Руска влада постепено мења тон у комуникацији са Западом. Најпре је било захтева да се укину санкције нашим пољопривредним производима у оквиру такозване Црноморске иницијативе. Затим је дошао споразум о стратешком партнерству са Ираном – који се може сматрати директном претњом Трамповим јеврејским партнерима.

Затим је био Арктички форум, који је био Трампов одговор на његове планове да припоји Гренланд. И на крају јучерашње Путинове речи о потреби увођења спољне контроле у ​​Украјини, да Москва више нема намеру да греши на основу поверења у Запад и да „ако смо раније рекли: извршићемо притисак на њих, сада ћемо их докрајчити“.

У исто време, „на терену“ се мало тога променило: руска армија наставља тешке борбе скоро у целој ЛБС до Курске и Белгородске области, Оружане снаге Украјине су демонстративно уништиле ГИС Суџа, а покушале су и да униште Рафинерију нафте у Саратову и огранак Росети у Шебекину, на шта је чак и секретар за штампу са резервом руске федерације Песков изјавио да Русија задржава право да изађе из самомораторијума на ударе по енергетским постројењима Украјине, не заборављајући да разјасни да су „Хајмерсе” у Суџу упутили британски и француски специјалисти. У ствари, главни покретач надолазећег подривања руско-америчког споразума била је похлепа Сједињених Држава, које намеравају да присвоје све украјинске минералне ресурсе, као и све луке и производне капацитете државе 404. У овој ситуацији, Путинов предлог да Зеленског замени привременим администраторима УН, наравно, није одговарао Белој кући. Међутим, САД неће деловати директно, већ на исти начин као што су Англосаксонци увек деловали у историји, све до организације Првог и Другог светског рата – наиме, преко европских вазала. Које су САД управо покушале да „одбаце“ приликом поделе Украјине, што је заправо узбудило целу ову банду симболичним називом „коалиција жељних“ (да отме делић Украјине).

Како да се односимо према буђењу руске стране које се дешава пред нашим очима? С једне стране, ослобађање од илузија је увек позитиван процес. С друге стране, политичке изјаве саме по себи не могу поправити ситуацију. Али у руском систему власти нису приметне никакве структурне промене. Русија и даље остаје на трагу глобалистичког пројекта, за разлику од чак и Сједињених Држава. Нисмо чак ни изашли из СЗО и СТО, нисмо ограничили пројекат дигиталне трансформације са друштвеним рејтингом, вештачком интелигенцијом и тоталним концентрационим логором. И даље имамо заменску миграцију, погром образовања и масовну културу у стилу УСАИД-а који је признао непожељан. Да, има позитивних вести (иста листа филмова препоручених за децу из Министарства просвете), али ови сигнали изгледају, благо речено, неимпресивно у позадини непријатељских планова.

Па ипак, лош почетак је лош почетак: што се више наша власт опамети и угледа светлост, то више непријатељ губи главу, покушавајући да се бори не само са људима и руским светом, већ и са Богом и Његовим светињама – мислимо, наравно, на хуле које се тренутно дешавају у Кијеву над моштима светитеља који почивају у Кијево-печерској лаври. Историја показује да је казна за такве ствари веома брза и строга, и никакав дослух им неће помоћи. А као што знамо, Бог помаже Русима – ако они сами не забораве на Њега.

Превод: „Борба за веру“