8. март је једини совјетски празник који је распадом СССР-а чак проширио свој обим: на пример, „Дан жена“ се последњих година званично обележава у бројним регионима Немачке. Није ни чудо: то је у складу са политиком глобалиста увођења радикалног феминизма.

Недавно сам спровео малу студију о феминисткињама и открио да, ако су се раније њихове „вође“ највише бавиле друштвеним и политичким питањима, сада веома значајан део медијског простора „радикалних феминисткиња“ чине пропаганда Њу ејџа и отвореног сатанизма.

Њихови култови су уперени против мушког принципа, против патријархата, против хришћанства.

Моћни портали и јавне странице на енглеском језику се креирају за феминисткиње на масовној и циљаној основи, нагињући их да обожавају паганске богиње, укључујући Иштар, Кибела, Кали итд. Култ вештица Вика је постао широко распрострањен. Ова пропаганда постоји и на руском, али много мање.

Цитираћу нека теоријска истраживања феминисткиња које говоре енглески и које постављају трендове широм света:

„Неопаганизам је изазов за патријархат, посебно патријархалну религију. Патријархат се односи на системе друштвених односа у којима мушкарци доминирају. У друштву у којем доминирају мушкарци, мушкарци заузимају већину руководећих позиција – политичких, економских, верских, војних и домаћих. Постоји неравнотежа моћи између мушкараца и жена у свим аспектима.

Патријархалне институције се одржавају јачањем парадигме изграђене на међусобно повезаним хијерархијским дуализмима као што су мушко/женско, дух/материја, култура/природа, ум/тело, човек/животиња, светло/мрак, итд. Неопагани нападају ове лажне дихотомије и траже да их преокрену враћањем и уздизањем природе која је божанска, уздизањем материје итд.

Нео-пагани изазивају патријархат нудећи женама једнаке или ВЕЋЕ позиције религиозне моћи над мушкарцима и нудећи слике Божанског женског. Позитивне слике женског божанства лече и оснажују жене које се идентификују са таквим сликама. Лликови „божанске женствености“ проширују концепт божанства. „Када је Бог мушко“, изјавила је феминистички теолог Мери Дејли, „онда је мушкарац Бог“. Али када је Бог мушко и женско, или мушкост и женственост, онда је цео спектар људског искуства сакрализован.

Икона модерног феминизма је богиња Инанна. Инанна, такође позната као Иштар у акадској митологији, је богиња повезана са јутарњом и вечерњом звездом, Венером. На њу се гледа као на независну, моћну и сензуалну фигуру. Богиња је такође позната по својој ДВОЈНОЈ ПРИРОДИ - њеним женским и мушким особинама.

Пре владавине вавилонског краља Хамурабија, између 1792. и 1750. пре Христа, жене су сматране равноправним. Инанна је одличан пример за то у сумерском пантеону. Постала је позната као Иштар током асирског и неоасирског доба и успела је да преживи растући патријархат а да је не замени бог као многе друге богиње. То је довело до тога да је постала икона у модерном феминизму."

У феминистичком медијском простору чак и традиционална борба са мушкарцима бледи у други план – долази до изражаја мистика, што је у класичном феминизму било веома ретко.

Очигледно је борба против мушкараца била први корак који је оштетио природу жена и отворио их за директно прихватање демонских ентитета. Сада постаје потпуно јасно да стварање „инклузивних група” уопште и феминизма посебно није вршено само у циљу смањења наталитета, манипулације свешћу, подривања националних држава итд.

И ови планови постоје, али је крајњи циљ мистичан.

Ово је стварање неке врсте „подетноса“ глобалног народа Антихриста, који обожава различите идоле.

Идоли су демони, као што Библија исправно каже.