Шта је онда било дрво познања добра и зла, и зашто је оно било забрањено Адаму? У класичном тумачењу светог Григорија Богослова, Бог је Адаму у Рају дао

Закон, као материјал на основу ког ће се остваривати његова слободна воља. Овај закон је била заповест о томе које биљке може да користи, а које не сме да додирне. Ова последња је било дрво познања добра и зла; не међутим зато што је оно било зло од почетка кад је настало; нити је било забрањено зато што нам га је Бог намерно ускратио – нека противници Божији не оштре своје језике у том смеру, и нека не имитирају змију.

Већ би дрво било добро ако би се користило у одређеном тренутку; јер је дрво било, по мом схватању, созерцање, које је безбедно само за оне који су стекли зрелост навике да уђу, али није добро за оне који су још увек прости и похлепни; као што ни чврста храна није за оне који су још увек нежни и имају потребу за млеком.

И свети Дамаскин пише:

Дрво познања добра и зла је моћ расуђивања вишеструким видом, а то је потпуно познање своје сопствене природе. Из себе оно зрачи величанство Творца и добро је за оне који су потпуно сазрели и који су корачали у созерцању Бога- за њих за које не постоји страх од промене,  јер су временом стекли одређену навику да созерцавају. Са друге стране, оно није добро за оне који су још увек младенци и који су страсни у својим апетитима, који због неизвесности у њиховој истрајности у истинитом добру и због тога што још увек нису чврсто утврђени у примени само добра, природно су склони да буду одвучени и да буду растројени забринутошћу за своја сопствена тела. 

Да сумирамо православно учење о два дрвета у Рају, Св. Јован Златоуст пише:

Дрво живота је било у средишту Раја као награда; дрво познања добра и зла као објект такмичења и борбе. Ако одржиш заповест која се тиче овог дрвета, добићеш награду. И гле чудесну ствар. Свуда у Рају свака врста дрвета рађа, свуда су обилна по роду, само у средишту су два дрвета као објект борбе и вежбе.

Ово је дубока тема, која је у веома тесној вези са нашом људском природом. У ствари, видимо у животу данашњег човека нешто од овог истог кушања које је имао Адам. Иако Адам тад још увек није пао- и у том смислу стање његове природе је било другачије од наше природе данас- ипак, његова ситуација је била слична оној коју би имала особа од шеснаест-седамнаест или осамнаест година, која је васпитана да буде добра, али онда у једном тренутку у одраслом периоду мора да направи избор да лу жели да буде добра или не. Управо зато што имамо слободну вољу, мора да постоји и избор. Појединац мора свесно да жели да чини добро. Не можеш бити добар само зато што ти неко каже да треба да будеш добар. Пре или касније по својој слободној вољи мораш делатно да изабереш добро у супротном оно не постаје део тебе. Ово је истина за свакога, осим наравно, детета које умире врло рано.

Према томе, кад неко одрасте и кад постане одрастао човек, тада мора да направи исти избор који је имао и Адам- или да слободно изабере да чини добро или да направи грешку и да уђе у зло, у грешан живот.

Свети Оци кажу да је дрво познања добра и зла нешто што је само за зреле људе. Пошто имам слободну вољу, не може бити да нећемо имати и познање зла. Једини избор је да ли имамо познање зла кроз грешке других, или кроз сопствено познање превазилажења зла.

Свако, да би постао зрели хришћанин и да би био утврђен на путу да чини добро, мора да има познање зла. Мора да зна шта је то што је изабрао да не чини. И ово знање може бити без падања у тешке грехе – ако смо вољни да учимо на примеру других. Ако си способан да сагледаш, као да је то твоје сопствено искуство, кад неко други учини неки тежак грех, и ако си способан да увидиш последицу тог греха, онда можеш да то учиниш делом сопственог искуства без чињења греха.

Чињеница је да је Адам то могао да уради. Да је одолео искушењу, увидео би да је био кушан, тј. да није све било савршено, и да је неко хтео да му науди. Онда, кад би следеће кушање дошло, схватио би да је змија (или било шта друго што би ђаво искористио) хтела да га обмане да падне. Полако би почео да схвата да постоји нешто тако као што је злоба, злоба која жели за њега да изгуби његов Рај. На овај начин могао је да задобије ово познање зла и у једном тренутку да једе са дрвета познања добра и зла.

Само дрво представља познање зла, пошто је кушање са њега представљало кршење заповести. Адам је сазнао за зло кроз своје непослушање. Изабрао је пут греха  и тиме открио кроз горко искуство шта је значило бити зао, и после се покајати због тог зла и вратити се добру.

Према томе, то је пут који је изабрао Адам; и због његовог избора, цела наша природа је постала промењена. Свака личност је слободна-исто као и Адам- али ми смо већ рођени у греху. Чак и мала деца су испуњена сваком врстом зла. Ипак, права злоба долази тек кад неко свесно направи избор да буде зао. Све ово је избор одраслог доба.

Дакле, у одређеном смислу свако од нас је окушао са овог дрвета, или се уздржао од кушања и кренуо путем добра. Нажалост, шансе су врло мале да неко живи а да не падне у ова зла, иако нема разлога да се падне у зло. Сада видимо зло свуда око себе, али имамо и примере Светих Отаца да нас држе на путу добра. Личност може бити васпитана у хришћанском духу- као свети Сергије Родоњешки или други светитељи који су били у манастиру од малих ногу- и може бити окружена добрим примерима. Може да види резултат зла у другима и може да изабере да не чини исто. Теоријски, ово је врло могуће. У горкој пракси, међутим, углавном се дешава да кушамо са дрвета сами чинећи грех.

2:18-20 И рече Господ Бог:Није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему. Јер господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу, онако да јој буде име; И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској, али се не нађе Адаму друг према њему.

У овом стиху, опет, не би требало да тражимо „контрадикторност“ коју одређени рационалистички библисти мисле да су нашли, као да текст описује стварање животиња после  стварања човека, супротстављајући се поретку стварања из прве главе. Тема овог стиха је именовање животиња од стране Адама, и само случајно текст помиње да је Бог већ био створио животиње, и да оне нису биле „друг“ за Адама, што је могао да буде само неко ко је имао исту природу као и он (жена, као што каже у следећем стиху).

Животиње су „доведене“ Адаму зато што њима није место у Рају већ на земљи ван Раја; Рај је био место за обитавање само човека- указатељ на то да је само човек од свих земаљских бића био предодређен за Царство Божије у које може да се узнесе из Раја кроз држање заповести Божијих. Свети Јован Дамаскин пише да је Рај био:

Божаствено место и достојно пребивалиште Бога у Његовој икони. И у њему није обитавала ниједна звер, већ само човек, рукотворина Божија.

А Свети Златоуст учи:

Адаму је дата цела земља, али изабрано пребивалиште за њега је био Рај. Он је могао да излази и ван Раја, али земља ван Раја је била одређена не за живот човека, већ за живот неразумних животиња, четвороножаца, дивљих звери, пузајућих животиња. Царско и владарско место за човека је био Рај. Зато је Бог довео животиње Адаму- зато што су оне биле одвојене од њега. Робови не стоје све време пред својим господаром, већ само кад постоји потреба за њима. Животиње су именоване и одмах су изашле из раја; Адам сам је остао у Рају.

Свети Оци тумаче именовање животиња од стране Адама врло буквално, и виде у томе указатељ човекове власти над њима, његове неузнемирене хармоније са њима, и мудрост и интелигенцију првог човека која далеко превазилази све оно што је касније постало познато човеку. Свети Јефрем пише о томе:

Речи „довео их је Адаму“ показују Адамову мудрост, и мир који је постојао између човека и животиња пре него што је човек прекршио заповест. Јер животиње су дошле пред човека као пред пастира који је испуњен љубављу, без страха, према врсти и типу, пролазиле су поред њега у стадима, не плашећи се од њега нити дрхтећи између себе... Није немогуће за човека да смисли неколико имена и да их запамти. Али превазилази моћ људске природе, и тешко је то за њега, да у једном сату смисли хиљаде имена и да не да последњим именованим имена првих... Ово је дело Божије, и ако је и учињено од стране човека, то му је даровано од Бога.

Другим речима, ово је био знак праве Божанске интелигенције код Адама. Свети Јован Златоусти пише:

Бог ово чини да би нам показао велику Адамову мудрост...и такође да би се у именовању животиња видело његово господство... Само помислите колико је мудрости било потребно да се именује толико врста птица, рептила, дивљих и домаћих животиња, и других неразумних створења... дати свима њима име, и то име које им пристаје и које одговара свакој врсти... Само помислите како су лавови и леопарди, отровнице и шкорпиони и змије и све друге још опасније животиње дошле код Адама као код свог господара, са свом покорношћу, да би добиле име од њега, и Адам се није плашио ниједне од ових дивљих звери... Имена која им је Адам дао, остала су до дан данас: Бог их је потврдио да би могли непрестано да се сећамо части коју је човек добио од Господа свега кад је добио животиње под своју власт, и да бисмо могли да припишемо разлог за уклањање (ове части) самом човеку, који је изгубио свој ауторитет кроз грех.

Пошто човек има у себи нешто и од животињске природе, као што смо видели, и ова животињска природа је постала доминантна у њему због пада, Адамово именовање животиња такође указује на првобитну доминантност човековог ума у односу на ову, нижу, острашћену природу. Свети Амброзије пише:

Животиње пољске и птице небеске које су доведене Адаму су наша ирационална чула, јер звери и животиње представљају различите страсти тела, да ли оне жестоке или оне умереније... Бог ти је даровао моћ да разликујеш сваку врсту објекта коришћењем здраве логике, да би могао да будеш наведен да оформиш суд над њима. Бог их је призвао твојој пажњи, да би могао да схватиш да је твој ум супериорнији од свих њих.

2:21-22 И Господ Бог пусти тврди сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом; И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.

Вероватно ниједан стих књиге Постања није већи камен темељац нашег тумачења целе књиге од овог кратког стиха о стварању Еве из Адамовог ребра. Ако схватимо „онако како је написано у тексту“, онако како су то схватали Свети Оци, нећемо имати потешкоћа да разумемо остатак књиге на исти начин. Али ако имамо потешкоће да је схватимо на овај једноставан начин- и наши модерни умови се скоро инстинктивно буне против овог једноставног тумачења    -сигурно ћемо у књизи Постања наћи на потешкоће у разумевању у односу на оно како су разумели Свети Оци.

Ово место је такође камен спотицања за оне који желе да промовишу евулоционистички поглед на порекло живота и човечанства. По овом схватању, човек (макар по свом телу) је потомак нижих животиња; „отац“ првог човека, по том схватању, мора да је било створење сродно и блиско врсти виших мајмуна. Цела суштина овог еволуционистичког схватања је да се човек и свако живо биће развило од примитивнијих организама помоћу природних закона, који су данас познати (или се претпоставља да су познати) науци; прихватити еволуцију првог човека од нижих животиња, и давање жене њему чудесним стварањем из његовог ребра- сигурно је нешто са чим ниједан еволуционист не би могао да се сложи. Ако је Адам „еволуирао природно“ из звери, онда је и Ева морала исто тако да еволуира; али ако прихватимо чудесно сведочанство Евиног стварања онако како је описано у књизи Постања, самим прихватањем овог сведочанства се отварамо да разумемо свих Шест Дана Стварања на светоотачки, а не на еволуционистички начин.

Шта кажу Свети Оци о стварању Еве? Свети Амброзије пише:

Жена је направљена од Адамовог ребра. Није направљена од исте земље од које је створен Адам, да бисмо ми могли да разумемо да је физичка природа и мушкарца и жене идентична и да је постојао један извор за ширење људске расе. Из тог разлога, нити је човек створен заједно са женом, нити су два човека и две жене створени на почетку, већ је прво створен човек па жена. Бог је хтео да људска природа буде утврђена као једна. Тако, од самог почетка човечанства, уклонио је могућност да настане више различитих људских природа...Размисли о чињеници да није узео део Адамове душе већ ребро из његовог тела, што ће рећи, не душу из душе, већ „кост моје кости и тело мога тела“ (Пост.2:23) ће се ова жена звати. 

Свети Кирил Јерусалимски, покушавајући да објасни ново-крштенима да разумеју Христово девичанско рођење, пише:

Од кога је на почетку Ева зачета? Која је мајка зачела са њом, оном која је без мајке? Али Свето Писмо каже да је она рођена из Адамовог ребра. Да ли је онда Ева рођена од Адамовог ребра без мајке, и да ли дете може да буде рођено без оца, из девичанске материце? Овај дуг захвалности био је због мушкараца од женског рода: јер Ева је зачета од Адама, и није је зачела мајка, већ како је речено, Адам.

(Касније ћемо видети како Црква види паралелу између Еве и Пресвете Богородице, и између чудеса првог стварања и чудеса новог стварања кроз Христа.)

Свети Јован Златоуст, док нас са једне стране упозорава да речи „да је Бог узео ребро од Адама“ треба да се схвате на начин на који пристаје Богу, који нема „руке“, са друге стране јасно говори о буквалном тумачењу овог места:

Велике су речи ове; оне превазилазе сваки људски ум: њихова величина се не може схватити на другачији начин него сагледавати их очима вере... „Бог је учинио да Адам заспи дубоким сном, и он је заспао.“ Ово није била обична екстаза и уобичајен сан; већ пошто је премудри и највештији Творац наше природе хтео да узме од Адама једно његово ребро, према томе, да не би осетио бол и да не би био непријатељски настројен према оној која је створена из његовог ребра, да не би, сећајући се бола, замрзео ново створење, Бог је уронио Адама у дубоки сан, и као да му је заповедио да буде обузет утрнулошћу, учинио је да заспи таквим сном да није осетио ни најмање шта се десило...Узевши одређени мали део од већ настале творевине, од овог дела начинио је цело живо биће. Коју моћ најузвишенији Уметник, Бог, мора да створи од овог малог дела састав са толико много чланова, да уреди толико много чулних органа и да формира целину, савршено и целовито биће које је способно да комуницира и, због исте природе са човеком, да му буде велика утеха!

У другом делу исти светитељ каже:

Како Адам није осећао бол? Како није страдао? Кад се једна длачица откине са тела, доживљавамо бол, па чак ако неко спава дубоким сном, буди се из сна од бола. Шта онда рећи кад се узима ребро, а онај који спава се не буди? Бог није уклонио ребро на силу, да се Адам не би пробудио, није га ишчупао из Адама. Свето Писмо, желећи да покаже брзину Творчевог дела, каже: „Узе му ребро“.

И свети Јефрем пише:

Човек који је до сада био будан и који је уживао у исијавању светлости и који до тад није знао шта је то сан, сада лежи наг на земљи и предао се сну. Вероватно је Адам у сну и видео оно што му се заиста дешава. Када је у трептају око извађено ребро, и у трену је место ребра заузело месо, и гола кост попримила пун изглед и лепоту жене, онда је Бог довео жену и представио је Адаму.

Све ово десило се у исти дан кад је човек створен, Шестог Дана. Нашим ограниченим умовима стварање човека и жене је исто тако непојмљиво, чудесно и „спектакуларно“ као и све остале творевине Божије које су створене на почетку.

2:23-24 А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човечица, јер је узета од човека. Зато ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело.

Овде Адам именује прву жену, као што је именовао животиње, указујући у исто време њену једнакост у природи са њим, дајући јој буквално порекло из свог тела, и институцију брака, пошто је пророчки предвидео да ће брачна заједница бити потребна због пада.

Кометаришући овај стих, св. Јефрем пише:

„Сада ето“: тј.она која је дошла ка мени после животиња није иста као оне; оне су дошле са земље, а она је „кост од мојих костију, и тело од мојега тела.“ Адам је ово изговорио или као пророштво или, као што је речено раније, у односу на оно што је видео у сну. И као што су у овај дан све животиње добиле од Адама своје име у односу на своју врсту, тако је исто и кост, која је постала жена, назвао не по њеном посебном имену, већ по имену које означава жену, Ева, имену које означава целу врсту. 

Свети Јован Златоуст каже о истом стиху:

Како му је пало на ум да ово изговори? Како је знао будућност, и чињеницу да ће људски род да се размножи? Како му је постало познато да ће постојати општење између мушкарца и жене? Уосталом, ово се десило после пада; али пре тога они су живели у Рају као анђели, нису се успаљивали телом, нити су били покренути другим страстима, нису имали потребе тела, већ пошто су створени потпуно непропадљиви и бесмртни, нису чак имали потребу да покривају тело одећом... И тако, реци ми, одакле му је пало на памет да ово изговори? Зар није јасно, пошто је пре првородног греха имао благодат пророштва, све ово је видео својим духовним очима.

Видимо да Адам није имао само огромну интелигенцију, није био само велики умовидац реалности овог света коме је дата моћ да именује животиње; већ је био и велики пророк који је видео будућност.

Стварање Адама и Еве, њихово кушање, протеривање из Раја, и њихово јадиковање. Детаљи са руске иконе из 17.века.

2:25 А беху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота.

Адам и Ева су створени, као и целокупна првобитна творевина, у цвету младости и лепоте, већ поседујући сексуалну разлику која би била потребна у палом стању, ипак није постојала полна жеља, нисти страствена помисао између њих. Ово, по мишљењу Отаца, је најјаснији доказ бестрасне преподобности (преподобност=стање пре пада), као и чињенице да је ум код обоје био усмерен пре свега ка слави небеског света изнад. Свети Јефрем пише:

Није их било срамота зато што су били обучени у славу.

Свети Јован Златоуст учи исто:

Пре него што су се десили грех и непослушање, били су обучени у славу свише, и није их било срамота; али после кршења заповести, наступили су и срамота и свесност сопствене нагости.

И Свети Јован Дамаскин пише:

Бог је хтео за нас да будемо бестрасни на исти начин, јер је то бестрасност највишег степена.

Хајде да сада сумирамо стање Адама у Рају  речима светог Серафима Саровског:

Адам је створен до те мере имуним на дејство било ког елемента које је Бог створио, да нити је могао да се удави у води, нити је земља могла да га прогута у својим провалијама, нити је ваздух могао да му науди на било који замислив начин. Све му је било потчињено као оном ког је Бог заволео, као цару и владару творевине, и све се угледало на њега, као савршеној круни Божије творевине. Адам је начињен толико мудрим дахом живота који је у њега удахнут творачким устама Божијим, Творцем и Владарем свега, да никад на земљи није постојао човек интелигентнији и мудрији од њега, и тешко да ће икада постојати. Када му је Бог дао заповест да именује сва створења, дао је сваком створењу име које је у потпуности изражавало особине, моћи и способности тог створења које им је Бог дао кад су створена. Пошто му је била дарована натприродна благодат Божија која је усађена у њега дахом живота који је у њега удахнут, Адам је могао да види и да разуме Господа који хода Рајем, и да разуме Његове речи, и разговор светих анђела, и језик свих животиња и птица, и рептила и све оно што је за нас пала и грешна створења скривено, али је било врло јасно Адаму пре пада. Господ Бог је такође Еви дао исту мудрост, снагу, и бескрајну моћ, и све друге добре и свете особине.

У одређеној мери човек може чак и данас да поврати нешто од овог рајског стања кроз благодат Божију, као што можемо видети у животима многих светитеља, који обилују чудотворствима у која светски људи не би могли ни да поверују. Живот светог Ђорђа, на пример (23. Април/6.мај), који је остао неповређен усред најсуровијих мучења па и смрти, подсећа нас на Адамову нерањивост у Рају.

Ипак, међутим,у свом палом стању човек не може да задобије више од трунчице Адамовог стања; само у будућем веку ће нам овај Рај бити враћен у својој потпуности, и тад (ако будемо међу спасенима) видећемо Рај  у анђелском стању. Свети Григорије Ниски пише:

Васкрсење нам не обећава ништа више од враћања палих у њихово првобитно стање; јер благодат за којом трагамо је сигуран повратак првобитног живота, поновно враћање у Рај оног који је из њега протеран. Ако тада, живот оних који буду ушли у Рај буде подсећао на анђелски живот, јасно је да је живот пре кршења заповести био врста анђелског живота, и тако је такође наше враћање у првобитно стање живота слично стању анђела.

У православној аскетској литератури, где је нагласак увек на нашем враћању у Рај, неупрљана и бестрасна природа Адамова пре пада је увек виђена као модел и  циљ наше аскетске борбе. Свети Ава Доротеј пише на почетку својих Духовних Беседа:

На почетку, кад је Бог створио човека, поставио га је у Рај и даровао га сваком врлином, дајући му заповест да не једе са дрвета које је било усред Раја. И тако пребивао је тамо уживајући у Рају: у молитви, созерцању, у свакој слави и части, имајући постојана чула и пребивајући у истом природном стању у којем је и створен. Јер Бог је створио човека према Сопственом Лику, тј. бесмртним, господаром над собом и богатим сваком врлином. Али кад је прекршио заповест, једући плод са дрвета са ког му је Бог заповедио да не једе, онда је протеран из Раја, пао је из природног стања, и пао је у стање које је противно природи, и онда је остао да пребива у греху, у љубави према слави, у љубави према страстима и сластима овога света, и у другим страстима, и био је покорен њима, јер је он сам постао њихов роб кроз кршење заповести.

Свест о томе да је Адамово стање у Рају било природно стање човека, и оно којем се надамо да се вратимо Божијом благодаћу, један је од највећих подстицаја аскетској борби. Ова свест је од највеће практичне користи за православне хришћане који се надају да наследе Царство Божије. Са падом човека, Рај је престао да буде реалност ове земље, и постављен је ван нашег домашаја; али кроз благодат Божију је отворен за хришћане кроз Другог Адама, Христа, и даље имамо наду да га задобијемо. Заправо, кроз Христа нисмо само у стању да задобијемо оно стање које је имао Адам пре пада, већ да задобијемо стање чак и веће од тога: стање које би Адам задобио да није пао.

Чак и у нашем палом стању, зар нас не подсећа на Рај и наш пад природа која нас окружује? У животињама није тешко видети оне страсти над којима би ми требало да будемо господари, али које су у великој мери почеле да владају над нама; и у мирном жагору шума (где се толико много аскета склонило) зар не можемо да видимо сећање на Рајску вегетацију првобитно замишљену као наш дом и храну, Рај који још увек постоји за оне који су способни да се узнесу, као свети апостол Павле, да се наслађују виђењем њега?