришћанин није страдао, јер су им католици забранили да буду у тврђави након сумрака. Скупо сребрно кандило, коју је подарио намесник острва цркви Светог Спиридона, откачило се и пало на под. Ово кандило је поново окачено на своје првобитно место и до данас остаје неми сведок трагедије која се догодила. У исти час у Венецији гром је ударио у дворац, који је припадао адмиралу Писанију, пробио зид и спалио његов портрет. Све остало је остало нетакнуто“.

Казна је веома поучна и никада виђена раније. Православље се не може сјединити са папизмом. Православље је светлост, истина и живот. Папизам је мрак, јерес и заблуда.

Следећег дана, после онога што се догодило, латински епископ је наредио радницима да уклоне материјал који су оставили испред храма. Постављање олтара је отказано. Истог дана, становници Керкире, сабрани у светом храму светитеља, са ликовањем и радошћу певали су увек будном заштитнику острва:

„Као браниоцу православних и противнику нечестивих учења, свеблажени Спиридоне, верни ти се радују и певају, и вапе к теби, заштити народ и земљу своју, од сваке злобе и најезде варвара“.

  На острву Керкира и у неким другим митрополијама Грчке ,12. новембра сваке године служи се служба Светом Спиридону у спомен на чудо које је учинио да заштити храм од незнабожаца.

Тропар Светом Спиридону

Показао си се као заштитник и чудотворац Првог Васељенског Сабора, богоносни оче наш Спиридоне, јер си мртву из гроба огласио и змију си у злато претворио. И када те прослављамо у светим молитвама, Анђели ти саслужују, свети. Слава Ономе који ти је дао снагу, који те је овенчао славом, којом се тобом сви исцељујемо. 

Извор: Књига Преп. Атанасија Паријског "Суд Небесни" (Άγ. Ἀθανάσιος ὁ Πάριος, Οὐρανοῦ κρίσις, Λειψία Σαξωνίας, 1805), као и књига митрополита. Серафима Пирејског "Јереси папизма" (Σεβ. Μητροπολίτου Πειραιῶς κ. Σεραφείμ, Αἱ Αἱρέσεις τοῦ Παπισμοῦ, Ἀθήναι, 2009, σ. 230). https://www.ekklisiaonline.gr/

https://saint.gr/4074/saint.aspx

 [1] Керкира (грч. Κερκυρα) или Крф (италијански: Цорфу) је грчко острво, најсеверније и друго по површини (593 км²) међу Јонским острвима.

[2] Андреа Писани (Венеција, 1662 — Крф, 21. септембар 1718) је био венецијански племић који је командовао венецијанском морнарицом током Седмог османско-млетачког рата. https://en.wikipedia.org/wiki/Andrea_Pisani_(admiral).

[3] Лат. altaria.

[4] Према другим изворима – Фраггипани или Fragipum.

[5] Преподобни Атанасије Паријски (1722-1813), следбеник Коливадског покрета. Рођен на острву Парос 1721, светско име: Атанасије Тулије. Године 1751. дошао је на Свету Гору Атонску и уписао богословску школу „Атонијада“, где је учио у истој класи са Св. Космом Етолским. Подвизавао се у Атонском Светом Иверском манастиру, а касније је био управник „Атонијаде”. Написао је многа дела испуњена патристичком мудрошћу и духовношћу. Супротставио се европском просветитељству, волтаиризму и атеизму. Под лажним оптужбама за јерес, он је скинут са свештеничког чина и подвргнут прогону. Године 1781. преп. Атанасије је отишао у Солун, а затим на острво Хиос, где је остао до блажене смрти. Спомен дан: 24. јун.

@Перевод и редакция «Трость Скорописца», 2024 г.\https://myrophoros.blogspot.com

Превод на српски: Борба за Веру