Бивши протојереј Алексеј Умински, који је рашчињен, прешао је у Фанар, где је „враћен у свој чин“. Све је ово исувише јасно и предвидљиво, али ипак у таквим случајевима имам два питања.

Прво питање. Московска патријаршија је већ дуги низ година у отвореном богословском сукобу са Константинопољском патријаршијом, а од краја 2018. године потпуно је прекинула евхаристијско општење са њом.

 Да ли сам добро разумео да свих ових дугих година бивши свештеник Московске патријаршије и старешина једне од чувених цркава у центру Москве Алексеј Умински није делио став своје јерархије по питању Фанара и сматрао је исправним признање „украјинске аутокефалности“, већ је једноставно ћутао и глумео сагласност?

Уосталом, колико ја знам, он јесте критиковао патријарха Вартоломеја због његових папистичких тврдњи и непажње према страдању канонске цркве у Украјини. Тада је заправо у потпуности делио однос Руске православне цркве према Фанару, али је тек након што је рашчињен изненада „угледао светлост“ и чак толико заволео Фанар да је, бирајући између свих могућих помесних православних цркава, одлучио да пређе под њену јурисдикцију?

Друго питање. Ако бивши протојереј Алексеј Умински верује да су све „традиционалне“ цркве подједнако спасоносне, а посебно католичка, зашто онда није одмах прешао у РКЦ?

 По чему је онда Фанар бољи од Ватикана?

Зато што је „православац“?

Али не сећам се да је ово икада био аргумент за бившег оца Алексеја; има врло релативистички однос према догматској сфери.

Или му је можда православна естетика једноставно познатија од католичке, али онда су у праву било који староверци, обредници и родноверци који своју веру бирају не зато што је једина права, већ зато што је „њихова“.

За све стране би ипак било веома згодно да било који клирик Руске православне цркве, спреман да од ње пребегне било где, то учини што пре.

Ово би било поштеније и доследније за све.

То, наравно, није спасоносна ствар, али је мало вероватно да такви свештеници о томе и размишљају.