Шта је порочност? „Порочност није ништа друго до изопачење природних побуда ка добру“, због чега, побуђујући човека на противприродно, чини њега бескорисним“, пише Теофилакт Бугарски у тумачењу на посланицу апостола Павла (Рим.3,9-18).

То „изопачење природних побуда ка добру“ испољава се, авај, чак и у највишем духовном пројављивању – у љубави према Богу. И овде враг тражи „да превари чак и изабране“ (Мк.13:22). Наравно, „сваки човек је лажа“ (Пс.115,2) и ми, авај, преступамо ту заповест сваког минута – и делом, и речју, и мишљу, а „сва правда човечија пред Богом је као кошуља нечисте жене“ (видети: Ис.64,6). Али Господ опрашта човеку, који се искрено каје.

Међутим има грех, који крши божанску заповест о Љубави и који „неће се опростити ни у овом веку ни у будућем“ (Мт.13:32). Зато што тај, ко је примио овај грех у срце, поражава се таквом неизмерном гордошћу, да то не може ни да схвати (не може ни да буде свестан тога), па не може ни да се покаје. Овај грех је хула на Духа Светога, којим су поражене све јереси. „Свака јерес, пише св. Игњатије Брјанчанинов, „садржи у себи хулу на Духа Светога. Она јерес или хули на догмат Светога Духа, или на дејство Светога Духа, али свакако хули на Светога Духа“. Управо због тога Господ кроз Своје божанске Ученике и свете Оце тако строго заповеда „не општити“, „одсецати“, „бежати као од отровне змије“ од јеретика.

Разлог томе је, што сувише неприметно, чак и за веома духовне људе, који су се прославили и љубављу према сиромасима, и безсребреништвом (не узимањем новца), и даром пророштва, и исцељењима, и васкрсењима мртвих, и осталим највишим врлинама и даровима, „природна побуда ка добру“, о којој говори блажени Теофилакт, после простог општења са јеретиком, невидљиво се истискује и замењује порочном побудом и догађа се подметачина истинске љубави човекоугађањем, која је заправо човеко - мржња. А сам човек, изгубивши истиниту љубав, постаје у духовном смислу „бескористан“, постаје „као звоно које звони или кимвал који звечи“ (видети: 1.Кор.13,1-3), иако споља остаје исти тај човек.

Последујући речи Божијој, „много мноштво Светих је примило мученички венац, и радије је прихватило најљуће и најдуже муке, тамницу, изгнанство, него да пристану на учешће са јеретицима у богохулном учењу“, пише св. Игњатије Брјанчанинов.

Духовна лица, која се зближе и воде „дијалоге“ са јеретицима и заразе се од њих невероватном гордошћу, правдајући своје поступке, много говоре о „љубави према браћи“ – јеретицима, у свом „милосрђу“ уподобљујући себе Самом Господу, Који се није гнушао „дијалога“ са Самарјанком, и говоре да ће Господ обавезно спасити све, који макар једном призову Његово име – било то католик или протестант или неко други... И они уопште не виде, да клеветају Самог Бога.

У једном случају Он (Бог) жестоко кажњава и за најмањи преступ, и погубио је, на пример, поштованог, високоморалног старца Илију са његовим синовима и казнио је цео његов будући род, само зато што Илија није строго кажњавао синове, и Господ није поштедео ни ковчег Божији, дозволивши тако да буде поругано од иноплеменика и само Име Божије (види 1Цар.3:13-14; 4, 11) и све то само због недовољне ревности Илијеве (тј. што није строго кажњавао своје синове). Највећи учитељи Цркве – св. Јован Златоусти и Св. Василије Велики овај старозаветни пример гнева Господњег наводили су за оне, који немају страха Божијег. О будућој казни Господ упозорава такве људе и у Новом Завету: „А онај раб, који је знао вољу господара свога, а није се припремио нити је учинио вољу његову, биће много бијен“ (Лк.12,47).

А за екуменисте, који мисле о себи да они „знају вољу господара свога“, (али опет мисле да за њих) Бог ће одједном просто укинути обећану казну за тако ужасан грех као што је хула на Духа Светога и указанија о општењу са јеретицима??! И испада да је Господ недоследан и није веран Својој речи – па значи да није ни савршен??!

Због тога је данас, као можда никада раније, важно постојано памтити и испуњавати речи апостола: „Будите трезвени, јер противник ваш ђаво ходи, као лав ричући, и тражи кога да прождере“ (Пет.5,8).