Владика радник

Он импонује својим свештеницима. Они га сви високо цене и као родитеља воле. Сви су му детињски предани и одани. Али зато се и он према њима односи с подједнаком љубављу, без икаквог изузетка. Тачност у администрацији, љубав према свом светом позиву, истрајност и карактерност, међусобна слога, непрекидно усавршавање у свом послу, послушност и храброст - то је оно о шта се ни један његов свештеник огрешити не сме. Зато он у свако доба зна тачно стање своје пастве, кретање и рад српских непријатеља.

Њему је познат ступањ интелекта, коме налазе противници Православља. Знајући да се човек слабијег интелекта не може борити са оним који га умом надмашује, он је превелику пажњу поклонио уређењу духовног расадника - богословије у Задру, где се васпитавају будући борци Српства и Православља. Завео је строга правила живота, решио да се у богословију примају само они који су матурирали, пробрао и довео у тај завод добре професоре, све јаке и чврсте снаге. Поред тога и његова најстрожија контрола никада не изостаје. Он посећује предавања, упућује, учи итд. За то они који сврше богословију у Задру могу слободно рећи да су се спремили за свештени чин и добро наоружали за борбу која једном проповеднику Јеванђеља у свету предстоји.

Али   са   школом   не   свршује   се   и учење. Сваки клирик, и када постане свештеник, дужан је да се даље самообразује и ради на себи. И о томе владика води најстрожији рачун. Он сам представља ризницу знања, да би дао могућности свештеницима и клирицима да прочитају и науче се многоме чему их школа није могла научити, он штампа огромне књиге о најпотребнијим животним и о најважнијим канонским и догматским питањима. Његово Црквено право, Пропаганда, Правила апостолска и саборска, Православна Далмација - то су колосална и ненадмашна дела у данашњој црквеној литератури у целом православном свету. Поред тога, он издаје и уређује црквени журнал Гласник православне цркве далматинске. Довољно је једном свештенику да акцептира само знања из дела тог узоритог радника и његовог лепо уређеног листа, па да се може још већма прекалити за борбу и живот. Главно је да он само хоће рад, и то не прекидни и трајни рад, доследан Христовој заповести: Дјелајте дондеже свјет имате!

Симпатије часних људи увек припадају слабима и поробљенима, који се истрајно боре са надмоћним непријатељем. Ко да не симпатише Преосвећеном Архијереју, који се готово сам хвата у коштац са несравњено јачим непријатељем? Он задобија за се и симпатије својих најгорих противника. То није легенда. Не само што легиони папини не успевају у пропагирању, него поред свеколике многобројности тих адових синова, бивало је случајева да из њихова стада прелазе хришћани у крило Православне Цркве. Наводим за пример општину рицмањску, која је слала депутацију у Задар православном Епископу, да моли да их прими у своју Цркву. Грађани те општине под страшним притиском власти ретерирали су; истина, напустили су своју мисао оставши у католичкој цркви, али сам тај покушај уочљив је и карактеристичан.

Личност српског владике, његова гласовитост у свету, његов реноме у целој земљи, његов углед и међу самим непријатељима - то је оно, што плени и задобија људе, што привлачи и католике Православљу.

Силне су противности са којима се боре Срби у Приморју. Али збијени у густе редове чине они војску, која под руководством свог ђенерала, свог црквеног Поглавара, чуда показује у отпорној снази. Они се диче и поносе својим Владиком, тим својим Богом дарованим вођом. Они не стрепе ни од какаве претње и силе душманске, јер верују у ненадмашну моћ свог Владике. Онај, који је могао пропаганди затворити пут, тај се може одупрети и свакој другој сили и обести.

За то се радују кад у вечерњим шетњама крај мора опазе у маси света и свог омиљеног Архипастира. Срби, који се иначе по броју губе у тој огромној маси туђинштине, тада осете поноса у себи, тада презриво гледају на своје противнике, нарочито на срамне проносиоце ватиканске културе, који се увуку у себе и направе се мањи од макова зрна кад виде овог гиганта, као што зли дуси беже од светлости.

Кад сунце при заходу позлати море, кад цео Задар изађе, да се наужива свежине од мора, тада и Срби, који су преко дана имали пуно непријатности са својим подлачким непријатељима долазе на обалу, да виде свог милог Архипастира, долазе да уживају посматрајући величину природе у мору и величину Српске Цркве у Преосвећеном Епископу Милашу.

Текст из архиве Епархије далматинске

Извор: „Православље“, 15. мај 2007. године

Приређивач: "Борба за веру"