(Постање 2:8-24)

2:8 И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи.

У врту (на грчком рају) где је Адам боравио пре пада, приступамо теми која је суптилна и тајанствена, и у исто време је неопходан кључ за схватање целокупног хришћанског учења. Рај, као што ћемо видети, није нешто што је постојало само пре пада; он постоји и сад и посетили су га одређени људи који су били још увек живи овде на овој земљи; и такође је (у донекле измењеној форми) циљ нашег целокупног земаљског живота – блажено стање којем стремимо да се вратимо и које ћемо да задобијемо у потпуности (ако смо међу спасенима) на крају овог палог света.

Наше знање о рају је стога потпуније него наше знање о свету који је створен за шест дана, али у исто време то знање је тајанствене природе што чини „прецизно“ изражавање о овој теми јако тешким.

Погледајмо сада шта Свети Оци кажу о овоме.

Свети Амброзије Милански нас подсећа, у првом поглављу своје расправе о „рају“, да морамо бити врло опрезни када говоримо о месту на којем је био рај и о његовој природи:

     Када приступам овој теми, обузима ме необична жудња у мом задатку да разјасним чињенице о Рају, месту где је био, и о његовој природи, онима који имају жељу за оваквим знањем. Ово је још више чудесно пошто апостол није знао да ли је у телу или ван њега, али ипак каже да је „био узнет до трећег неба“ (2 Кор. 12:2). И даље каже: „И знам да тај човек – да ли у телу, да ли изван тела, не знам, Бог зна – би однесен у рај и чу неисказане речи које човеку није допуштено говорити“ (2 Кор 12:3-5)... Ако је рај онда такве природе да сам Павле, или неко ко је сличан њему, једва може да га види док је жив, и није у могућности да запамти да ли је био у телу или ван њега, и још више, да чује речи које му је било забрањено да их обзнани – ако је ово истина, како ће бити могуће нама да закључимо где је било место где је рај био смештен, нама који нисмо били у могућности да видимо рај, а чак и да смо успели да видимо рај, било би нам забрањено да поделимо ову информацију са другима? И опет, пошто се Павле  смањивао устручавајући да се преузнесе узвишеношћу овог откривења, колико више морамо ми да покушавамо да не будемо пребрзи да не откријемо оно што води ка опасности самим откривањем тајне! Тему раја, према томе, не би требало узимати здраво за готово.

Ипак, без обзира што је тешко говорити о рају, постоје неке ствари које знамо, онако како су протумачили Свети Оци.

Прво, рај није само духовни феномен који се може сагледавати само у иступљењу као што га је видео апостол Павле (више о томе касније), рај је такође део историје земље. Свето Писмо и Свети Оци уче да је у почетку, пре човековог пада, рај био управо овде на земљи. Свети Амброзије пише:

     Узми у обзир да је Бог поставио човека у рај, не по човековој иконичности, већ по његовом телу. Бестелесно не постоји у простору. Поставио је човека у рај, исто као што је поставио Сунце на небесима.

Слично учи и свети Јован Златоуст:

Блажени Мојсије је чак и означио име овог места (Еден), тако да они који воле да празнослове не би могли да обману просте слушаоце и да кажу да Рај није био на земљи него на небесима и да бесне са сличним митологијама... Као што чујеш да је „Бог насадио врт у Едену“, реч „насадити“ разуми о Богу на начин који њему пристоји, тј. да је Он заповедио; али поводом поменутих речи, веруј да је Рај баш био створен и на баш оно место како пише у Светом Писму... и реч „насадити“ нам омогућава да разумемо као да је било речено: Заповедио је човеку да живи тамо, тако да би његов поглед на Рај и његов боравак тамо могао да му причини велико задовољство и које би могло у њему да роди осећај захвалности.

2:9 И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

Повезаност Раја са земљом свети Јефрем схвата до те мере буквално да нарочито каже, у својим Коментарима на Постање, да као место у којем је постојало дрвеће, Рај је створен Трећег Дана заједно са осталом биљном творевином.

Али каква повезаност може да буде са овим земаљским Рајем у којем расте дрвеће, и очигледно духовним Рајем који је апостол Павле созерцавао? Одговор на ово питање можемо видети у опису раја Светитеља највишег духовног живота, светог Григорија Синаита, који је био узнет у Рај у истом стању иступљења као апостол Павле:

      Еден је место у којем је Бог посадио сваку врсту мирисног биља. Није ни потпуно непропадљиво, ни потпуно пропадљиво. Постављено између пропадљивог и непропадљивог, увек  је и богато воћем и цвета цвећем обоје и зрелим и незрелим. Зрело дрвеће и воће претвара се у мирисну земљу које не одаје никакав мирис пропадљивости, као што то чини дрвеће овог света. Ово је од богатства освећујуће благодати која се непрекидно тамо излива.

Постоји много сведочанстава из Житија светих и праведних људи где је право воће било доношено из Раја оних који су тамо били узнесени – на пример, јабуке које је свети Ефросин(ије) Кувар (Палестински из 9.века) донео назад и које је побожни народ јео као неку свету ствар са природом потпуно другачијом од обичног земаљског воћа (Житије светих за 11. Септембар).

Невероватно искуство Раја може се наћи у Житију светог Андреја Јуродивог Цариградског (9.век). Ово искуство записао је по речима самог светитеља његов пријатељ Никифор:

Једном током ужасне зиме док је свети Андреј лежао на улици у граду смрзнут и близу смрти, одједном је осетио топлину у себи и угледао је прелепог младића са лицем које сија као сунце, који га је спровео до Раја и трећег неба. „Божијом вољом у иступљењу сам провео две недеље... видео сам себе у прекрасном и прелепом Рају... У уму и срцу био сам одушевљен неизрецивом лепотом Божијег Раја, и радосно сам шетао њиме. Тамо је било много вртова, испуњених високим дрвећем, која су се њихала на својим врховима, што је био ужитак за моје очи, а од њихових грана осећао се прелеп мирис... Ово дрвеће се у својој лепоти не може упоредити са земаљским дрвећем... У овим вртовима било је безброј птица са златним, зимзелено белим и крилима разних боја. Оне су седеле на гранама дрвећа у Рају и тако су лепо певале да сам од сладости њихове песме био изван себе...“

Изгон прародитеља из раја - дечански фрескопис

Према томе, Рај, иако првобитно реалност ове земље, сродан природи света пре човековог пада, био је од „материјала“ који је другачији од материјала света каквог данас познајемо, смештен између пропадљивости и непропадљивости. Ово тачно одговара природи човека пре његовог пада – јер „кожне хаљине“ које је обукао по протеривању из Раја (као што ћемо видети касније), симболично означавају грубље тело које је човек задобио. Од тог тренутка, у свом грубљем стању, човек није више способан чак ни да види Рај, осим ако му се не отворе духовне очи и ако не буде „узнесен“ као апостол Павле. Тренутна „локација“ Раја, који је остао непромењен у својој природи, је на уздигнутом месту, која чини се да одговара буквалном одвајању на небо од земље; заиста одређени Свети Оци кажу да је Рај чак и пре пада био на уздигнутом месту, тако да је био „изнад свега на земљи“ (Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење Православне вере 2,11; види такође свети Јефрем, Коментари на Постање 2).

Што се тиче два дрвета, дрво живота и дрво познања добра и зла, о њима ћемо причати касније.

2:10-14 А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке. Једној је име Фисон, она тече око цијеле земље Евилске, а ондје има злата, и злато је оне земље врло добро; ондје има и бдела и драгога камена ониха. А другој је ријеци име Геон, она тече око цијеле земље Хуске. а трећој је ријеци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је ријека Ефрат.

Овај стих наглашава да је Рај пре пада био постављен на конкретном месту на земљи. Оци забрањују чисто алегоријско тумачење ове четири реке. Тако, свети Јован Златоуст каже:

Можда они који су навикли да причају по својој сопственој мудрости овде такође неће дозволити да су реке управо реке, нити да су воде управо воде, него ће да намећу онима који одлуче да их слушају, идеју да оне (под именима вода и река) представљају нешто друго. Али ја вас молим, не поклањајмо пажњу таквим људима, не дозволимо себи да их слушамо, и верујмо Светом Писму.

Оци углавном схватају да су ове четири реке Тигар, Еуфрат, Нил и Дунав (или, по неким Оцима, Ганг); место земаљског раја је стога у колевци античке цивилизације. Свети Јован Златоуст каже о овом стиху (у другој расправи):

Из овог знај да Рај није био мали врт који је заузимао безначајан простор. Таква река је постојала у Рају да је од њене пуноће настало четири реке.

Било би бесмислено спекулисати о томе како се једна рајска река раздвојила на четири, пошто ми данас знамо да оне имају свака посебан извор. Свет данас је до те мере другачији од оног света пре пада, чак је другачији и од оног света пре потопа у време Ноја, да таквим географским питањима не може да се уђе у траг.

Оно што је још теже нашем модерном менталитету, који је формиран кроз књижевност, јесте да реши како су Оци могли да говоре о Рају не правећи разлику између Раја као географске локације (пре пада) и Раја као духовног пребивалишта праведних (у садашње време). Тако, свети Јован Златоуст, у истој расправи коју смо последњу цитирали, говори о једној реци која извире у Рају да је била толико велика, зато што је била припремљена такође за касније Патријархе, пророке, и остале светитеље (почевши од разбојника на крсту-Лк 23:43) који треба да настане Рај. Очигледно су наше модерне идеје постале превише дуалистичке: олако одвајамо ствари на „дух и материју“, док је реалност Раја садржала обоје.

2:15 И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.

У овом стиху, како га тумаче Оци, можемо видети нешто налик на духовно занимање Адама у Рају. Пре пада, није било потребе за обрађивањем  и култивацијом Раја, ово указује на Адамово духовно стање. Свети Јован Златоуст пише (у књизи која се зове исто као и она светог Јефрема, Коментари на Постање):

„Обрађивати.“ Шта је недостало у Рају? И чак и ако је обрађивање земље и било потребно, где се налазио плуг? Где су били други пољопривредни алати? „Обрађивање“ (или „дело“) Божије састојало се у делању и чувању заповести Божијих, остајући веран заповестима... Исто као што је веровање у Христа дело Божије (Јн 6:29), исто тако је било дело да верује у заповест да уколико додирне (забрањено дрво) да ће умрети, а ако га не додирне, да ће живети. Дело се састојало у одржању духовних речи... „Да га ради и да га чува“, како пише у библијском стиху. Да га чува од кога? Није било лопова, ни пролазника, никога са злом намером. Од кога да га чува? Да га чува за себе, да га не изгуби ако прекрши заповест, да чува Рај за себе, разумевајући заповест.

Свети Григорије Богослов говори о дубљем разумевању овог „дела“ у Рају:

Ово биће које је поставио у Рај... да обрађује бесмртне биљке, под чим се можда подразумевају Божаствене идеје, како једноставније тако и оне савршеније.

И свеукупно, аскетски Оци подразумевају под „обрађивањем“ и „чувањем“ духовно дело молитве. Тако, свети Нил Сорски, дајући коментар на тумачење древног светитеља светог Нила Синајског, пише следеће:

Овај светитељ говори из антике да свако треба да обрађује и да чува, јер Свето Писмо каже да је Бог створио Адама и да га је поставио у Рај да га обрађује и чува. Јер овде свети Нил Синајски назива молитву обрађивањем Раја, а чување од злих помисли после молитве назива чувањем.

И блажени Пајсије Величковски, дајући свој коментар на ова два светитеља, пише следеће:

Из ових сведочанстава јасно је да је Бог, пошто је створио човека по својој икони и подобију, поставио га је у слатки Рај да обрађује бесмртне вртове, тј. најчистије, најузвишеније, и савршене Божаствене мисли, како каже свети Григорије Богослов. А ово значи ништа друго до тога да је остао, као биће чисто у души и у срцу, у созерцатељној, благодаћу испуњеној молитви, у самом уму вршећи свето дело, тј. у најслађем созерцању Бога, и да је мужествено ово сачувао, пошто је то био његов рад у Рају, као зеницу свога ока, да се не би никада умањила у његовој души и у срцу. Велика је слава свете и Божаствене умне молитве, чије је ивице и врх, тј. почетак и савршенство, Бог дао човеку у Рају, и тако одатле умна молитва има свој почетак.

2:16-17 И запријети Господ Бог  човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту; али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.

Ако је неко склон да тражи алегорију у библијском извештају о стварању и Рају, нигде искушење није толико јако као у извештају о два дрвета: дрвету „живота“ и дрвета „познања добра и зла“.

Ипак, целокупни „реализам“ отачког тумачења Постања, као и чињеница да је Рај био (и јесте) заиста „врт“ са материјалним (или полу-материјалним) дрвећем, указује на то да је ово дрвеће заиста то и било; и, као што смо већ видели, управо ову чињеницу наглашава свети Григорије Палама, понављајући светог Григорија Богослове и друге Оце.

Извештај о кушању у Рају, према томе, није алегорија- духовна лекција обучена о причу о врту-већ историјски извештај о томе шта се заиста десило нашим првим прецима. Оно што се десило, наравно, превасходно је био духовни догађај, исто као што је Адамово пребивање у Рају превасходно било духовно пребивање (као што ћемо видети јасније даље); али начин на који се овај духовни догађај десио заиста је био кроз пробање плода са „забрањеног дрвета“.

Свети Јован Дамаскин лепо описује дупли аспект, материјални и нематеријални, Адамовог пребивања у Рају:

Неки су сматрали да је Рај био материјалан, док су други мислили да је био духован. Међутим, мени се чини, да исто као што је човек створен са чулима и са умом, тако је и овај најсветији простор његов имао двоструки аспект да је могао да се доживи и чулима и умом. Јер, док је телом пребивао у овом најсветијем и најлепшем месту, као што смо већ рекли, духовно је пребивао у још узвишенијем и још лепшем месту. Ту је имао непребивајућег Бога као своје пребивалиште и Њега је носио као славну хаљину. Био је обучен у Његову благодат, и, као један од анђела, уживао је у радости тог најслађег воћа које је созерцање Бога, и овим се он хранио. Сад, ово је заиста оно што се исправно назива дрветом живота, јер сладост созерцања Бога излива живот који се не прекида смрћу онима који у њему учествују.

Опет, свети Дамаскин каже о Адаму у Рају:

Док је био у телу живео је на земљи у свету чула, у својој души пребивао је са анђелима, примајући мисли од Бога, и хранећи се њима. Био је наг због своје невиности и једноставности живота, и кроз створења био је привучен њиховом једином Творцу, кога созерцавајући се наслађивао и радовао.

Сврха човековог пребивања у Рају и једења са „сваког дрвета“ очигледно није било само да би се човек наслађивао радостима овог чудесног места, већ да тражи и да тежи нечем још узвишенијем; само присуство дрвета познања добра и зла, и заповести да се са њега не једе, указује на изазов и на тест који човек мора да положи да би се уздигао још више. Свети Дамаскин указује на узношење ка савршенству које је било задато Адаму у Рају:

Бог каже: „Једи слободно од сваког дрвета у врту“, што значи по мом мишљењу: Кроз све створене ствари буди привучен ка Мени, Њиховом Творцу, и од њих узми онај плод који сам Ја Сам, који сам Истинити Живот; нека све ствари буду на корист твом животу и имај заједницу са Мном да би имао истинито постојање; јер ћеш постати бесмртан…Начинио га је душом живом да узраста овде према животу који му је дат, а онда да буде пренет на друго место, то јест, у будући живот, и тако да употпуни тајну постајући божаствен враћајући се Богу - ово, међутим, не сливајући се у Божију суштину, већ учествујући у божаственом просветљењу.

Према томе, Рај-као и целокупни земаљски живот човека, створио је Бог, да цитирамо речи светог Василија Великог, „превасходно као место спремања и учења за душе људи.“ Човеку је на почетку дат пут да се узнесе из славе у славу, из Раја до статуса духовног становника на небесима, кроз спремање и тестирање које му Бог може послати, почевши са заповешћу неједења са дрвета познања добра и зла. Човек је смештен у Рај као у стању које се налазило између оног на небесима, где само чисто духовни могу да пребивају, и пропадљиве земље- која је после дошла, као што ћемо видети, због човековог пада.

Наставиће се...