Пише свештеник Божидар Главев, главни уредник бугарског сајта „Буди веран“, братског сајта „Борбе за веру“

За оне који су изненађени фанарском легализацијом украјинских расколника за 20 милиона долара (овде:), подсећамо да таква пракса има дубоке корене. А Вартоломеј је једноставно наставио традицију многих својих претходника. Зарад личног богаћења и стицања веће моћи, фанариоти су сплеткама и финансијским махинацијама чак преузели Пећку патријаршију и Охридску архиепископију, које су затворили 1766, односно 1767. године.

 + + +

Сви истраживачи историје Цариградске патријаршије у време турског ропства сведоче о порочној пракси коју је она увела у прикупљању новца од потчињене пастве. Константин Иричек, на пример, пише: „Новац је владао свиме у Цариградској цркви“ и открива необичне детаље у вези са овом праксом.

 „Цена патријарашког чина, која је 1573. износила свега 6.000 дуката, временом је порасла 25 пута. Да би могао да прикупи ову огромну суму откупнине, сваки нови поглавар источног хришћанства ценио је поједине епископије на 400 дуката. Епископи ову суму, а такође и да пронађу средства не само за луксузни смештај који их је разликовао од строгог сиромаштва муслиманских имама, већ и за подмићивање званичника да баце у затвор или пошаљу у прогонство у Азију свакога ко им се не свиђа. Извор њихових прихода уопште није била црквена имовина, већ искључиво намети на народ у разним облицима“.

За појаву ове праксе, која приморава паству да сакрије све драгоцености у кући по обавештењу о предстојећој „пастирској” посети локалног грчког епископа, обично се окривљују турске власти, а посебно султан, који је захтевао пекшиш (дар, поклон – турски) за сваког новоизабраног патријарха. Истина, међутим, лежи на другом месту. Из радова историчара који су истраживали овај период, као што су А.П. Лебедев и Чедомир Маријановић, права слика постаје јасна.

После пада Трапезундског краљевства (1462), многи Јерменски Грци су се преселили у Константинопољ и населили се у близини Патријаршије у Фанару. По природи, ови Грци су били веома лукави и вешти у сплеткама, а за време ропства су још више развили ове вештине.

 Године 1472. избили су спорови међу константинопољским Грцима око избора патријарха. Формиране су две странке. Да би њихов кандидат био изабран за патријарха, једна од партија понудила је султану поклон (пекшиш) од хиљаду дуката. Султан је прихватио новац и поставио жељеног кандидата за патријарха (Марко II). Сазнавши за то, друга страна понуди две хиљаде дуката да уклони Марка, а на његово место постави Симеона Трапезундског. Султан је прихватио овај новац и поставио Симеона за патријарха (1472–1475).

То је подстакло Турке да уведу правило да сваки нови патријарх по добијању берата (султанове повеље) плаћа одређену своту, а временом се та сума стално повећавала. Патријаршија је морала да плаћа и годишњи порез од 4.000 дуката (48.000 златних франака), који је касније смањен. Патријарсима је требало дати и огромне своте новца за поткупљивање турских паша и разних утицајних људи. Због тога, али и због сталних интрига, новац је постао главни циљ за фанариоте.

 Штавише, нису се либили да погазе све моралне хришћанске норме, претварајући Цркву у центар трговине и тргујући свиме са једним циљем – стицањем новца. Духовни положаји постали су предмет најсрамније трговине.

У Фанару се продавало све: патријаршијски чин, епископија, епархије, манастири, цркве...

Европски путници у 17. и 18. веку једногласно сликају упечатљиву слику страшног слома који је захватио Константинопољску патријаршију и који је као тежак јарам легао на поробљене народе.

Године 1735. руски амбасадор у Константинопољу Вешњаков писао је својој влади: „Овдашњи Грци су углавном преваранти који немају вере, закона, части, а њихов главни интерес је новац.

Слично сведочанство има и гроф Орлов из 1770. године: „Овдашњи људи су сервилни, лажљиви, превртљиви, дрски и љути, похлепни за новцем и пленом, и ништа их не може спречити у тој жељи. Недостатак вере и лакомисленост, страх од Турака такође нису најмање од врлина наших једновераца. Исповедају веру само речима, али у срцу немају ни трага од хришћанских врлина. „Навикли су да живе у разврату“.

Зарад личног богаћења и стицања веће моћи, фанариоти су сплеткама и финансијским махинацијама чак преузели Пећку патријаршију и Охридску архиепископију, које су затворили 1766, односно 1767. године.

Чак је и Генадије Схоларије (1405–1473) писао о симонији као озбиљном црквеном проблему, али је са жаљењем признао да он и његови сарадници нису у стању да се изборе са тим.

У Цариградској патријаршији одржана су чак два сабора за сузбијање ове тужне појаве. Иако неки историчари тврде да је симонија укинута за време патријарха Јеремије II (1536–1595), постоје докази да су се њена понављања наставила и у наредним вековима, па чак и у наше време.

Сабори су концепт симоније разматрали у строго библијском аспекту – стицању светих чинова за новац. Ово име потиче од Симона Мага, који се помиње у Делима Светих Апостола. „Али када је Симон видео да се полагањем руку апостола даје Дух Свети, донео им је новац говорећи: ’Дајте и мени ову силу, да на кога положим руке прими Духа Светога‘“ (Дела 8:18-19).

Међутим, материјална подршка свештенству и плаћања верника за неке обреде увек се сагледавало не у контексту горњег текста, већ у светлу библијских речи: „Немој зачепити уста волу кад пасе“ (5. Мојс. 25, 4) и речи апостола Павла: „Трудбеник је достојан награде своје“, и „Ако смо међу вама посејали духовно, зар је велика ствар ако жањемо ваше телесно?“ (1. Кор. 9:11).

Али проблем је у томе што је грчко свештенство из отоманског периода пожњело од својих стада у количинама које су биле изнад њихових могућности. Тако је 1864. године руски вицеконзул у Пловдиву Најден Геров, који је то имао прилике да изблиза посматра и добро познавао стање ствари, у једном од својих обимних извештаја руској влади написао посебно: „Грчко свештенство гледа на Бугаре као на своје кметове“.

Купивши епископије за огромне суме, грчки епископи су дошли у Бугарску са огромним дуговима од 300, 400 и 500 хиљада гроша. Сваки од њих је своју епархију сматрао закупнином и само се бавио тиме да из ње извуче што већи приход.

Неки од њих лицемерјем прикривају свој сопствени интерес, али већина њих ни по чему није инфериорна у односу на државне порезнике по својој строгости и немилосрдности у прикупљању харача од својих владара. Сви они ништа не пропуштају да би узели више, а јасно газе и правду, и црквена правила, и веру, и закон – и све“.

Српски писац Доситеј Обрадовић је такође сведочио како су „грчки владари који су дошли у сиромашну Србију и Босну и Херцеговину драли кожу немоћним Србима, а тамо где им је још остала срж у костима, попили су је”.

Истовремено, Грци не само да нису сејали духовност и нису учили хришћане хришћанској побожности, већ су их, напротив, кварили паганском хеленском мудрошћу и покушавали да их „погрче“. Руски путници су сведочили о функционишућим црквама Цариградске патријаршије (укључујући и саборне цркве), које су биле у потпуном запуштеном стању, а никако кривицом Турака. Многи од ових путника су писали да су Турци показивали већу бригу о старохришћанским споменицима него Грци. Извештавали су и о изузетно немарном односу према богослужењу, о одвратном грчком назалном певању, о томе како Грци дају предност античким философима над светим оцима, о томе да су Грци у многим случајевима лагали Русе о томе како их Турци тлаче само да би измолили велике прилоге, итд.

Ако неко мисли да су сва та злодела прошлост, грдно се вара. Као што показују догађаји везани за украјинско црквено питање, Фанар је и данас исти.

Не само да се није променио, већ верује да може да ужива у истим предностима, стално проширујући границе своје моћи. То је постало могуће не само због озлоглашеног хеленског претварања и обмане или махинација неких „страних сила“. И зато што су остали православни народи дозволили да се то догоди, подлегавши утицају истог хеленског претварања и лукавства.

Многи хришћани су остали слепи за ове злочине. Било је чак и оних који су патетично писали: „Грчки монах, грчки епископ, још не сасвим искварен револуционарно-племенским правцем – то су најбољи и најоданији савезници Русије на истоку. Непоколебљиви грчки монаси и црногорски ратници су стуб нашег утицаја, наш ослонац! А после њих, у скорије време, морамо да ставимо фанариоте... Морамо да бринемо о њима, чак и да их милујемо“.

Зато данас убиремо плодове нашег погрешног избора „савезника“, згрожени сликом чудовишта коју смо, у великој мери, и сами нахранили својом „наклоношћу“. Немојмо се чудити што је фанариотизам толико јак и жилав. Јер и данас, као и тада, новац и даље „влада над свиме у Цариградској цркви“ на рачун побожности и вере.

Превод и приређивање: "Борба за веру"