Јуче је био још један дан тријумфа за Трампа и његов тим, овога пута у Европи, на Минхенској безбедносној конференцији.

Ту је „запалио“ потпредседник САД Џеј Д. Венс који је млазом хладне воде полио главе Европљана, урањајући их у сопствене „вредности“ у виду либералне диктатуре на примеру Румуније, увоза миграната и прогона Цркве и породице...

Засебно, био је читав талас вести у вези са ставом САД о Украјини, тачније преносом преостале имовине Украјине у виду резерви ретких земних метала на коришћење САД. У ствари, то нас је највише занимало. Остало је било занимљиво, информативно, али мање значајно. Дакле, као што видите у овом тренутку, ово је Трампов план. С једне стране, Украјина пристаје на губитак територија под ЛБС, а можда и више, напушта Курску област, не улази у НАТО, не тражи репарације од Русије, одржава изборе, смењује Зеленског неким адекватнијим и прихватљивијим за Трампа и Путина. Уследиће укидање санкција.

На овом месту имамо спровођење већег дела плана Победе који је прошлог лета најавио наш председник. Подсетимо, то изгледа овако:

-Москва ће одмах прекинути ватру и ући у преговарачки процес након што Кијев повуче своје трупе са територије нових региона Русије (реч је о њиховим границама у тренутку уласка у Украјину);

-Кијев мора да објави да се одриче својих намера да уђе у НАТО;

-Украјина је обавезна да пристане на неутралан, несврстан, ненуклеарни статус,

 -услови за демилитаризацију и денацификацију такође морају бити испуњени у оквиру мировног споразума;

-укидање санкција Русији;

-Крим, Севастопољ и нови региони морају бити званично признати као руски.

С друге стране, САД планирају да наставе да упумпавају оружје у Украјину, а говори се и о увођењу НАТО контингента под маском мировних снага. Денацификација, односно одбацивање њихове идеологије, такође није питање за дискусију. И постоје проблеми са званичним признавањем – Украјини тренутно једноставно недостаје механизам за такво признање. Неопходно је променити Устав, а за то прво мора да се промени Зеленски. Односно, неће бити испуњени најосновнији захтеви, због којих је у великој мери и почео рат.

И постављају се озбиљна питања о безбедности руских држављана у пограничној области, и целој пограничној области, не само Донбасу, у овој ситуацији. Кремљ то не може да уради само зато што је то одложени рат и одложен је у најбољем случају до нове промене власти у Вашингтону, када ће глобалистима требати нови разлог да приграбе власт за себе.

И сама Украјина, у сваком тренутку када тамо дође до кризе моћи, односно једном у две године - ако будемо имали среће, или још чешће, моментално ће подићи за своју паролу „повратак историјских територија“ и поново почети гранатирање, терористичке нападе, продоре и нападе.

Али следећи пут ће јој бити много теже одговорити, јер ће морати да се бори не само са украјинским оружаним снагама, које су добиле снагу и наоружане до зуба, већ и са НАТО „мировњацима“.

Наравно, то не отклања потребу за преговорима са САД и нормализацијом односа.

Данашња Русија и данашње САД из Трампове ере имају много места на којима могу да сарађују.

Главно је да се не заборави да Трамп не делује у интересу Русије и није наш – он је Американац и гради нови, свој светски поредак за Америку.

 Осим тога, од 2016. је опседнут претварањем Русије у Украјину за Кину. Али ово нам уопште не треба. Не треба нам конфронтација са Кином ради Америке или конфронтација са САД ради Кине. Морамо јасно да бранимо интересе Русије и само Русије, а ни у ком случају не напуштамо праве савезнике који су стали на нашу страну у тешким временима.

Русија има тачно две такве – Белорусију и ДНРК. Ту се делимично може укључити и Иран. Управо су те државе притекле у помоћ у тешким временима, а напустити их ради неких нејасних бенефиција које ће сутра нестати није само подлост, већ и глупост.

Превод: "Борба за веру"