Диван је Бог у светитељима Својим, певао је цар Давид уз харфу. Зар није Бог диван у свима делима Својим, у свима створењима Својим? Јесте, али је диван и предиван у светитељима Својим. Зар није Бог диван у милионима крштених Срба, кротких земљорадника, смерних подвижника, крстоносних мученика и војевода, кроз покољења и покољења? Јесте, али у роду србском најдивнији је Он у личности светог оца нашег Саве.

Налик на оно што је свети Патрик био за Ирце, свети Коломба за Шкоте, свети Мартин за Гале, свети Григорије Просветитељ за Јермене, света Нина за Грузине - био је свети Сава за Србе. Он се даје сравнити, и опет остати несравњив. Он, истина, није први посејао семе науке Христове у србски род, али је он први посејано семе оплевио, залио, оградио, и тиме добар плод обезбедио. Народ србски, истина, није био незнабожан у оне дане када се лик Савин засветлио у њему, али је имао у своме уму и срцу много незнабожног. Исправити ум једног народа и очистити срце његово, то се не може постићи само речју, но речју, делом и примером. Дивни кнез Растко Немањић није ни помишљао да исправља ум нити да чисти срце свога народа оне ноћи када, савладан љубављу Христовом, крете да испуни речи Христове: ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме крст свој, и иде за мном (Матеј 16, 24). Он је мислио и смерао да исправи свој сопствени ум и очисти своје сопствено срце. И то све ради тога, да би се удостојио неодољиве и непостижне љубави Христове, која је као јутарња зора свитала у души његовој и привлачила га к Себи. У томе је Савина дивота пред Господом. И зато што је он мислио и смерао само да исправи свој ум и очисти своје срце, дато му је доцније од Господа да ваистину речју и делом и примером исправља ум и чисти срце свога народа.

Христос рече, а Сава чу и смести у срце ове речи: као што Отац има љубав к Мени, и ја имам љубав к вама; будите у љубави мојој (Јов. 15, .9). Осветљен љубављу Христовом царевић Растко бегао је од власти и начелства над људима. Ко за тим жуди, празан је од љубави над љубављу. Када се индијски царевић Јоасаф испунио љубави према Христу Господу, никаква друга љубав није се могла сместити више у препуну душу његову. Од пламена те божанске љубави у себи он више није видео ни сузе очеве ни сјај круне царске, ни блесак палате, не, чак ни младачко тело своје: све је напустио и повукао се у глуш Хималајску, да гледа онај пречудни пламен у себи и сагорева у њему. Такав је случај србског царевића, господина и господског сина Растка. Истоветан. Када су Немањине војводе дозивале Растка испод Горњег Русика, молећи, плачући, вичући, претећи, Растко се у то време на врх куле преобраћао у Саву. Као одговор на све покличе одоздо, који су га вукли земљи и свету, он баци кроз прозор доле један завежљај са својим кнежевским оделом и постриженом косом. То уместо речи. Стрижење косе најсимволичнији је чин при монашењу. Коса означава мисли човекове. Пострижење у монаха означава, да човек одсеца од себе све мисли о свету и светском. Баченим завежљајем пред војводе Растко је објавио своју смрт, а Сава свој живот. Тада се Сава дао сав на службу својој љубави, која је из зоре прелазила у дан. Јер љубав без службе, без жртве, зар је љубав. И још како је служио Сава! Његов пример и данас после седам стотина година светли Светој Гори. Служио је он старијег и млађег, и знаног и незнаног. Но у мислима својим он је ту службу намењивао, не људима, но љубави својој. И у Русику, и Ватопеду, и у Хилендару, Сава је био најпознији легалац, најранији усталац, најистрајнији молитвеник, најтврђи испосник, највеселији аргат у њиви, најуреднији лекар и кувар, најхитнији поштоноша, најљубазнији болничар, најсавеснији економ. И сву ту службу људима он је приносио пред ноге своје Љубави. Трчао је босоног по кршевима светогорским, и крв из ногу његових црвенила се па белом камену. Виде то игуман и запрети му да не иде бос. Сава се до земље поклони пред игуманом, па обу кондуре, са којих предходно одсече ђонове. И тако - за игумана обувен, а за Христа бос! И све је то чинио Сава ради оне исте љубави, ради које је царевић индијски одбацио земаљско царство па одбегао у глуш Хималајску, и ради које је света Катарина радосно легла под зупчасти точак, и ради које је свети Игњатије одважно стао пред лавове у Цирку Великом. И зар само они! Осветљен љубављу Христовом свети Сава је бегао од власти и начелства над људима, и несравњено више волео служити него заповедати. Он се хрвао и мучио, да му дух задобије власт и начелство над телом, а Христос над духом. И успео је. У томе је Савина дивота пред Господом. Зато му је после од Господа дата власт и начелство над људима.

Да ли је свети Сава био родољуб? Ви се буните и одговарате: зар отац нације да није био родољуб? Па ипак је истина јача од свега. Свети отац наш Сава није био родољуб у обичном савременом смислу те речи. У наше време обично се сматра родољубом онај човек, који не воли суседне народе и кога не воле суседни народи. Међутим Сава је приман с љубављу у Маџарској; у Бугарији, у Турској, у Мисиру и у свој Азији до Горе Синајске, докле су ноге његове носиле дух љубави његове свима створењима Божијим. Христос је рекао, а Сава чуо и заволео речи: браћа су моја они који слушају реч Божију и извршују је (Лк. 8, 21). Као благодатни брат Христов Сава је прилазио свима крштеним народима као браћи Христовој, а не као странац странцима. Народи су то осећали, и зато су Саву с љубављу примали, с поштовањем слушали и с тугом испраћали. Он није ходио по свету да прославља србски народ, но да прославља Христа, љубав над љубављу. Због тога је свет заволео и њега и његов народ због њега. Шта више, он је са снебивањем и тугом долазио у своју отаџбину, чим би му судба отворила врата, радо излазио из ње. Као да се нешто бојао своје земље и свога народа. Некако га видимо више као госта и посетиоца своје отаџбине, него ли као сталног грађанина њеног. И заиста он се бојао. Наиме бојао се, да му љубав према отаџбини не умањи и не потамни лучу оне љубави, која је до вршка пунила и препуњавала душу његову, коју је он дано-ноћно гледао у себи и од ње сагоревао. Да је он сам одлучивао кораке своје, без невидљиве магнетске игле судбе Божије, тешко да би се до смрти макнуо из Свете Горе. Тешко да би икада као монах по својој жељи крочио у своју отаџбину. Та он се ни у чему није ни руководио својом жељом, но жељом љубави своје. У подне живота Савиног Љубав над љубављу била је већ утврдила престо свој у царству душе његове, и одатле крманила њиме камо и како је Она хтела. Вероватно је једино, да би монах Сава пожелео да из Свете Горе оде до Свете Земље. Не због Свете Земље, но због љубави своје. Да види пештеру, одакле се засијала свету Љубав његова, да загрли камен голготски, одакле је љубав његова са Крста грлила род људски; да погледа у небеса са Јелеона, одакле су апостоли гледали васкрслу Љубав, њихову и његову, како се узноси у царство вечне славе и вечне светлости. Али та иста љубав, зацарена у срцу његовом, указивала му је и пут и место службе, и он се послушнички покоравао. Он је службовао и Грцима и Бугарима и Грузинима и Арапима; међу којима је кад био, тиме је и службовао са љубављу, са заносом љубави. Да га је Дух Свети упутио у Абиснију или Индију, он би исто тако и са том Љубављу службовао. Он је служио Србима, не као Србима, него као деци Христовој, деци љубави своје. Још како је служио! Двоструки царевић, прво по телу, па по духу, он се сагнуо до праха земнога, да из праха леђима својим диже народ србски ка небесима. Крунисани кнез цркве и некрунисани господар државе Сава је био слуга србском народу, највернији, најнеуморнији и највољнији слуга, каквог је овај народ имао за минулих седам векова. Но сву ту своју службу он је приносио пред ноге Христове као жртвени тамјан. А кад га је благодарни народ почео славити и величати као анђела свога, он се неспокојно обзирао камо да умакне. Но љубав његова није му увек отварала капију за исхад из његове земље. Чега се то бојао победилац себе и људи? Бојао се, да му светска слава не поврати на главу оне пострижене власи, које је он са куле Русика бацио на земљу. Бојао се Сава, да га сујета овога света не обрати поново у Растка. Па не могући увек удаљити се из отаџбине, он се онда удаљавао од народа. Куда? У своју Свету Гору - у страхотну клисуру Студеничку, у неприступну испосницу своју, ујутну и пријатну једино за суре орлове и за његову небеску душу. Ни царевић Јоасаф није могао наћи у глуши Хималајској место одбојније за људе, а привлачније за духовне родитеље људи. У тој студеничкој глуши царска душа Савина могла је, бар за неко време, да се неузнемирено исповеда љубави својој и да се са метанијама и сузама моли њој за народ свој и за све народе Њене. Тим тајним сузним молитвама и метанијама пред Величанством Божијим Сава је чинио за свој народ онолико исто колико свуколиком јавном службом својом. И тако родољубље светога Саве стоји под светлошћу два ореола, човекољубља и Христољубља. Такво је уопште родољубље светитељско. Што њихово родољубље сазида, оно се вековима не руши. Такво родољубље стоји у служби наше вечне домовине и њихових непролазних вредности.

Николај, епископ Охридски

„Мисионар“, јануар 1935. године, бр. 1.