После читања саопштења епархије жичке (овде:) поводом текста „прогон братије у Студеници“ (овде:) и (овде:)  мало је рећи да смо запрепашћени.  Такво дрско ниподиштавање и презирање верног народа, таква лажљивост и кривотворења епископа Јустина, били су својствени само покојном Атанасију Јевтићу, једном од највећих рушитеља Српске Цркве.

На самом почетку сапштења Јустин објашњава улогу епископа, монаха и верног народа, три црквена субјекта који су укључени у догађаје у Студеници.

Каже, да своју улогу, као епископа, "остварује у управљању епархијом", што је и по канонима и по самом значењу речи „епископ“ грч. επίσκοπος — епископос — „старешина, надзорник, старатељ, чувар“, из епискептомаи — „посматрати, надзирати, посетити, чувати“).

Није јасно зашто то спомиње, пошто му то нико није оспорио. И по канонима и по Уставу СПЦ он има дужност да надгледа и чува веру и поредак у епархији (Апостолска правила 38,39,41...), што он – иначе - никако не чини. Оно што се Јустину оспорава, то је да разрешава и поставља игумана у Студеници.

Но, пре него што размотримо чланове Устава СПЦ на које се Јустин позива, погледајмо његово поимање улоге у Цркви друга два поменута актера у студеничком случају – монаштва и верног народа.

За монахе Јустин каже да им је основна обавеза и завет – послушност. Иако се и та тема може разматрати, послушност је увек условна – да онај који тражи послушност и сам буде послушан Светим догматима, Светим канонима, учењу Цркве и свом Сабору, што он није.

За трећи субјект студеничког случаја – верни народ, које Јустин - подругљивим тоном - назива „лаици“ каже да им је улога „прецизирана светотајинским и канонским искуством Цркве”. Безакони епископ жички, наравно, не каже у чему се састоји то светотајинско и канонско искуство Цркве, пошто он, уистину, и не сматра да оно постоји, јер је верни народ за њега (али и за све друге епископе) само бесловесно стадо које служи да даје вуну и месо, односно да гради велелепне дворове владикама, купује им џипове и храни их "и од птице млеком".

Јустинов двор у Краљеву који му је направио народ по коме он сада пљује:

Јустине, знаш ли ти шта је то образ?!

А стварну улогу народа Божијег, црквена свест и искуство исказали су у „Окружној посланици источних патријараха из 1848. године“:

„Код нас ни патријарси ни сабори никада нису могли да уведу нешто ново, јер је чувар благочешћа код нас увек било само тело цркве, тј. сам народ, који свагда жели да своју веру сачува непромењену и сагласну вери светих отаца“.

Дакле, када у јерес и безакоње падну епископи (као што је случај у СПЦ и са самим Јустином), онда у одбрану вере и поретка иступа народ, који се не поводи било којим личним интересима (као што је случај са епископатом и свештенством), осим да сачува веру неискварену и благочешће неукаљано.

Но, Јустин према верном народу – телу Цркве – наступа са крајњим цинизмом, дрскошћу и безобразлуком. Вернике који су устали да бране поредак Светим Савом успостављеним  у Студеници, назива изданцима комунизма и инструисаним групама, које се намећу изнад аутентичног Духа Цркве.

Као доктор теологије (мада му је докторат под великом сумњом) Јустин несумњиво зна, али прећуткује, како је верни народ – манипулацијама епископата и управо тих комунистичких власти – потпуно обесправљен! Народу нису остала никаква права у Цркви, али јесу  дужности - да плаћа харач и сопственим месом тови своје пастире, који постају толико бахати и нечовечни да пљују по том истом словесном стаду, као што видимо да чини Јустин.

Народ нема ни један други механизам да изрази своје мишљење осим да упућује молбе и петиције.  

Када би се епископи и патријарх бирали на црквено-народним саборима, као што је била пракса у прошлости наше Цркве (па су на неким од тих сабора, на пример, 2/3 учесника били из народа а 1/3 из клира), онда се никад не би десило да на место епископа буду бирани неверници, богоборци, полуписмењаци, презиратељи свог народа, екуменисти, новотарци, глобалисти, блудници, педери, сарадници обавештајних служби, припадници тајних организација, симонисти (који купују парама епископске чинове) и њима слични...

Следствено, да се епископи бирају на црквено-народним саборима, ни Јустин  никада не би био епископ.

Јустинова склоност лажима долази до изражаја и када каже:

„Сматрали смо дужношћу и одговорношћу да братство манастира Студенице појачамо са још шесторицом братије, јер је 2004. године бројало 28 монаха, а закључно са 2024. годином само 8 монаха, што је минималан број за одржавање живота и поретка у манастиру, са пуним богослужбеним кругом и свакодневним служењем Свете Литургије“.

Сакупивши групу од 6 монаха – пучиста, које је убацио у Студеницу, он је неке од манастира у којима су они били оставио сасвим без монаштва, а неке са мање од 6 монаха.

Да се ради о ноторној лажи, да је за богослужбени круг потребно 14 јеромонаха, говори и чињеница да, на пример, отац Симеон Рукумијски, са својих 71 година старости, сам одржава читав богослужбени круг и свакодневно служење Литургије.

Толико о том аргументу.

И сада долазимо до тачке где Јустин свој пуч у Студеници правда  Уставом СПЦ. Каже:

„Постојеће братство одбија да у састав манастирског братства прихвати још шесторицу монаха које смо према Уставу Српске Православне Цркве члана 108 и 57, као и Уредбе за унутрашњи и спољашњи манастирски живот СПЦ, преместили и прибројали братству манастира Студенице“.

Из члана 108. издвојили смо релеванте ставове:

Епархијски Архијереј:

2) чува, брани и одржава у народу православну веру, сузбијајући сваку радњу која је противна православном учењу и штетна по интересе Српске православне цркве.

Питање Јустину:

Зашто не брани православну веру и интересе СПЦ, већ у својој епархији дозвољава новотарије (што је случај и у самој Студеници) и својим личним чињењима штети вери и интересима СПЦ (саслуживањем са новотарцима, јеретицима и расколиницима)?!

став: 17. даје на предлог манастирских настојатеља благослов достојним лицима за ступање у монашки чин.

Где овде пише да Јустин има право да постави игумана у Студеници, ако чак не предлаже ни кандидате за монашки чин а камоли игумана?

Јустин своје безакоње у Студеници поткрепљује позивом на члан 57. Устава СПЦ:

Члан 57

„Свети архијерејски сабор, као највише јерархијско претставништво, црквенозаконодавна је власт у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутрашњег уређења Цркве, као и врховна судска власт у кругу своје надлежности (чл. 69 т. 28 )“.

Какве везе овај члан, који говори о надлежностима Сабора, има са Јустином и његовим тобожњим правима у Студеници?! Наставници би рекли: промашио си тему. Осим ако је Јустин, са кочоперним титулама архиепископа и митрополита, умислио да је он Сабор СПЦ?! Ништа није немогуће. Мегаломанија је опасна болест.

За случај Студенице, осим 12. канона Студеничког типика, меродавна су још два члана Устава СПЦ, које Јустин – као фалсификатор – није поменуо:

Члан 208

„Сви свештеномонаси и монаси српских православних манастира под непосредним су надзором и влашћу манастирских настојатеља“.

Питање за Јустина:

С обзиром на одређење члана 208. Устава СПЦ, како могу шесторица монаха пучиста које си ти убацио у Студеницу да буду под твојим надзором и влашћу, а не под надзором и влашћу студеничког игумана?!

Члан 211

„У манастиру у коме има више од четири сабрата, за настојатеља и намесника предлаже братство под претседништвом изасланика епархиског Архијереја по два кандидата од којих епархиски Архијереј именује настојатеља и намесника“.

У Студеници има 8 сабрата, па је и ово и све горе написано јасно и за комарачку свест и савест, што би рекао Преподобни Јустин Ћелијски...